Државотворни народи препуни мржње

Шоферов гнев је био изражен на следећи начин: „Одувек сте нас мрзели. Добили сте све што сте хтели, а мрзите нас и даље. Више него икада. Добили сте своју државу. Сада сте државотворан народ, као и Литванци, као и Каталонци, као и Транснистрани, као и Циснилијанци, као и Талкаминци, као и Брдски Словенци, као и Дунавски и Меконгшки Аутономаши. Ви сте државотворан народ и, о, коначно остварени велики сну (!), држава сте једног народа, и мрзите нас преостале из другог народа који нисмо државотворан народ, мрзите нас, као да смо ми државотворан народ, а не ви. И своју мржњу, њу уопште не морате да преносите на своју децу. Она се једноставно сама од себе преноси, из генерације у генерацију, са гена на ген, далеко од крвне освете и ратова. Одавно је мржња уперена против нас, ако је за њу икада било разлога (?), не, никада није било разлога, ваша мржња је без основа, и осамосталила се. Постала је елемент вашег живота. Ха, живот. Ваша држава, служи вам само још да иживљавате своју мржњу, у одбрану граница ваше државе, ваших застава, претећих застава, и химни, химни мржње. Мрзите свакога ко није припадник ваше државе, све што није држава. Никакав понос не извлачите из ваше државе, него легитимисање и овековечење ваше мржње, модерна сте држава, неомодерна. Држава и мржња иду заједно. Ха, никада, али баш никада, не би родитељи и прародитељи који своју децу нису само енергично одвратили од мржње према другима, нама, него су је, напротив, пренели на децу, никада такви не би требало да буду у некој држави. Ха, никада, баш никада родитељи и прародитељи, поглавари сродства и вође кланова, политичари и учитељи, спортске звезде и песници, који из мале деце, тек проходале и једва у стању да нешто ухвате, нису, свим набојем енергије, избацили тај ген за бацањем камења, који нису димом истерали из њихове крви и меса тај аутоматизам за бацањем камена, који им нису шапутањем одували из детињих ушију, све до најдубљих можданих вијуга, тај аматеризам у испољавању мржње, који нису то учинили анђеоским шапутањем, да, на анђеоском језику – никада, ама баш никада немају они, немате ви сви, право на државу. Али држава, или не-држава, мање-више: Ваша мржња, она никада не престаје.“

Ту је возач ућутао. Био је то крај његове полугласне ерупције гнева. Дакако, настави је, после паузе, даље, па макар и у другом тону, гласније, готово уз песму коју је започео певушењем у коме беху препознатљиви, јасно, почетни тактови Апача: „Па шта! Што се мене тиче, можете и сваки ваш пласт сена да прогласите за државни, сваки камен међаш за државну међу, сваку праћку за државни симбол. Ја немам државу, и поносим се тиме. Увек сам био без државе. Увек сам и хтео да будем без државе. Апачи, Апачи. Немам уверење о држављанству, ни пасош, а моја је химна, само: Апачи, Апачи. Нити ме привлаче путовања, и боли ме уво за слободни свет. Сви ви, ви свих земаља света који немате државу: останите тамо где сте и будите то што јесте. Визо, свеједно које друге државе, е, вала, нећу да због тебе устајем рано и да стојим у дугом реду. Апачи. Апачи. За сва времена остајем у мом резервату, тамо где, додуше, има орлова, и те како, али не као птице на грбу. Поносан у мом резервату, тамо где не морам да замишљам сенку крешталице у крошњи брезе: ах, наша државна птицо. За сва времена задовољан у мом резервату, тамо где у школи нема испитног питања: а наше државно цвеће? Апачи, Апачи. Медвеђе г… на румени предвечерја. Љубав после поноћи. Сивоплаво на жутом. Лајање паса смета облацима да се вуку небом. Сви путеви воде према воденици. Боље бити сам него лоше заједно. Сирће трпи само своје сопствене црве. Плешеш као најгори мајмун, кад му дође време. Ко познаје себе, познаје свог господара. Шта вам је драже: да живите или да умрете? Здраво, драги моји, збогом драги мојиии.“

Одавно је било прошло вече када је аутобус коначно прешао реку (да ли смо то добро чули, „Ибар“?, „Абар“?, „Сабар“?, „Самар“?), реку која је после рата постала гранична. Радило се о граници без контроле и препрека, а ако је неко и надзирао, онда је то чинио неупадљиво, баш тајно, на обема странама. И поред тога, била је то граница као и свака, али и као ниједна друга. То што је претходном деоницом, која, чинило се, као да се никако неће прекинути, деловало као пространа ничија земља, постало је сада, у тих неколико тренутака на мосту, стешњени простор. Путници, који претходно при оној серији бацања каменова нису мењали ни изразе лица, погнули су се, сви, као махинално. Из воде, која је брзо текла, али није била дубока, испод моста ни посебно високог ни дугачког, а преко њега се готово већ једним притиском на гас прешло, штрчале су у таму цеви, не баш оне од неке фуруне, или вртларске хекселице. А са ове или оне стране реке су се на слабој светлости ретких нетакнутих граничних лампи назирале камене зграде, порушене и опустошене, а то је било и једино јасно на њима – изузимајући, наравно, понеку кућу, ту и тамо, која не само да је остала недирнута, него је још и такорећи блистала, готово свечано осветљена и изнутра и споља, делујући и спокојно, окружена негованом баштом као из хиљаду и једне ноћи: и поред годишњег доба, цветале су руже, беху ту вештачки водопади у такође вештачким каменим стенама, па бакље, а ивичиле су их кривудаве стазе поплочане белим каменом, и готово да си из ропотарнице од аутобуса зачуо из тих вила тонове музике фрула и лаута.

Као покретом супротним од сагињања усправили су се са својих седишта неки од исељеника када су за њима остали мост и ничија земља на обема обалама. Изгледало је то као да су се припремали за искрцавање, коначно. Притом им је предстојало још дуго путовање, сву ноћ, све до Београда, а можда и даље неким другим аутобусом или возом преко Новог Сада за Будимпешту, или Беч, а понеко за Копенхаген, Лион, Севиљу, Порто, неки можда и авионом за Канаду, али ипак у првом реду аутобусима – па било је аутобуских линија које су са целом Европом повезивале и свако тако мало место на Балкану. Само је у аутобусу из енклаве Породин последња станица била Београд.

Петер Хандке „Моравска ноћ“, странице 70-74. Лагуна 2020.