Бодлер: Глупост је мелем за женску лепоту

Има људи који црвене што су волели неку жену, оног дана када примете да је она глупа. То су надувени магарци саздани да пасу најпрљавији чкаљ стваралаштва, или наклоност неке покондирене тикве. Глупост је често украс лепоте; она је та која очима даје мрачно-сетну прозирност тамних језера и онај уљасти мир тропских мора. Глупост увек штити лепоту; одагна боре; то је божанско козметичко средство које штити наше идоле од уједа а које мисао чува за нас, гадне учењаке!

Има их који се срде на своје љубавнице што су расипнице. То су драмосери или републиканци који не познају основна начела политичке економије. Пороци великог народа јесу његово највеће богатство.

Други опет, угледни људи, умерени и разборити деисти, златна средина догме, бесне кад виде да им се жена бацила у побожност. – О, сметењаци, што никад неће умети да свирају ни на једном инструменту! О троструке луде што не види да најдражесније обличје које религија може да поприми јесте – њихова жена! Да се муж преобрати, каква слатка јабука! Какво ли је дивно забрањено воће то огромно безверје – у бурној зимској ноћи крај ватре уз вино и јеле гљиве – неми хвалоспев домаћој срећи, однета победа над суровом природом, која као да сама хули на богове!

Не бих скоро завршио, кад бих хтео да набројим све лепе и добре стране оног што се назива пороком и моралном ружноћом; али често се јавља један, за људе од срца и ума као трагедија тежак и мучан случај; то је кад се они нађу између од оца наслеђене склоности према моралности, и тиранске склоности према жени коју треба презирати. Многобројне прљаве преваре, навике полусвета, срамотне тајне откривене у незгодан час, чине да се ужасавате вашег идола и дешава се, понекад, да се јежите од своје радости. А то јако омета ваше платонско размишљање. Врлина и понос довикују вам: Бежи од ње! Природа вам шапуће на уво: Куда од ње бежати? Ужасна ломљења код којих и најјаче душе показују сву недовољност нашег филозофског образовања. Највештији, пошто су видели да их је природа приморала да буду глумци у вечном роману Маноне Леско и Леона Леонија, извукли су се из невоље на тај начин што су рекли да се презир одлично слаже с љубављу. – Ја ћу вам дати један сасвим једноставан рецепт који не само да ће вас поштедети тих срамотних правдања, него ће вам омогућити да не окрњите свог идола и не оштетите своју кристализацију.

Претпостављам да је господарица вашег срца злоупотребила све дозволе и забране и стигла до самих граница пропасти, пошто је окушала – последње неверство, најгоре мучење! – моћи својих чари на својим тамничарима и крвницима. Хоћете ли се тако лако одрећи идеала, или, ако вас природа нагна да плачући, веран, похрлите у наручје те бледе жене погубљене на гиљотини, хоћете ли рећи, са призвуком самртничке резигнације: Презир и љубав су близак род! – Никако, јер, то су парадокси заплашене душе и замрачене интелигенције; смело реците, безазлено као прави филозоф: „Да је мање проклет, мој идеал не би био потпун. Посматрам га и покоравам се. Само велика Природа зна шта ће с тако моћном неваљалицом. Највиши уме и срећо! апсолуте! резултанто противречности! Ормузде и Аримане, – исто сте!“

И тако ће вас дивљење, захваљујући бољој синтези гледања на ствари, одвести сасвим природно до чисте љубави, тог сунца што упија све мрље.

Сећајте се само да се у љубави нарочито треба чувати парадокса. Наивност спасава, наивност чини срећним, макар ваша драгана била ружна као стара Моб, краљица страхота! Уопште узев, за отмен свет – то је један вешти моралист рекао – љубав је само љубав према игри, према борбама. То је велика грешка; љубав треба да буде љубав; борба и игра дозвољени су само као политика у љубави!

Најопаснија погрешка коју чини савремена младеж јесте да себе заварава. Велики број заљубљених су уображени болесници који троше много новца по апотекама, и масно плаћају господину Флерану и господину Пиргону, а опет немају задовољство и повластице истинске болести. Не заборавите да они досађују свом желуцу бесмисленим лекаријама и упропашћују своје љубавно варење.

Мада треба припадати свом веку, добро се чувајте да не имитирате славног Дон Хуана који је, по Молијеру, најпре био само тежак лупеж добро упућен у љубав, злочин и надмудривање, затим је, захваљујући господи Алфреду де Мисеу и Теофилу Готјеу постао уметничка дангуба што јури за савршенством по сумњивим местима, и најзад само стари денди изморен тим својим путовањима и највећа будала на свету поред честите жене озбиљно заљубљене у свог мужа.

Опште и кратко правило: у љубави – чувајте се месеца и звезда, чувајте се Милоске Венере, језера, гитара, лествица од ужади и сваких романа – и најлепшег на свету – па да га је и сам Аполон писао!

Него истински волите, снажно, одважно, источњачки, дивље, ону коју волите; да ваша љубав – хармонија се сасвим подразумева -не мучи љубав другог; да ваш избор не ремети опште стање. Код Инка, волели су сестру; ви се задовољите рођаком. Никад не прескачите балконе, никад не вређајте општедруштвену силу, никако немојте да отмете својој драгој слатко веровање у богове, и, кад пођете с њом у храм, умејте пристојно да замочите прсте у чисту, свежу воду у шкропионици.

Будући да свака поука сведочи о доброј вољи законодавца, будући да свака религија представља највишу утехи свима ојађенима, да је свака жена парче суштинске жене, да је љубав једино што вреди труда да се начини сонет и обуче фино рубље – дубоко поштујем све те ствари, више од било кога, и оглашавам за клеветника свакога ко би од овог комадића поуке начинио нешто свето, или сочну храну за скандал. Није ли то поука што се пресијава у разним бојама? Шарена стакла која су можда и сувише обојила вечиту светиљку истине која сија унутра? – Не, не. Да сам хтео да докажем да је све најбоље у најбољем могућем свету, читалац би имао права да ми каже, као генијалном мајмуну: злобниче један! Но ја сам хтео да докажем да је све најбоље у најгорем могућем свету. Значи, много ће ми се опростити зато што сам много волео… свог читаоца… или своју читатељку.

Шарл Бодлер „Поезија – проза, вештачки рајеви“ ИП Светови, Нови Сад, 1991, стр. 172-175.