Бодлер о безграничној склоности људи да у свашта поверују

Коментар на „Лош стаклорезац“.

Иако се у приповедачу могу препознати неке Бодлерове карактерне црте, болесна стидљивост и са њом повезана агресивност, било би неправедно поверовати да је испричани догађај истинит. Бодлеров пријатељ Аслино (Asselineau) то, уосталом, одлучно побија. За разне невероватне приче које су о њему кружиле у приличној мери је крив и сам Бодлер. У једном писму упућеном из Брисела 1865. године Бодлер се жали:

„Овде су ме сматрали за полицијског жбира (то сам и заслужио!), (захваљујући оном лепом чланку који сам написао о шекспировској гозби), за педераста (сам сам пустио тај глас и поверовали су ми!); затим су ме сматрали за штампарског коректора који је дошао из Париза да врши коректуру срамних списа. Из очајања што су ми увек поверовали, пустио сам глас да сам убио и појео свог оца; да, ако су ме пустили из Француске, то су урадили због услуга које сам учинио француској полицији, И ПОВЕРОВАЛИ СУ МИ! … Пливам у срамоти као риба уводи.“

Шарл Бодлер, „Поезија – проза, вештачки рајеви“, ИП Светови, Нови Сад, 1991, стр. 373-374.