Борхес о Достојевском

ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ

ЗЛИ ДУСИ

Попут открића љубави, попут открића мора, и откриће Достојевског обележава неизбрисив датум у нашим животима. Обично се ово откриће дешава у раној младости; зрелост тражи и налази спокојне писце. Године 1915, халапљиво сам прочитао у Женеви роман Злочин и казну у веома читком енглеском преводу Констанса Гарнета. Тај роман чији су јунаци убица и проститутка учинио ми се не мање језивим од рата који је беснео око нас. Потражио сам ауторову биографију. Као син убијеног хирурга, Достојевски (1821-1881) упознао је беду, болест, затвор, изгнанство, устрајан занат писања, путовања, коцкарску страст и, већ пред крај живота, славу. Неговао је култ Балзака. Увучен у неку нејасну заверу, осуђен је на смрт. Већ на самом губилишту где је казна извршена над његовим друговима, пресуда је преиначена, али Достојевски је провео четири године принудног рада у Сибиру које никад није заборавио.

Изучио је и изложио утопије Фуријера, Овена и Сен-Симона. Био је социјалист и Великословен. Некако сам замишљао да је Достојевски велики недокучиви Бог кадар да разуме и оправда сва бића. Изненадило ме је што се уопште упустио у политику, коју издваја и осуђује.

Читање Достојевскијеве књиге је као приступ непознатом граду или као упад у сенку велике битке. Злочин и казна ми је открио, између осталог, свет мени потпуно стран. Започео сам читање Злих духова и десило се нешто крајње необично. Осетио сам да сам се вратио у домовину. Степа из романа била је величање пампе. Барбара Петровна и Стефан Трофимович Веровјенски били су, упркос незгодним именима, добре старе аргентинске неодговорне барабе. Књига започиње весело као да приповедач не зна трагичан крај.

У предговору једној антологији руске књижевност Владимир Набоков изјављује да није нашао ниједну страницу Достојевског која би заслужила да буде увршћена. То значи да о Достојевском не треба судити на основу једне странице него на основу читавог збира који сачињава књигу.

Borhes „Šta ponovo čitam“ Str. 34-35. Silmir, Beograd, 1995.