Dragi daleki mladiću

Tražiš od mene savet, ali ti ga ja ne mogu dati u običnom pismu, čak ni uz pomoć ideja iz mojih ogleda, koje ne odgovaraju sasvim onome što ja stvarno jesam, nego više onome što bih želeo biti, samo da nisam otelovljen u ovoj staroj, već sagnjiloj mrcini, ili u crkotini koja tek što nije istrulila, a koja predstavlja moje telo. Ne mogu ti pomoći samim tim mislima, kolebljivim i nestalnim u mnoštvu mojih ostvarenja, kao god one plute usidrene uz obalu, kad ih uzburka raspomamljena oluja. Pre bih ti mogao pomoći (a možda sam već to učinio) onom mešavinom ideja i utvara, koje su mi, bučne ili neme, izbile iz utrobe i prešle u moje romane, koje se mrze ili se vole, pomažu jedne druge ili se uništavaju, pomažući ili uništavajući mene samog.

 

Ne bežim od toga da ti pružim ruku koju mi iz takve daljine tražiš. Ali ono što ti mogu reći u jednom pismu vrlo malo vredi, ponekad manje nego ohrabrenje koje bih ti mogao pružiti jednim pogledom, kafom koju bismo zajedno popili, šetnjom kroz lavirint ovog Buenos Ajresa.

 

Obeshrabren si zato što ti je ne znam ko rekao ne znam šta. Ali taj prijatelj ili poznanik (kakva varljiva reč!) previše ti je blizu da bi o tebi sudio, i sklon je da misli da ti je ravan, samo zato što vidi da jedeš kao i on; ili možda, kad već poriče tvoje vrednosti, da je po nečemu bolji od tebe. Sasvim razumljivo iskušenje – ako čovek ruča sa nekim ko se penje na Himalaje, on pažljivo motri kako ovaj uzima nož, pa dođe u iskušenje da se smatra njemu ravnim, ili boljim od njega, zaboravljajući (pokušavajući da zaboravi) kako su tu u igri Himalaji, a ne jelo.

 

Hiljade i hiljade puta moraćeš da praštaš takve bezobrazluke.

 

Istinski sud o sebi dobićeš samo od izuzetnih ličnosti, obdarenih skromnošću i osećajnošću, pronicljivošću i širokogrudim razumevanjem. Kada je samozadovoljni Sent-Bev ustvrdio kako onakav pajac kao što je Stendal nikada neće stvoriti remek delo, Balzak je rekao suprotno. Ali to je prirodno; Balzak je napisao ljudsku komediju, a onaj gospodin romančić čijeg se naslova ne sećam. Bramsu su se smejali ljudi slični Sent-Bevu: kako onaj debeljko može napraviti nešto značajno? Hugo Volf je potpisao smrtnu presudu četvrtoj simfoniji: «Nikada ranije u jednom delu trivijalnost, ispraznost i laž nisu bile prisutnije. Veština komponovanja bez ideja i nadahnuća našla je u Bramsu dostojnog predstavnika». Dok je Šuman, čudesni Šuman, nesrećni Šuman, tvrdio kako se pojavio muzičar veka. Da bi se čovek divio, mora biti velik, premda to izgleda paradoksalno. I zato savremenici tako retko priznaju stvaraoca – to gotovo uvek čine tek potonje generacije, ili barem ona vrsta savremenog potomstva koju predstavlja inostranstvo. Ljudi koji su daleko. Oni koji ne vide kako piješ kafu i kako se oblačiš. Ako se sve ono događao Stendalu i Bramsu, kako te mogu obeshrabriti reči običnog poznanika koji živi u tvojoj blizini? Kada se pojavio Prustov prvi tom (pošto je prethodno Žid bacio rukopise u korpu), izvesni Anri Goen napisao je kako se taj pisac «uskopistio da napravi nešto upravo suprotno od umetničkog dela, puki popis svojih osećanja, svojih znanja, kretanja pejsaža, i duša, u slikama koje se nižu jedna za drugom, nikada u jedinstvu, nikada potpuno». Što će reći, taj uobraženko kritikuje skoro samu suštinu Prustovog genija. U kojoj će Banci Opšte Pravde Bramsu biti plaćeno za bol koji je osetio, koji je neizbežno morao osetiti one noći kada je on sam svirao klavir na svom prvom koncertu za klavir i okrestar? Kada su ga izviždali i gađali trulim paradajzima? Ne moramo ići čak do Bramsa; koliko samo ima bola, koliko razočaranja iza samo jedne skromne Discopelove pesme (Enrike Discepolo – argentinski muzičar 1901-1951, pisao je muziku za tango).

