21. дијалог: о финансијама

Makijaveli: Bojim se da robujete izvesnim predrasudama u pogledu zajmova; oni su dragoceni iz više razloga: vezuju porodice uz vlast; to su zatim izvanredna ulaganja za pojedince, a moderni ekonomisti otvoreno danas priznaju da, daleko od toga da osiromašuju, javni dugovi naprotiv obogaćuju države. Dopuštate mi da vam objasnim i kako?

Monteskje: Ne, jer verujem da poznajem ta učenja. Budući da stalno govorite o pozajmljivanju, nikada o vraćanju duga, hteo bih ponajpre znati od koga ćete tražiti toliki kapital, i u koje svrhe ćete ga pozajmiti.

Makijaveli: Ratovi su i tu od velike pomoći. Oni velikim državama omogućavaju zajmove od petsto do šesto miliona; od tog iznosa potroši se samo polovina ili dve trećine, a ostatak se nađe u trezoru za unutrašnje potrebe.

Monteskje: Petsto ili šesto miliona, kažete! A koji su to bankari današnjice u mogućnosti da dodele zajmove u visini celokupnog bogatstva pojedinih država?

Makijaveli: Ah! Vi ste još uvek kod tih rudimentarnih postupaka pozajmljivanja? To je, dopustite da vam kažem, gotovo praistorija u stvarima finansijskog poslovanja. Danas se više ne pozajmljuje od bankara.

Monteskje: A od koga onda?

Makijaveli: Umesto da se zaključuju poslovi sa kapitalistima koji su vešti u nametanju nepovoljnih uslova i čija brojnost, sama po sebi, poništava konkurenciju, obraćamo se svim podanicima: bogatima, siromašnima, preduzetnicima, trgovcima, svakome ko ima makar kintu u džepu; raspisuje se zatim ono što se naziva narodnim zajmom, i da bi svako mogao kupiti državne obveznice, one se podele u kupone vrlo malih iznosa. Prodaju se državne obveznice od pet ili deset franaka pa do sto hiljada, million franaka vrednosti. Sutradan po emisiji obveznica, cena tih vrednosnih papira je u porastu, dobivaju na ceni, kako se to kaže; to se dozna i navala je sa svih strana, svi žele da ih kupe, kao da su pomahnitali. Za nekoliko dana državne blagajne su prepune; toliko novca pristiže da se nezna gde ga staviti; ipak, pronalazi se neko rešenje za dalje primanje, jer ako upis narodnog zajma prevazilazi vrednost emitovanih obveznica može se javnosti prirediti neko ugodno iznenađenje.

Monteskje: Ah!

Makijaveli: Onima koji su zadnji pokupovali obveznice vraća se njihov novac. To se uradi uz veliku buku i pomoć štampe. Ta je vest primljena kao pravo iznenađenje. Višak ponekad dostiže i dvesta ili trista miliona: procenite i sami u kojoj je meri javnost dirnuta tim poverenjem što ga cela zemlja ukazuje vladi.

Monteskje: Poverenje pomešano sa, kako vidim, razularenim berzanskim špekulacijama. Čuo sam već ponešto o toj mahinaciji, ali sve iz vaših usta postaje fanazmagorično. E pa dobro, neka bude, ruke su vam pune novca, ali…

Makijaveli: Imaću više nego što možete i zamisliti jer moderne nacije imaju velike bankarske institucije koje mogu pozajmiti direktno državi sto ili dvesta miliona po prosečnoj kamatnoj stopi: veliki gradovi takođe mogu pozajmljivati. Kod tih istih nacija postoje i ustanove koje se nazivaju nabavnim društvima: to su štedionice, kase društvene pomoći i penzioni fondovi. Država ima običaj zatražiti kapital tih ustanova, koji je ogroman i koji se može popeti i na petsto šesto miliona, bude prebačen u državnu blagajnu, gde ulazi u zajedničku masu, s isplatom niskih kamata ulagačima.

Povrh toga, vlade mogu pribaviti sredstva na isti način kao što postupaju banke. Na svojim blagajnama izdaju priznanice po viđenju u iznosu od dvesta ili trista miliona, neku vrstu menica za kojima počne jagma i pre stavljanja u promet.

Monteskje: Dopustite da vas prekinem: vi samo govorite o pozajmljivanju ili izdavanju menica; ne pada vam nikada na pamet da nešto nekada i platite?

Makijaveli: Valja vam još reći da se, u nuždi, mogu prodati i državna dobra.

Monteskje: Ah, vi se sada i rasprodajete! Ali nikako nećete da platite.

Makijaveli: Nesumnjivo; trenutak je da vam kažem kako se valja suočiti sa pasivom.

Monteskje: Kažete, suočiti sa pasivom; želeo bih znati neki tačniji izraz.

Makijaveli: Namerno uzimam taj izraz jer je primeren stvarnosti. Ne može se uvek uklanjati pasiva, ali je moguće suočiti se sa njom; u tom izrazu ima čak nečeg veoma odvažnog, jer pasiva je strašan neprijatelj.

Monteskje: E pa, kako se mislite suočiti sa njom?

Makijaveli: Na raspolaganju su mi različita sredstva; ponajpre porez.

Monteskje: To znači da će se pasiva iskoristiti za plaćanje passive.

Makijaveli: Vi mi govorite kao ekonomista, a ne kao finansijski stručnjak. Ne brkajte. Sa prihodom od taksi može se zaista platiti. Znam da je porez na zlu glasu; ako smeta onaj koji je uveden, pronađe se neki drugi, ili se uvede isti pod drugim nazivom. Poznata je to umetnost, vi to znate, da se pronađu ranjive tačke poreskog sistema.

Monteskje: Vi ćete ga, čini mi se, uskoro uništiti.

