Достојевски о отуђењу

Да би се свет преуредио на нов начин, потребно је да се људи сами психички определе за други пут. Пре него што стварно не постанеш свима брат неће настати братство.

               Никада људи никаквом науком и никаквим критеријумом користи неће умети да поделе праведно своје власништво и своја права. Увек ће бити сваком мало, и сви ће роптати, завидети и уништавати један другог. Ви питате како ће се ово остварити. Оствариће се, али пре тога мора завршити период људског отуђења.“ – „Каквог отуђења?“ питао сам га. „А таквог какво сада свуда влада и нарочито у нашем веку, али се још није сасвим исцрпло, није му истекао рок. Јер сада свако настоји да што више издвоји своју личност, хоће да у самом себи осети пуноћу живота, међутим, из свих његових напора уместо пуноће живота, резултира само право самоубиство, јер уместо коначног дефинисања свог бића, запада у апсолутно отуђење. Јер су се у нашем веку сви изделили на јединке, свако се усамљује у своје јазбине, свако се удаљава од другог, скрива се и скрива шта има, и завршава тиме што се сам одбија од људи и сам људе одбија од себе. Скупља усамљен богатство и мисли: како сам моћан сада и како сам обезбеђен, а не зна безумник да што више гомила све више тоне у самоубилачку немоћ. Јер је навикао да се нада само на себе и од целине се одвојио као јединка, научио је своју душу да не верује у људску помоћ, у људе и човечанство, и само дрхти од страха да не пропадну његов новац и стечена права. Сада ум људски почиње подругљиво да схвата да се права сигурност не састоји у личном, усамљеном напору, већ у људском заједништву. Али ће се неминовно десити тако да ће доћи крај и овој страшној отуђености, и сви ће одједном схватити како су се неприродно одвојили један од другог. Такав ће бити дух времена, и сви ће се чудити што су тако дуго живели у тами и светлост нису видели. Тада ће се и појавити на небу знамење сина човечјег… Али до тада треба ипак чувати заставу и с времена не време, макар појединачно, човек мора показивати пример и изводити душу из отуђености на подвиг братских односа, макар и у звању јерудивог. Зато да не би умрла велика идеја…“

Фјодор Достојевски „Браћа Карамазови“ – „Из беседа и поука старца Зосиме“, странице 426-427. Лагуна и Ленто (2020)