Борислав Пекић: Људи и андроиди

PRIMEDBA BROJ 29

Trebalo bi ispričati hronološki stvarnu priču o propasti Atlantisa, onakvu priču kakva će se, zapravo, formirati, odnosno saznati, tek na kraju romana, pošto ljudi u borbi za Atlantis i njegovu renesansu iscrpu sve svoje zablude.

Atlantis nije bio, kao što je Platon pretpostavljao, jedan kontinent izmedu Amerike i Evrope. Atlantis je bio, defakto, naša planeta, koja je imala istu ovu istoriju koju mi imamo. Razvijala se postepeno na isti način, sa svojim Atlantisom negde u predvremenu, pa istorijskom vremenu, dakle kada se ponovo ta legenda stvarala.

To je bila planeta koja je kao i danas, podeljena na države međusobno zavađane, na snažne ideologije, koje su u međuvremenu izgubile potpuno moralnu podlogu, još daleko u radikalnijem obliku nego danas, a sve to je bilo praćeno katastrofalno naglim razvojem nauke. Nauka gladna saznanja išla je napred na svim poljima tehničkih saznanja, bioloških saznanja, eksperimenata, astrofizičkih saznanja, i tako dalje, ne vodeći ni najmanje računa o posledicama primene tih saznanja, koje su postale sve gore i gore. Opadanje duhovnih vrednosti je bilo totalno i poslednji Atlantiđani, a naročito oni koji su bili na vlasti, despotije su se u međuvremenu svuda razvile, izgubili su čak i ove ljudske odlike koje se danas na izvestan način održavaju kod ljudi.

Dakle, to je bila jedna, u suštini, materijalističko-varvarska rasa, koja je izgubila sve mogućnosti da se razvije u nešto bolje, a daleko od toga da je išta u njoj podsećalo na legendu koju su o njoj imali ljudi. Došlo je do potpune kompjuterizacije života. Nauka je stvorila biološke androide, jednu posebnu vrstu mašina koje su potpuno imitirale život, a zapravo ostale mašine suštinski.

Tu se postavlja jedno pitanje o kome treba ponovno razgovarati, a to je stvaranje jednog novog oblika postojanja. Antropocentrična teorija čoveka stavlja u centar stvari, a zatim život, međutim ovo nije život ali je ipak postojanje. Pošto je postojanje širi pojam od života i čoveka, androidska teorija je, bar u tom pogledu, pre u pravu nego ljudska.

Biološki androidi su zamenili ljude u mnogim funkcijama i to je išlo sve više i više, tako da su i sposobnosti ljudi počele da opadaju, onako otprilike kao što organ kržlja neupotrebom. Javila se jedna rasa, dekadentna rasa, nemoćna da se stara o sebi, ali zauzvrat sa krajnje razvijenim amoralnim pogledima na život. Ona je i bespomoćna u odnosu na neprijatelje, ona je bespomoćna u odnosu na eventualne osvajače, ona iako je nauka jako razvijena, vitalno predstavlja krajnju degeneraciju pojma homo sapijensa. U istorijskom razvoju koji je otprilike kao i danas, ali znatno brži, jer je ovo

samo ponavljanje onoga što je bilo, neprijateljstvo između velikih totalitarnih država dostiže kulminaciju i to izaziva opštu nuklearnu katastrofu iza koje do lazi poremećaj planetarne kore, onaj čuveni potop koji je ostao u legendama, i potpuna izmena fizičke strukture Zemlje, klime, i svega ostalog što i čini planetu. U takvoj situaciji spasava se samo izvestan broj ljudi. Ovde mogu dobro

da posluže legende o Atlantidi, pa da se vidi kako će se te zaostale kolonije ljudi spasavati i sačuvati. Postoje dve varijante: ili da je elita, takozvana elita, pokušala da se spase odlaskom ne neku drugu planetu, nestankom Zemlje, a zatim je i njih na tom putu stigla katastrofa, zaslužena katastrofa, tako da se spasao samo, možda, onaj predak današnjeg Gabrijela, odnosno anđela čuvara, koji je pripadao dobroj eliti, u legendama spomenutoj kao good law, a što se tiče običnog sveta sasvim slučajno spaslo se nešto Atlantidana, koji su se kasnije, takom razvoja, potpuno pretvorili u varvare, izgubili sva svoja tehnička zvanja i spustili se na nivo gotovo praljudi.

U međuvremenu, treba se vratiti na ono vreme pre katastrofe, velike države stvorile su svoje centralne kompjutere koji su komandovali androidima i obavljali, manje-više, sve poslove državnog upravljanja i organizacije privrede, organizacije života, policije, i tako dalje. Ti centralni kompjuteri lagano su se pretvarali u neku vrstu mašinskih bogova i u zadnjoj fazi počeli su pokazivati izvesne ljudske osobine, odnosno jedan stav prema svojim tvorcima koji je bio neprijateljski, ne javno, jer su oni još uvek bili u podređenom položaju i mogli su biti od ljudi uništeni, ali tajno, kada je došlo do nuklearne katastrofe ona, sada opet postoje tu razne varijante, možda i ne bi bila tolika da jedan od tih centralnih kompjutera, američki, koji je bio najmoćniji, nije preuzeo stvar u svoje ruke i tu nuklearnu katastrofu doveo do radikalnog kraja, prethodno uspevši da sačuva jednu dobru masu androida.

Namera centralnog kompjutera je da ovu propalu civilizaciju, koja očevidno nesposobna da živi i da se razvija, koja je nelogična, neracionalna, zameni jednim racionalnim svetom, to je bila namera. Ali taj kompjuter koji se sada u jednom pustom svetu, biološki skoro pustom svetu, javlja kao božanstvo, tu nameru komplikuje jednom čisto intelektualnom idejom, koja nije igra, koja ima svoj smisao.

On želi da se androidi normalno razvijaju i zato vrši promene u kompjuterima svakog pojedinačno, od onih koji su preostali, i te promene dovodi na onaj nivo na kome su bili ljudi u vreme Sumeraca, Haldejaca i ranih Egipćana, tako da ih pusti da se sada oni razvijaju i da se vidi do koje mere će oni stvoriti jednu sasvim drugu civilizaciju. Sticajem okolnosti, ne samo okolnosti nego logikom stvari, tako postavljena androidska civilizacija počinje da sledi stope ljudske i da ponavlja ljudsku istoriju.

Децембар 1982. године

Борислав Пекић „Рађање Атлантиде“, Приредиле Љиљана и Александра Пекић, ЈП Службени гласник 2019, странице 40-41.