Makijaveli: Ima i drugih načina: ono što se zove konverzija.

Monteskje: Ah! Ah!

Makijaveli: To se odnosi na dug koji se naziva osiguranim, tj. onim koji nastaje iz puštanja u promet obveznica zajma. Kaže se državnim rentijerima, na primer: isplatio sam vam do danas 5 posto vašega kapitala; to je bila i kamatna stopa na vaš ulog. Ne mislim vam plaćati više od 4 i po ili 4 posto. Pristanite na sniženje procenta ili primate isplatu glavnice koju ste mi pozajmili.

Monteskje: Ali ako zaista vratite novac, nalazim da je taj vaš postupak još uvek dosta častan.

Makijaveli: Nema sumnje da se novac vraća, ukoliko se potraži; ali, veoma mali broj njih se brine o tome; rentijeri imaju svoje motive; njihov je kapital uložen; imaju poverenja u državu; oni više vole malu zaradu, a siguran ulog. Kada bi svi zatražili svoj novac, očito je, državna blagajna bi bila uhvaćena u zamku. To se nikada ne događa i na taj način poništava se pasiva od više stotina miliona.

Monteskje: To je, ma šta vi rekli, nemoralan način; prisilni zajam koji ugrožava javno poverenje.

Makijaveli: Ne poznajete rentijere. Evo jednog drugog postupka što se odnosi na drugu vrstu duga. Rekao sam vam malogas da država ima na raspolaganju fondove penzionog i socijalnog osiguranja i drugih vrsta društvene pomoći, i da se njima služi isplaćujući najamninu, osim ako ih ne vrati na osnovu prvog sudskog zahteva. Ali, ako ih nije u mogućnosti vratiti, nakon što se njima dugo služila, tada vrši konsolidaciju svoga duga u njenim rukama.

Monteskje: Znam šta vam to znači; država kaže ulagačima: Vi hoćete svoj novac, ja ga više nemam; eto vam vaše kamate.

Makijaveli: Tačno, i ona na isti način konsoliduje sve dugove kojima više ne može udovoljiti. Konsoliduje menace koje je izdao Trezor, dugove koje je zaključila sa gradovima, dugove prema bankama, i na kraju sve ono što se veoma živopisno naziva kliznim dugom, jer ga čine potraživanja koja nemaju određenog zaloga i koja dospevaju više ili manje kratkoročno.

Monteskje: Imate veoma neobične metode rasterećivanja države.

Makijaveli: Kako me možete ukoriti  ako činim smo ono što čine i svi drugi?

Monteskje: Oh! Ako svi to rade, treba biti zaista veoma strog, pa spočitavati Makijaveliju!

Makijaveli: Otkrivam vam samo hiljaditi deo smicalica koje stoje na raspolaganju. Daleko od toga da se bojim porasta stalnih renti, ja hoću da državno bogatstvo bude u potpunosti pretvoreno u rentu; učiniću da gradovi, opštine, javne ustanove daju u najam sve svoje nekretnine ili sav svoj pokretni kapital. Sam interes moje dinastije nalagaće takve finansijske mere. U mom kraljevstvu neće biti ni jednog talira koji neće biti vezan, barem nekom niti sa mojim postojanjem.

Monteskje: Ali, gledajući i sa tog stajališta, s tog kobnog stajališta, hoćete li postići svoj cilj? Ne idete li, i to na najdirektniji način, preko propasti države ka vlastitoj propasti? Ne znate lid a kod svih evropskih nacija postoje velika tržišta državnih papira na kojima su razboritost, mudrost i čestitost vlada stavljeni na dražbu? Sudeći po načinu na koji vi upravljate finansijama, vaši će vrednosni papyri biti odbačeni, uz čist gubitak, sa spoljnih tržišta i pašće na najniže moguće tečajeve, čak i na berzi vašega kraljevstva. 

Makijaveli: To je očigledna greška. Slavna vlada kakva će biti moja, može uživati veliki ugled u inostranstvu. U zemlji će, pak, njena snaga izazivati zebnju. Povrh toga, ne bih želeo da ugled moje države zavisi o uzbuđenjima nekolicine trgovaca lojem; ja ću berzom upravljati uz pomoć berze.

Monteskje: Šta je to sad?

Makijaveli: Imaću velike kreditne ustanove osnovane prividno radi pružanja kredita industriji, ali čija će stvarna funkcija biti podržavanje rentijerstva. Moćni da na tržište bace četiristo ili petsto miliona, ili da u istom obimu prorede tržište, ti će finansijski monopoli uvek biti gospodari tečajeva. Šta kažete o toj mahinaciji?

Monteskje: Krasnih li poslova koje će vaši ministri, vaši miljenici i vaše milosnice preduzimati u tim kućama! Vaša će se vlada, dakle, na berzi igrati sa državnim tajnama?

Makijaveli: Šta ste rekli?

Monteskje: Dajte mi onda neki drugi razlog postojanja tih kuća. Sve dok ste stajali na terenu političkih doktrina čovek se mogao i prevariti oko pravog naziva za vašu politiku, ali otkad ste prešli na primenu, to više nije moguće. Vaša će vlada biti jedinstven slučaj u istoriji; nikada se neće moći klevetati.

Makijaveli: Ako se neko u mom kraljevstvu usudi reći to što ste vi upravo izgovorili, nestaće kao da ga je grom ušinuo.

Monteskje: Grom jeste dobar argument i budite srećni što vam je još pri ruci. Jeste li završili sa finansijama.

Makijaveli: Da.

Monteskje: Vreme naprosto leti.

Морис Жоли „Дијалог у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“

https://www.knjizare-vulkan.rs/sociologija/37883-dijalog-u-paklu-izmedu-makijavelija-i-monteskjea

Alef, Gradac