Достојевски о православним свештеницима

Пријатељи и учитељи, слушао сам много пута, а сада у последње време све чешће се чује, како се код нас свештеници, а највише сеоски, свуда и горко жале на своју малу плату и на своје понижење, и директно изјављују, чак и у штампи – то сам лично читао – да они сада више не могу тумачити народу Свето писмо јер имају малу плату, и ако долазе лутерани и јеретици и почињу да преотимају стадо, нека га преотимају јер имамо, кажу, малу плату. Господе! Мислим, нека им Бог да што више те за њих драгоцене плате, јер је оправдана њихова жалба, али заиста кажем: ако је неко за то крив, онда смо напола криви ми сами! Јер нека и нема времена, нека је истина да га све време притискају рад и обављање обреда, али ипак није све време, ваљда има један сат у току недеље да би се и Бога сетио. А и нема рада целе године. Нека једном недељно увече окупи код себе у почетку макар само децу, чуће очеви па ће и очеви почети долазити. И не треба зидати палате за овај посао, већ просто у своју кућу примити; немој да се бојиш, неће испрљати твоју кућу јер их само на један дан сакупљаш. Нема им отвори ову књигу и почне читати без премудрих речи и без разметања, без охолости према њима, већ топло и кротко, радујући се сам што им чита и што га слушају и разумеју, сам волећи те речи, само понекад нек се заустави и објасни понеку реч неразумљиву простом човеку, нек не брине све ће схватити, све ће разумети православно срце! Прочитај им о Авраму и Сари, о Исаку и Ребеки, о токе како је Јаков пошао Ливану и у сну се рвао са Господом и рекао: „Страшно је ово место“, и задивићеш побожни ум простог човека. Прочитај им, нарочито деци, како су браћа продала у ропство рођеног брата, милог дечака Јосифа, видовњака и великог пророка, а оцу казала да је звер растргла њиховог сина и показала му његове окрвављене хаљине. Прочитај им како су касније браћа долазила по жито у Египат, и како их је Јосиф, сада велики царев доглавник, кога нису препознали, мучио, окривио и задржао брата Вемијамина, и све то волећи: „Волим вас и, волећи, мучим вас.“ Јер се целог живота непрекидно сећао, како су га тамо негде у врелој пустињи, код извора, продали трговцима и како је он кршећи прсте плакао и молио браћу да га не продају као роба у туђу земљу, и ето, како их је после толико година видео, опет их је безмерно заволео, али их је кињио и мучио, и све то волећи их. Најзад одлази од њих, пошто сам није издржао муке срца свог, пада на своју постељу и плаче; а затим брише лице своје, излази озарен и радостан и објављује: „Браћо, ја сам Јосиф, брат ваш!“

               Нека им прочита даље како се обрадовао старац Јаков када је сазнао да је жив његов други дечак и пошао у Египат, чак напустио домовину, и умро у туђој земљи пошто је заувек изрекао у свом завештању велику реч, која је тајанствено постојала у кротком и бојажљивом срцу његовом у току целог живота његова; да ће од његова рода, од Јуде, настати велика нада света, његов измиритељ и спаситељ! Оци и учитељи, опростите ми не љутите се што као дете говорим о оном што давно већ знате и о чему и мене можете научити, сто пута вештије и лепше. Ја говорим ово од усхићења, и опростите ми моје сузе јер волим ову књигу! Нека заплаче и он, јереј божји, и нека увиди да ће се у одговор њему потрести срце његових слушалаца. Потребно је само мало семе, мајушно: нека га посеје у душу простог човека и оно неће умрети, већ ће живети у његовој души целог живота, тињаће у њему усред мрака, усред смрада његових грехова, као светла тачка, као велика опомена. И не треба, не треба много објашњавати и учити, он ће једноставно све разумети. Мислите ли да прост човек неће схватити? Покушајте да му прочитате даље причу, дирљиву и умилну, о дивној Есфири и охолој Вастији; или чудесну легенду о пророку Јони у утроби китовој. Не заборавите такође приче господње, првенствено из Јеванђеља по Луки, тако сам ја чинио, а затим из Дела апостолских о Савловом препороду – то обавезно, обавезно! – а најзад, из Великог минеја бар Житије Алексеја човека божјег и највеће међу великим радосне патнице, мајке Марије Египатске, која је Бога видела и Христа носила у себи – и дирнућеш му срце овим једноставним легендама, и то свега један сат недељно, упркос својој малој плата, један сат. И сам ће увидети да је милостив и захвалан наш народ, захвалиће му сто пута. Памтећи старање јерејево и умилне његове речи, помоћи ће му добровољно на њиви његовој, помоћи ће му и у дому његову и са поштовањем ће му дати више него пре – тако ће му се увећати његова плата. Ствар је толико једноставна да се понекад чак бојимо и да кажемо јер ће те исмевати, а међутим, како је поуздана! Ко не верује у Бога, он ни у народ божји неће поверовати. А ко је поверовао у народ божји, тај ће видети и његову светињу, макар до тада уопште у њу не веровао. Само ће народ и његова будућа духовна снага преобратити наше атеисте, који су се отуђили од завичајне земље.

