Andrić: Zlostavljanje

Али четкар је, ето, у последње време почео и од тих часова да јој узима понешто за себе. Јер његова страст да својој жени прича и пред њом глуми, све је више расла, а часови после вечере више му нису били довољни. Све се чешће дешавало да газда Андрија, одушевљен и узбуђен сопственим причањем, продужи да говори још и код женине постеље.

Ствар почиње, као увек, у оној ниској фотељи. Он чита наглас неки чланак о неопходним, замашним реформама које неко предлаже у народној привреди, државној управи, школи или војсци. А затим објашњава жени, са речитом иронијом, како су сви ти људи плаћена пискарала, или наивни професори који мисле да јавни живот преображавају теоријама и чланцима.

–          Нема ту мушке руке, драга моја, ја теби да кажем. Нема мушка да засече, хируршким ножем, без милосрђа! Без милосрђа, разумеш?

Четкар то виче жени, као да је она тврдила противно, и показује дугачком руком како се то сече.

Жена прати очима покрет његове руке, а затим зауставља опет непомичан поглед на његовом лицу.

–          Видиш, то ти је исто оно у великом што је код мене у малом. Промишљеност, решеност, истрајност! У томе је све. И да мене, по некој злој срећи, зовне краљ и да ми каже: „Господине Зерековићу, таква је и таква ствар! Ви видите како ствари иду и докле смо дотерали. А слушао сам за вас као за једног привредника и прегаоца који је почео од малог, од ничега, и који данас, хвала богу… Позвао сам вас, дакле, да вам поверим нашу привреду, да је реорганизујете, да спасете све у последњем часу, и тако даље и тако даље“ – ја бих се поклонио. „Нека ме извини Ваше Величанство за слободу и искреност“, рекао бих, „али сматрам да не бих послужио Вашем Величанству ни државним интересима ако вам не бих казао истину: полумере ту не помажу. Све се из основа мора мењати. Хируршки нож ту треба. Само са вашим неограниченим овлашћењем могу да се примим повереног ми задатка. Јер, треба то, па то, па то.“

Газда Андрија измахује руком, жена иде погледом за његовим покретима, од којих сваки означава неку велику реформу. Јер он је већ примио поверену му мисију реформатора народне привреде.

–          Не бих ја познавао ни признавао никога. Разумеш? Примио бих и саслушао свакога, али не би код мене било болећивости ни обзира. Не познајем ја никаквих „олакшавајућих околности“. Ко је нерадин, неисправан, непоуздан – сечем му главу без милосрђа. Дође неко: „Аман, господине министре, немојте, то је тај и тај – жена, ситна деца!“ А ја хладан као стена. Неумољив. И да видиш ти како би ствари за кратко време кренуле другим путем. Памтило би се и причало кад је Андрија Зерековић узео државно кормило у своје руке.

Пред жениним очима две чворновате и маљаве руке држе и снажно окрећу то имагинарно кормило.

Најпосле и та се праска сврши. Дође тренутак зевања и протезања. Очи се смање и сузе. Али, ето, сада се дешава све чешће да ни постеља не доноси жељену тишину. Пошто доврши своје дуго и замршено спремање, четкар не легне одмах, него седне крај жениног кревета, подвије једну ногу пода се и настави да прича.

На белим великим јастуцима од чешког платна истиче се женина правилна глава, са црном бујном косом и модрим очима, а њен обнажен врат и груди које искачу испод лаког покривача остављају утисак здравља, нетрошене снаге и мирне лепоте. Али газда Андрија не види ништа од свега тога, него кроз жену и предмете који је окружују гледа у далеке пределе својим маштања, погледом којим се ташти људи огледају у огледалу.

Неким стишаним и значајним гласом, пратећи сада своје речи оштрим, продирним погледом, газда Андрија, онако неодевен, наставља вечерашњи разговор.

–          Нико не зна до које бих мере ја умео да будем строг и неумољив. Да, да, многи мене површно познају. Мисле што сам овако услужан, љубазан и предусретљив, да је то због недостатка снаге и смелости, да сам ја мек и болећив човек. Е, видиш, ту се варају. Гуја сам ја! Арнаутин! Ја бих, кад то државна потреба затражи, отпуштао, слао на робију и убијао ако треба. Јесте, убијао, убијао! И усна ми не би задрхтала. Сами проверим ствар, оценим и пресудим, па: фик! фик! фик!

Ту газда Андрија показује како се скидају главе, секући дланом десне руке изнад стиснуте леве песнице. На противном зиду стоји његова растегнута сенка као нека препотопска животиња, а његове руке које секу главе изгледају као немирне жвале те звери.

Жена посматра ситног маљавог човека у спаваћици и топлом рубљу, са белом капом на глави. Како он маше рукама, испод кошуље му на махове провири стопало оне подвијене ноге. Час се укаже, тврд и велик, савијен нокат на палцу, час квргава пета, сува и бескрвна, као у мумије. Жена склапа уморне очи само за тренутак. На тешким капцима јој леже сребрни рефлекси од мале лампе са ноћног столића. И за то време чује како над њом задихан човек наставља свој државнички посао.

–          Фик! фик! фик! – сикће његов глас дивље и страсно.