Тада гомила Тулужана, понесена осећањем неправде која се врши, покида ножевима ужад којима беху везани осветници, поскида их из кола и поче да виче из свег грла заједно са њима: „Смрт Жидовима!“ и нагрнуше у јеврејски кварт. Бејах заузет читањем и писањем, кад груну у моју собу велик број тих људи, наоружаних незнањем тупим као батина и мржњом оштром попут ножа. То не бејаху моје свиле од којих им се закрвавише очи, но моје књиге поређане по полицама; свилу смоташе под огртаче, а књиге побацаше на под и стадоше их газити ногама и цепати на моје очи. А књиге те бејаху у кожу повезане и обложене бројевима и бејаху написане од учених људи, и у њима бејаше, да су их хтели читати, хиљаде разлога да ме сместа убију и бејаше у њима, да су их хтели читати, лека и мелема за њихову мржњу. И рекох им да их не цепају, јер многе књиге нису опасне, опасна је само једна; и рекох им да их не цепају, јер читање многих књига доводи до мудрости, а читање једне једине до незнања наоружаног махнитошћу и мржњом. А они рекоше да је у Новом Закону све написано и да се у њему налазе све књиге свих времена: оно што је у њему речено садржи све друге књиге, па их зато треба спалити, а ако има нечег у другим књигама чега нема у овој Јединој, онда те друге треба утолико пре спалити, јер су јеретичке. И рекоше још да њима савети учених нису потребни, и повикаше: „Покрсти се или ћемо ти мудрост свих књига које су прочитао истерати на потиљак.“
Видевши слепи бес ове светине, и видевши да убијају на моје очи Јевреје који су одбили да се прекрсте (ко из доследности, ко из гордости која је кат-кад погибељна), одговорих да су се рађе дати прекрстити него да будем убијен, јер је, упркос свему, привремена патња трајања вреднија од коначне празнине ништавила.
Данило Киш „Гробница за Бориса Давидовича“ БИГЗ, 1977, Стр. 123-124.