Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Господо, хтео бих да вам кажем овде, управо на овом месту, коју реч. – Дечаци су га опколили и одмах уперили у њега пажљиве погледе пуне очекивања. – Господо, ускоро ћемо се растати. Ја сам сада извесно време са двојицом браће, од којих ће један поћи у прогонство, а други лежи на самрти. Али ускоро ћу напустити овдашњи град и, можда, надуго. И тако ћемо се растати, господо. Да се сложимо овде, код Иљушиног камена, да нећемо никада заборавити, прво Иљушку, а друго, један другог. И ма шта се касније десило с нама у животу, макар се и за двадесет година од сада не срели, ипак да се сећамо како смо сахрањивали јадног дечака, кога смо раније гађали камењем, тамо код мостића, сећате ли се?, а затим смо га сви тако заволели. Он је био диван дечак, добар и храбар, осећао је људску част и горку очеву увреду, против које се и побунио. Дакле, пре свега, памтићемо њега, господо, целог свог живота. И макар били заузети најважнијим пословима, макар заслужили почасти или запали у неку велику невољу, свеједно, не заборављајте никада како нам је овде било лепо, свима заједно, сједињеним тако лепим и добрим осећањем, које нас је у време наше љубави према јадном дечаку, можда, учинило бољим него што смо стварно. Голубићи моји, дајте да вас назовем тако, голубићима, зато што сви много личите на њих, на те лепе сиве птичице, сада, у овом тренутку, кад гледам ваша добра, драга лица, драга дечице моја, можда и нећете схватити шта ћу вам рећи зато што ја често говорим неразумљиво, али ви ћете ипак запамтити и некад касније сложити се с мојим речима. Знајте да нема ничег узвишенијег, јачег, здравијег и кориснијег за будући живот од неке лепе успомене, нарочито понете из детињства, из родитељске куће. Вама много говоре о вашем васпитању, а ето, неки диван, свети спомен, сачуван из детињства, можда и јесте најбоље васпитање. Ако човек сакупи много таквих спомена и понесе их са собом у живот, онда је спасен за сав живот. И чак ако само један леп спомен остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Можда ћемо касније постати чак и зли, чак нећемо бити у стању да се сачувамо од рђавих поступака, исмеваћемо сузе људске и људе који говоре, као што је малопре Коља узвикнуо: „Хоћу да пострадам за све људе“, и можда ћемо се тим људима злурадо ругати. Па ипак, ма како били зли, што не дао Бог, али када се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели у последње време и како смо, ево, сада разговарали тако једнодушно и заједно крај овог камена, онда и најсуровији и најподругљивији међу нама, ако такви постанемо, ипак се неће усудити да у себи исмева то како је био добар и леп у садашњем тренутку! И не само то, можда ће га управо тај спомен уздржати од великог зла и он ће се предомислити и рећи: „Да, тада сам био добар, храбар и поштен“. Нека се и подсмехне у себи, не мари, човек често исмева добро и лепо; то је само од лакомислености; али уверавам вас, господо, да чим се подсмехне, одмах ће у души помислити: „Да, то сам рђаво урадио што сам се подсмехнуо, зато што се то не сме исмевати!“
То ће неминовно бити тако, Карамазове, ја вас схватам Карамазове! – узвикнуо је Коља и севнуо очима. Дечаци су се такође узбудили и такође су хтели нешто да узвикну, али су се уздржали, нетремице и усхићени гледајући беседника.
Ја ово говорим из страха да не постанемо рђави – наставио је Аљоша – али зашто и да постанемо рђави, зар не, господо? Будимо прво и пре свега, добри, затим поштени, а затим: не заборављајмо никада један другог. То ипак понављам. А ја вам дајем реч, господо, да ниједног од вас нећу заборавити: сваког лица које ме сада, овог тренутка гледа, сетићу се макар и после тридесет година. Малопре је, ето, Коља рекао Карташову да ми, наводно, нећемо да знамо „постоји ли он или не постоји на свету“. А зар ја могу заборавити да Карташов постоји на свету и да сада већ не црвени, као тада када је открио Троју, већ ме гледа својим дивним, добрим, веселим очима. Господо, драга моја господо, будимо сви великодушни и одважни као Иљушка, паметни, храбри и великодушни као Коља, који ће бити много паметнији кад порасте, и будимо тако стидљиви, али паметни и умиљати као Карташов. Али зашто говорим о њима двојици! Сви сте ми ви, господо, драги од сада, све ћу вас носити у свом срцу, а вас молим да мене носите у вашим срцима! А ко нас је сјединио у овом добром и лепом осећању, којег ћемо се увек, целог живота, сећати и којег намеравамо да се сећамо, него Иљушка, добри дечак, мили дечак; нама заувек дечак. Не заборавимо га никада, вечан му спомен у срцима нашим, од сада заувек!
„Браћа Карамазови II“, стр. 570-573. Лагуна и Сазбука, 2020.