Данило Киш: Света Софија у Кијеву

Катедрала Свете Софије изграђена је као мутна успомена на славне дане Владимира, Јарослава и Изјаслава. Она је само далеки модел корсунског манастира, названог тако по „светом граду“ Керсону или Корсуну. Хроника ученог Нестора бележи да је већ кнез Владимир донео из Корсуна, града свог крштења, иконе и статуе црквене као и „четири бронзана коња“.[1] Али између тог првог камена за темеље цркве што га је поставио блаженопочивши Владимир и историје Свете Софије протећиће још много воде, крви и лешева славним Дњепром. Стара ће се словенска божанства још дуго опирати славном капрису кијевског принца који прихвата једнобожачку веру христијанску, а паганси ће се руски народ борити са паганском суровошћу против „синова Даг-Бога“ и још ће дуго пуштати своје убојне стреле и копља низ ветрове, „децу Стрибога“. Суровост правоверних није међутим мање сурова од паганске суровости, а фанатизам верујућих у тиранију једног бога много је жешћи и ефикаснији.

Славни Кијев, мајка руских градова, имаће почетком једанаестог века око четири стотине цркава и, по казивању Дјетмара од Мерзебурга, биће „ривал Констатинопоља и најлепшим бисером Византије“. Приволевши се тако византијском царству и вери, Русија ће, кроз православље, приступити једној древној и рафинованој цивилизацији, али ће због своје шизме и одрицања од римске власти бити остављена на милост и немилост монголских освајача и неће моћи да рачуна на заштиту Европе. Ова шизма довешће пак до изолације руског православља од Запада; цркве ће се градити на зноју и костима мужика, не знајући за високи замах готских торњева, а у домену осећања Русија неће бити захваћена витештвом и „тући ће своје жене као да култ даме никад није постојао“.

Све је то мање-више исписано на зидинама и фрескама Кијево-Софијског сабора. Остало су само историјске датости од мањег значаја: основао га је Јарослав Силни (1037), у вечни спомен дана када је однео победу над паганским Печењезима. А да мајка свих руских градова, Кијев, не би имао шта да завиди Константинопољу, он нареди да се уз портал цркве саграде велелепна Златна Врата. Слава је била кратког века. Монголске су хорде, покуљавши из степе (1240), сравниле славни град Кијев са земљом. Али Света Софија већ је била руина: хиљаду двесто четрдесете срушили су се њени сводови, у исто време када и сводови цркве зване Десјатнаја, побивши на стотине Кијевљана који се беху у њих склонили како би избегли сурови масакр који им беху спремили Монголи. У свом Опису Украјине, објављеном у Руану 1651, гаспар од Боплана, нормански племић у служби пољског краља, бележи речи налик на епитаф: „од свих кијевских цркава остадоше само две за спомен нараштајима; а остале су само жалосне руине: reliquiae reliquiarum“.

…

Пивара

Сад Кијевски Софијски Сапор пред својим високим сводовима заклања део пиваре Спартак, сушару и стовариште.           

Огромне двадесетотонске цистерне, стављене на ногаре од греда, распоређене су дуж зидина, а тешке гвоздене бачве раштркане су свуда између стубова, до саме апсиде.

Сушара је на два спрата, са дрвеним решеткама од висине прозора до аркада. (Стална температура од 11⁰ Целзијуса изванредно је погодна за клијање корисних бактерија које дају пиву специфичну арому). Кроз један од бочних прозора који је скинут, пролазе алуминијумске цеви, повијене као сулундари, и везују сушару са флотацијом која се налази у великој приземној бараци на неких сто метара од цркве.

Скеле и мердевине спајају решетке, цеви и цистерне, а накисли мирис хмеља и слада уноси међу древне зидине мирис бескрајних степа после кише. Фреске и олтар прекривени су (на основу једног скорашњег декрета) дугим јутаним кулисама које су спуштене низ зидове попут сивих барјака.

На месту где је некада стајала (тачније речено где и сада стоји, под сивом копреном) Пречиста, „зачуђена изненадном појавом Архангела“, сада је окачен портрет Оца Народа у тешком позлаћеном оквиру: рад академског сликара Соколова, заслужног уметника.

Кроз снежну вејавицу пробија се старица из гомиле и покушава да пољуби руку Блаженог, да је пољуби онако мужички, народски. Војници, радници и деца гледају тај призор задивљеним погледима. Испод портрета, на истом зиду, где се између јуте назире мутна светлост двају прозора – зидне новине и графикони. Чељустников, онако мамуран и ошамућен мирисом хмеља, посматра графикон производње, као да посматра, у грозници, сопствену температурну листу.

Данило Киш „Гробница за Бориса Давидовича“ БИГЗ, 1977, Стр. 41-45.

---

[1] „Četyre koni mediani“. По свој прилици требало би ово читати, како тврде неки стручњаци, „четири икони медиани“. Ми у овој лексичкој двојности видимо у првом реду пример судара и прожимања два идолопоклонства: паганског и хришћанског.