               А шта је реч Христова без примера? Народ пропада без речи божје јер је жедна душа његова речи и сваког дивног доживљаја. У младости мојој, давно, има отада скоро четрдесет година, ишли смо отац Анифим и ја по целој Русији скупљајући прилоге за манастир; заноћили смо једном на великој, пловној реци, на обали са рибарима, а заједно с нама је сео привлачан младић, сељак, по изгледу од осамнаестак година; журио је у своје место да сутра трговачку барку вуче као бурлак. И видим ја да он гледа пред собом усхићено и ведро. Ноћ је била светла од месечине, тиха, топла јулска, река широка, пара се диже са ње, освежава нас, лако пљесне рибица, птице умукле, све је тихо, лепота права, све се моли Богу. А не спавамо само нас двојица, ја и тај младић, и почесмо разговор о лепоти света божјег и о великој тајни његовој. Свака травка, свака бубица, мрав, златна пчела, све то за дивно чудо зна свој пут, иако нема ума, тајну божју потврђују, стално је сами остварују, и видим ја да се распалило срце милог младића. Причао ми је да воли шуму и птичице шумске, био је ловац птица, разумевао је сваки њихов цвркут, сваку птицу је умео да примами; „Ништа лепше од шуме“, каже, „не знам, а и све остало је лепо“. – „Заиста“, одговарам ја њему, „све је лепо и раскошно, зато што је све истина. Погледај“, кажем му, „коња, крупна животиња, блиска човеку, или вола, који му ради и храни га, оборене главе и замишљеног, погледај облике њихове: каква кроткост, каква оданост човеку, који га често туче немилосрдно, каква безазленост, како поверење и каква лепота у његовом облику. Чак је и дирљиво знати то да нема никаквог греха на њему јер је све савршено, све је безгрешно осим човека, и с њима је Христос још пре него с нама“. – „Је ли то могуће“, пита младић, „да је Христос и са њима?“ – „А како би могло бити другачије“, одговарам му, „јер је реч божја за све, цела васељена и свако живо биће, сваки листак тежи ка речи, Бог пева славу, јада се Христу, сам не знајући, тајном свог живота безгрешног то врши. Ево“, казао сам му, „по шуми лута страшни медвед, ужасан и свиреп, и ништа нам за то није крив.“ И испричао сам му како је једном дошао медвед великом свецу који је спасавао душу у малој ћелији у шуми; узбуђен и ганут њиме, велики светитељ је храбро изашао пред њега и дао му комад хлеба: „Иди“, рекао му је, „Христос с тобом“, и отишла је свирепа звер послушно и мирно, не учинивши никакву штету. И одушевио се младић што је звер отишла, а није учинила штету, и што је и с њом Христор. „Ах, како је“, каже, „то добро, како је све божје добро и чудесно лепо!“ Седео је замишљен, миран и блажен. Видим да је схватио. И заспао је поред мене лаким, безгрешним сном. Нека Господ благослови његову младост! И ја сам се тада помолио за њега одлазећи на починак. Господа, пошаљи мир и светлост људима твојим!

Фјодор Достојевски „Браћа Карамазови“ – „Из беседа и поука старца Зосиме“, странице 412-416. Лагуна и Ленто (2020)