Достојевски о изопачењу људи и сврси монаштва

Тако ја мислим о монаху, и зар је лажно, зар је надмено? Погледајте грађане и цео свет, који се узноси над народом божјим, зар се није у њему унаказио лик божји и правда његова? Они имају науку, а у науци је само оно што је доступно чулима. А духовни свет, узвишенија половина бића људског потпуно је одбачена и истерана са извесним тријумфом, чак с мржњом. Свет је прокламовао слободу, нарочито у последње време, и шта видимо у тој њиховој слободи: само ропство и самоубиство! Јер свет говори: „Имаш потребе, зато их задовољавај јер имаш иста права као и најугледнији и најбогатији. Не устручавај се да их задовољаваш, него их чак и увећавај“ – ето то је савремена доктрина света. У томе и виде слободу. И шта резултира из овог права на увећавање потреба? Код богатих отуђивање и духовно самоубиство, а код сиромашних – завист и убиство, јер су права дали, а средства да се задовоље потребе још нису показана. Уверавају да се свет, што даље, све више уједињује и ступа у братске односе тиме што скраћује растојања и преноси кроз етар мисли. Не верујте, нажалост, таквом уједињавању људском. Схватајући слободу као увећавање и брзо задовољавање потреба, људи изопачавају своју природу јер изазивају у себи многе бесмислене и глупе жеље, навике и апсурдне измишљотине. Људи живе ради зависти једног према другом, ради угађања телу и разметања. Приређивати ручкове, изласке, имати кочије, чинове и слуге – робове, сматра се таквом неопходношћу за коју се жртвују чак и живот, част и хуманост само да би се задовољила та неопходност, а ако је не могу задовољити, онда се чак и убијају.

               Код ових који нису богати видимо то исто, а сиротиња незадовољавање потреба засад угушује пијанством. Али ускоро ће се уместо вина напити крви – томе их воде. Питам ја вас: је ли слободан такав човек? Познавао сам једног „борца за идеју“, који ми је сам причао да је, када су му у тамници одузели дуван, толико био измучен тим губитком да умало није пошао да изда своју „идеју“ само да би му дали дувана. А такав ето говори: „Идем да се борим за човечанство.“ Али куда такав може да иде и за шта је он способан? Само за неки брз поступак, али дуго неће издржати. И није чудно што су уместо слободе запали у ропство, а уместо служења братској љубави и људском уједињењу, запали су, напротив, у подвојеност и отуђење, као што ми је у младости говорио мој тајанствени гост и учитељ мој. Зато у свету све више и више гасне мисао о служењу човечанству, о братству и јединству људском, и ова се мисао заиста срета чак са подсмехом јер како да се одвикне од својих навика, када ће овај роб када је тако навикао да задовољава небројане потребе своје, које је сам измислио? Он је отуђен и шта се њега тиче целина. И дошли су дотле да су ствари накупили више, а радости мање имају.

               Друга је ствар монашки пут. Послушност, пост и молитву чак исмевају, а међутим, само се у њима налази пут ка правој, истинској слободи: одбацујем сувишне и непотребне жудње, себичну и охолу вољу своју смирујем и шибам покоравањем и, са помоћу божјом, постижем тиме слободу духа а с њом и радост духовну! Ко је способнији од њих да истакне велику мисао и да јој служи – отуђени богаташ или овај човек ослобођен од тираније ствари и навика? Монаха прекоревају због усамљености: „Усамио си се да би међу манастирским зидовима спасао себе, а заборавио си братско служење човечанству.“ Али још ћемо видети ко ће више служити братству и љубави? Јер није код нас усамљеност, него код њих, али они то не виде. А из наше средине су од давнина излазили народни посленици, па зашто их не би могло бити и сада? Ти исти сметни и кротки испосници и ћутљивци устаће и поћи на велики подвиг. Спасење Русије доћи ће од народа. А руски манастир је одвајкада био са народом. Ако је народ у отуђењу, онда смо и ми отуђени. Народ верује као и ми, а активист који не верује, у нас, у Русији, неће ништа урадити, макар био искрена срца и генијална ума. То памтите. Народ ће дочекати атеиста и победиће га и настаће јединствена православна Русија. Чувајте, дакле, народ и штитите срце његово. Васпитавајте га у тишини. То је наш монашки подвиг, јер овај народ је – народ богоносац.

Фјодор Достојевски „Браћа Карамазови“ – „Из беседа и поука старца Зосиме“, странице 439-440. Лагуна и Ленто (2020)