 

Dovoljna mi je jedna od tvojih priča koje sam video. Da, verujem da ćeš jednoga dana uspeti da napraviš nešto veliko. No, jesi li spreman da podneseš sve te užase?

 

Kažeš mi da si izgubljen, neodlučan, ne znaš šta da radiš, moram ti reći neku reč.

 

Neku reč! Morao bih ćutati, što bi ti mogao protumačiti kao groznu ravnodušnost, ili bih ti morao danima govoriti, ili bismo morali godinama zajedno živeti, i ponekad razgovarati, a ponekad ćutati ili ići zajedno u šetnju i ne govoriti ništa, kao kad neko umre koga volimo, pa shvatimo koliko su reči smešne i nedelotvorne. Samo umetnost drugih umetnika te može spasti u tim trenucima, utešiti te, pomoći. Korisne su samo (kakva groza!)patnje velikih ljudi koji su ti prethodili u tom hodu po mukama.

 

Tada će ti osim genijalne nadarenosti biti potrebne i druge duhovne vrednosti: hrabrost da kažeš svoju istinu, upornost da produžiš napred, čudnovata mešavina vere u ono što moraš reći i često nepoverenje u svoju snagu, mešavina skromnosti pred divovima i oholosti pred budalama, potreba za nežnošću i hrabrost za samoću, za izbegavanje iskušenja, ali i opasnosti od grupica, od galerije ogledala. U tim trenucima će ti pomoći sećanje na one koji su pisali u samoći: na brodu, kao Melvil; u šumi, kao Hemingvej; u nekom seocetu, kao Fokner. Ako si spreman da patiš, da se razdireš, da podnosiš zlobu i zavist, nerazumevanje i glupost, mržnju i beskajnu samoću, onda si, dragi B., spreman da pružiš svoje svedočanstvo. Ali, pre svega, niko neće moći da ti zasigurno obezbedi budućnost, budućnost je svakako tužna – ako propadneš, zato što je neuspeh uvek bolan, a kod umetnika je tragičan; ako uspeš, zato što je uspeh uvek nešto prostačko, uvek je zbir nesporazuma, manipulacija; pretvoriće te u onu gadost koja se zove javna ličnost, i neki mladić, kakav si i sam bio na početku moći će s pravom (s pravom?) da pljune na tebe. A tu nepravdu ćeš morati da podneseš, da pogneš glavu i nastaviš da stvaraš, kao kad neko diže spomenik u štali. Čitaj Pavezea: «Kad se sasvim isprazniš od sebe samog, pošto ne samo da si se oslobodio onoga što o sebi znaš, nego i onoga što slutiš i pretpostavljaš, kao što su tvoja strahovanja, tvoje utvare, nesvesni život. Kada to činiš uz mnogo napora i zamaranja, uz obazrivost i strepnju, uz otkrića i neuspehe, kad sve to učiniš tako da ti se sav život sažme u jednu tačku, pa uvidiš da to nije ništa ako mu neki ljudski pečat, neka reč, neko prisustvo ne dade topline i ne prihvati ga. I kada umreš od hladnoće, kada govoriš u pustinji, kada si danonoćno kao kakav mrtvac».

 

Ali da, ubrzo ćeš čuti tu reč – kao što sada, gde god da je, Paveze čuje nas – osetićeš željeno prisustvo, očekivani znak koji ti šalje neko biće što na drugom ostrvu čuje tvoje krike, neko ko će razumeti tvoje mahanje, ko će biti kadar da rastumači tvoju šifru. I tada ćeš imati snage da produžiš, na trenutak nećeš čuti groktanje svinja. Makar samo na tren, videćeš večnost.

 

Ne znam kada je, u kom trenutku razočaranja, Brams naterao one setne trube koje čujemo u prvom stavu njegove simfonije da zasviraju. Možda nije verovao u odgovore, pošto mu je bilo potrebno trinaest godina (trinaest godina!) da se vrati tom delu. Mora biti da je izgubio nadu, da ga je neko pljunuo, ili da je čuo podsmeh za leđima, ili poverovao da vidi kako mu upućuju dvosmislene poglede. Ali onaj zov truba prevalio je put kroz vreme i iznenada, ti i ja, utučeni nepravdom, čujemo ga i shvatamo kako iz obaveze prema onom nesrećniku moramo odgovoriti nekim znakom koji će mu pomoći da ga razumemo.

 

Loše se osećam, Ujutro, ili kroz neko vreme, nastaviću.