Босна и тврдоглавост

Обојица су се слагали да је живот у Босни необично тежак и народ свих вера бедан и заостао у сваком погледу. Тражећи разлоге и објашњења томе стању, фратар је све сводио на турску владавину и тврдио да никаквог бољитка не може да буде док се ове земље не ослободе турске силе и док турску власт не замени хришћанска. Дефосе није хтео да се задовољи тим тумачењем, него је тражио разлоге и у хришћанима самим. Турска владавина створила је, тврдио је он, код својих хришћанских поданика извесне карактеристичне особине, као притворство, упорност, неповерење, леност мисли и страх од сваке новине и сваког реда и покрета. Те особине, настале у столећима неједнаке борбе и сталне одбране, прешле су у природу овдашњег човека и постале трајне црте његовог карактера. Настале од нужде и под притиском, оне су данас, и биће и убудуће, велика препрека напретку, рђаво наслеђене тешке прошлости и крупне мане које треба искоренити.

Дефосе није крио да је изненађен упорством којим се у Босни не само Турци него и људи свих осталих вера бране од сваког утицаја, па и најбољег, опиру свакој новини, сваком напретку, па и оном који је могућ и пода садашњим приликама и зависи само од њих. Доказивао је сву штетност те кинеске укочености, таквог зазиђивања од живота.

• Како је могућно – питао је Дефосе – да се ова земља смири и среди и да прими бар онолико цивилизације колико њени најближи суседи имају, кад је народ у њој подвојен као нигде у Европи? Четири вере живе на овом уском, брдовитом и оскудном комадићу земље. Свака од њих је искључива и строго одвојена од осталих. Сви живите под једним небом, али свака од те четири групе има средиште свога духовног живота далеко, у туђем свету, у Риму, у Москви, у Цариграду, Меки, Јерусалиму или сам бог зна где, само не онде где се рађа и умире. И свака од њих сматра да су њено добро и њена корист условљени штетом и назатком сваке од три остале вере, а да њихов напредак може бити само на њену штету. И свака од њих је од нетрпељивости начинила највећу врлину и свака очекује спасење однекуд споља, и свака из противног правца.

Фратар га је слушао са осмејком човека који сматра да зна ствари и нема потребе да своја знања проверава и проширује. Очигледно решен да му противречи по сваку цену, он је доказивао да његов народ, с обзиром на прилике у којима се налази, може да живи и постоји само овакав какав је, ако не жели да се одроди, изметне и пропадне.

Дефосе му је одговарао да један народ, ако почне да усваја здравији и разумнији начин живота, не мора зато да се одрекне своје вере и својих светиња. По његовом мишљењу ови фратри би могли и морали да раде у том правцу.

• Ех, драги господине – говорио је фра Јулијан са оном кокетеријом која је својствена људима који бране конзервативне тезе – ех, лако је вама говорити о потреби материјалног напретка, и о здравим утицајима, и кинеској укочености, али да смо ми били мање крути и отварали врата разним „здравим утицајима“, данас би се моји парохијани Перо и Анто звали Мујо и Хасо.
• Дозволите, не треба одмах ићи у крајност, у тврдоглавост.
• Шта ћете? Ми смо Бошњаци људи тврде главе. Такве нас свак зна и по томе смо чувени – говорио је фра Јулијан са оном истом самодопадношћу.
• Али, извините, што се ви бринете какви сте у очима других људи и шта се о вама мисли и зна? Као да је то важно! Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
• Ми чувамо свој став и нико се не може похвалити да нас је натерао да га променимо.
• Али, оче Јулијане, није важан став, него живот; став је у служби живота; а где вам је овде живот?

Фра Јулијан управо заусти да, по обичају, каже неки цитат, кад их домаћин прекину у разговору. Фра Иво се био дигао. Црвен од доброг ручка, он је бискупски пружао свима редом своју тешку, дебелу руку, као омањи јастук, и тешко дишући и шиштећи уверавао да је зима и мећава, да је до Доца далеко и да им ваља кренути, ако желе за вида да стигну.

Младић и фратар се расташе са жаљењем.

Травничка хроника, стр. 176-177.  Андрић романи, Лагуна, седмо издање 2014.