Берђајев о комунистичкој револуцији

Био сам убеђен да кривица и одговорност за ужасе револуције леже пре свега на људима старог режима и да они не могу да буду судије за те ужасе. Потом сам почео да бивам свестан тога да одговорност за духоборачки, непријатељски у односу на духовну културу, карактер руске револуције пада и на активисте руске ренесансе почетка ХХ столећа. Руска ренесанса је била асоцијална, била је и сувише аристократски затворена у себе. Лако је могуће да још више од тога одговорност пада на историјско хрищћанство, на хришћане који нису испунили своју дужност. Схватио сам комунизам као подсећање на неизвршену хришћанску обавезу. Управо су хришћани требали да остваре правду комунизма и у том случају не би ликовала, победила лаж комунизма. То је касније, већ на Западу, постао један од основних мотива моје хришћанске активности. Комунизам је за мене представљао не само кризу хришћанства, већ и кризу хуманизма. То је била једна од главних тема мојих философских размишљања. Био сам усредсређен на проблеме философије историје, и мислио сам да је време умногоме одговарало историософској мисли. Наста-нак фашизма на Западу, који је постао могућ само захваљујући руском комунизму, а кога не би опет било без Лењина, потврдио је многе моје мисли. Целокупну западну историју између два рата усмеравао је страх од комунизма. Руска револуција је представљала такође и крај руске интелигенције. Револуције су увек незахвалне. Руска се револуција понела са црном незахвалношћу према руској интелигенцији која ју је припремила, она ју је прогањала и бацила у бездан. Она је бацила у бездан и целокупну стару руску културу која је, у суштини, увек била настројена против руске историјске власти. Искуство руске револуције је потврђивало моју давнашњу мисао о томе да слобода није демократична, већ аристократична. Слобода није интересантна и она није потребна масама које су устале, јер оне нису у стању да поднесу бреме слободе. То је дубоко Достојевски. Фашистички покрети на Западу су потврђивали ту мисао, они су се налазили под знаком Великог Инквизитора они представљају одрицање од слободе духа, а у име хлеба. У руском је комунизму воља за моћ била јача од воље, жеље, за слободом. У комунизму је империјалистички елемент јачи од револуционарно-социјалног. Највећу одбојност сам осећао управо према том империјалистичком елементу

Године које сам провео у совјетској Русији, у стихији комунистичке револуције, давале су ми осећање највеће интензивности и напетости живота, највећих контраста. Уопште нисам осећао никакву потиштеност. Нисам био уопште пасиван, као за катастрофе која се одвијала над Француском (1939-1945 МЗ), већ напротив духовно изузетно активан. Чак и онда, када је била уведена обавеза принудног рада, и када сам морао да чистим снег и одлазим ван града на физички рад, уопште нисам осећао потиштеност и нисам би несрећан, без обзира на то што сам био навикнут само на умни рад и што сам осећао физички замор. У томе сам часу видео и правду истина лоше остваривану. Једно смо време гладовали, свако јело је изгледало много укусније него у годинама обиља.

Берђајев „Самоспознаја“ 234-235. Логос