Ћукикамата: место где је аристократа Гевара почео да постаје револуционар

Ћукикамата личи на призор из неке савремене драме. Не може се рећи да јој недостаје лепоте, али то је лепота без елеганције, величанствена и ледена. Када се приближите зони рудника, имате утисак да се читав пејсаж згусне, и добијете осећај гушења у равници. У једном тренутку, после две стотине пређених километара, лаким зеленим тоновима варош Калама прекида сиву монотонију, и обузме вас усхићење какво и заслужује њен стварни статус оазе у пустињи. А каква је то пустиња! Климатска опсерваторија у Моктезуми, недалеко од „Ћукија“, описује је као најсувљу пустињу на свету. Без икаквог растиња које би се могло примити на њеном шалитреном тлу, и ма чега што би могло да их заштити од ветрова и вода, планине показују своја сива леђа, прерано остарела у борби с временским стихијама, са старачким борама које не одговарају њиховој геолошкој доби.

А тамо, колико ових стражара који мотре на свог чувеног брата у бременитим утробама крије богатства слична његовом, чекајући грубе руке механичких лопата да прогутају њихову дроб, са оним обавезним додатком људских живота: живота оних сиромашних, незнаних јунака те битке који умиру бедном смрћу у некој од хиљаду замки којима природа брани своја блага, без икаквог другог циља осим да зараде хлеб свој насушни.

Ћукикамата је у суштини планина пуна руде бакра чију огромну масу пресецају терасе високе двадесет метара, из којих се извучени минерал лако превози шинама. Услед необичног положаја жиле све се извлачење обавља у отвореном копу, што омогућава индустријску употребу минерала који у себи садржи 1% бакра. Сваког јутра планина се буши динамитом, а велике механичке лопате товаре материјал који се шинама превози до млинова где се дроби и меље. Ова се етапа понавља три пута, што материјал претвара у комаде средње величине. Потом се такав материјал пребацује у петопостотни раствор сумпорне киселине и бакар се извлачи у облику сулфата, а тиме се добија и бакар-хлорид, који се у додиру са старим гвожђем машинерије претвара у хлорид гвожђа. Течност се одатле пребацује у такозвану зелену кућу, где се раствор бакар-сулфата улива у велике резервоаре и недељу дана излаже струи од 30 волти, што доводи до електролизе соли, тако да бакар остаје наталожен на танким плочама тог истог метала добијеним раније у другим резервоарима из концентрованијих раствора. Након 5-6 дана плоча је спремна за топионицу; раствор је изгубио 8 до 10 грама сулфата по литру, и богати се новим количинама самлевеног материјала. Овако добијене плоче стављају се у пећи које их, након дванаест сати топљења на преко 2000⁰C избацују у облику полуга од триста педесет фунти. Сваке вечери у Антофагасту се спушта композиција од 45 вагона са преко 20 тона бакра у сваком од њих, плодом рада минулог дана.

То је у суштини, и веома лаички објашњено, процес обраде захваљујући коме Ћукикамата издржава популацију од око тридесет хиљада душа; међутим, на овај начин извлачи се само минерал у облику оксида. Чиле експлорејшн компани гради још једно постројење да искористи и минерал у облику сулфата. То постројење, највеће тог типа на свету, има два димњака висока по 96 метара, и у наредним годинама преузеће готово читаву производњу, док ће оно старо радити смањеним обимом производње, будући да ће слој минерала у облику оксида ускоро бити исцрпљен. Како би се покриле потребе нове топионице, већ је ускладиштена огромна количина сировог материјала са чијом ће прерадом постројење почети 1954. године, када буде отворено.

Чиле је произвођач 20% укупног бакра на свету, и у овим неизвесним предратним тренуцима, када је овај материјал постао од кључног значаја као незаменљива компонента у неким врстама оружја за уништавање, у овој земљи се води економска и политичка битка између присталица национализације рудника, окупљених у левичарској, националистичкој коалицији, и оних који, ослањајући се на идеал слободне производње, сматрају да је рудник којим се добро руководи (макар био у рукама странаца) бољи од сумњиве државне управе. Извесно је да је Конгрес упутио озбиљне оптужбе на рачун компанија које тренутно експлоатишу рудник, што јасно показује националистичке тежње у вези са самом производњом.

Какав год био исход ове битке, било би добро да се не заборави лекција којој нас учи рударско гробље, иако се у њему налазе тела само једног малог дела оних које су прогутали одрони, песак и паклена клима планине.

Ернесто Че Гевара „Дневник моторциклисте“, стр. 80-82. Космос издаваштво 2020.