Берђајев о друштвеној хијерархији

Никада нисам могао да се помирим са родовним погледом на свет, који се налази у основи десничарских и левичарских социјализованих праваца, који су надахнути све једно чиме национализмом, етатизмом, клерикализмом, свеобухватним тоталитарним комунизмом или космизмом. Родовни поглед на свет ми је увек изгледао баналан и не познајем ништа баналније од националистичког погледа на све што ми изгледа као свет.

Нација, држава, породица, спољашња црквеност, јавност, социјални колектив, космос другоразредно, другостепено, чак и аветињски и зло у поређењу са непоновљивом индивидуалном судбином човекове личности.

Никада нисам пристајао да постанем део било чега. Истовремено сам, међутим, изузетно интензивно и често мучно преживљавао основни парадокс личности. Тежио сам не изолацији своје личности, не њеном затварању у себе и не самопотврђивању, већ раздвајању у универзум, испуњавању универзалним садржајем, општењу са свима.

 Желео сам да представљам микрокосмос, какав човек по својој идеји и јесте. Макс Штирнер је био у праву, када је говорио да је цео свет, својина “јединога“ тј. мене самога. То је код њега ипак било повезано са потпуно лажном философијом. За учење М. Штирнера о Једином и његовом власништву можемо рећи да оно представа блед одраз и изрођавање идеја немачке мистике у материјалистичком столећу.

Цео свет мора да представља моју својину и ништа не треба да буде споља, ван мог домашаја, да буде екстериоризирано, све мора постојати у мени. Сунце се мора налазити у мени. Феноменални, емпиријски свет, међутим, није моја својина, он је екстериоризиран у односу на мене и он споља врши принуду на мене, и Ја нисам микрокосмос, какав би требало да будем, а сунце сија однекуд споља.

Спознаја граница моје личности, која изоштрава личну свест, представља истовремено и спознају мог робовања туђем ми свету и моје побуне против њега. Екстериоризирана природа и друштво не представљају моју својину, моја је својина само делимична и мала у односу на њих, и моја је индивидуалност неуловљива за законе природе и законе друштва – а да и не говоримо о законима државе. Ја, међутим, пристајем да се потчињавам и да се слијем са том природом и тим друштвом које ће представљати моју својину, које ће ући у мој микрокосмос или у мене као микрокосмос.

Испадам из екстериоризираног за мене општег које претендује на то да за мене представља општеобавезни закон. Човек сам који је устао против свега што има везе са екстериоризираним. То уопште није оно што се обично назива индивидуализмом, иако споља гледано може да изгледа као крајњи индивидуализам. Индивидуалиста не тежи универзалној садржини. Ту је сакривена противуречност личности коју сам успео да одбацим и која је повезана са самим суштаством личности. Однос између личности и надличне вредности је парадоксалан.

Са том, основном за мене темом, повезано је потпуно одсуствовање код мене било каквог хијерархијског осећања, било какве способности да поштујем било какав хијерархијски чин или да самога себе осећам као хијерархијски чин. Својствен ми је урођени аристократизам, али сам и поред тога мишљења да тај аристократизам управо и негира хијерархијске чинове и положај у друштву. Увек сам мислио да је држава плебејска институција и да је тзв. аристократска организација друштва у самој ствари плебејска организација.

Хијерархијско осећање је повезано са осећањем припадности некаквој целини, у којој свако заузима своје посебно место које је потчињено другоме. То је једна од оних идеја светског поретка и светске хармоније којима се признаје примат над личношћу. Не пристајем, међутим, да се моја вредност и вредност другог, суштаствено значајног, одређује категоријама целине, нечег општег. Мислим да је тешко пронаћи човека код кога би постојало не само одсуствовање, већ и дубоко противљење сваком хијерархијском поретку.

Никада нисам могао да поднесем да се односи међу људима вреднују по хијерархијским чиновима. Осећао бих мучнину када бих сазнао да је неко заузео одређени положај у друштву. Уопште нисам могао да поднесем да ме посматрају као домаћина дома, главу породице, уредника часописа, представника религијско-философске академије итд. Сви хијерархијски чинови овога света су ми увек изгледали једино као маскарада, као спољашња одећа коју бих најдраже смакао. Увек ми се чинило да прави квалитети и вредности људи немају никакве везе нити односе са њиховим хијерархијским положајем у друштву, па чак да су му и супротни. Генији нису заузимали никакав хијерархијски положај у друштву и нису поседовали никакве хијерархијске чинове, као, уосталом, ни пророци и свеци.

А када је Бог постао човек, он је заузео последње место у друштву. Месија је морао да буде разапет. Непријатна ми је било каква униформа, одликовање сваки условни знак поштовања људи у друштву. И ништа не може да ми импонује. Академски чинови, друштвени или револуционарни ми исто тако мало импонују као и чинови црквени, државни, конзервативни. У мом погледу на свет постоји својеврсни песимистички анархизам. Хијераризам представља објективацију, и он се заснива на оптимистичком колективизму, својственом свим људским друштвима.

Смешно ми је када комунисти или национал-социјалисти са поносом говоре да стварају нови колективни свет, заснован на владавини друштва над личношћу, колективно-општег над индивидуалним. Тако вам Бога, освежите мало своје историјско памћење! Ваш нови свет је најстарији свет, свет који постоји од најдревнијег доба. Лична свест, лична савест је увек постојала само код малобројних изабраника. Просечан човек, просечна маса су се увек опредељивали колективношћу, социјалном групом и тако је то било од првобитних кланова. Свака просечност представља биће у потпуности колективно, одлично социјализовано. Потпуно нов и одиста не онај негдашњи био би свет створен персоналистичком револуцијом. Таква би револуција, међутим, представљала крај света.

У мом сопственом животу не осећам хијерархијски поредак, не видим остваривање плана, иако му видим намену. Ништа и никада нисам желео да постигнем у животу, нисам тежио остваривању циљева. Увек ми се чинило да је живот ирационално формиран. Изражавам велику захвалност др Моту, Г. Монбризону и С. Либерману, људима који су ми помогли у тренуцима живота када ми је била посебно потребна материјална подршка; исто се тако клањам и оној највишој Сили која је руководила мојим животом, онда када је он био најугроженији. У мом животу, пак, није постојала хијерархијска хармонија. 

Берђајев „Самоспознаја“ стр. 318-320. Логос