Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
После годину дана учесталих протеста становника Лознице, Пожеге, Горњег Милановца и других места где се одвијају истраживања или се најављује почетак рударско-геолошких истраживања корпорације Рио Тинто која жели да отвори руднике литијума, али и грађана Србије из подручја која нису богата траженим рудама, затим свих еколога Србије, као да ти протести грађана Србије уопште нису важни, као да се грађани Србије ништа не питају, енглеско-аустралијска мултинационална корпорација је крајем јула 2021. године одобрила 2.4 милијарде долара у свом буџету за отварање рудника у Лозници.
Због протеста грађана Србије, српска власт најавила је одржавање референдума поводом отварања рудника литијума. Представница корпорације Рио Тинто у Србији изјавила је да није јасно како би референдум могао да заустави градњу рудника литијума у Србији. Они ће се, наравно, позивати на право и законе, али ми нисмо глупи, знамо да се закони доносе онако како лобисти желе. Изнад свега, кад је угрожена безбедност људи, кад се угрожава животна околина, важе неки други закони. А у овом случају то је више него јасно и о томе колико је штетан тај рудни литијума по здравље људи и животну околину и како би остала уништена велика област Србије богата водом за пиће и где може да се производи органска храна, прави стратешки ресурси у 21. веку, не бих овде писао, други су то лепо објаснили. Такође, и да налазиште литијума у Србији није највеће у свету и да ће Србија годишње од тога имати свега 50 до 100 милиона долара прихода, да постоје и боља решења за проблем са батеријама за еко-возила и да ће литијум из Србије моћи да се користи за производњу батерија за само милион возила годишње, само пар деценија, што значи да би само идиот уништио природу због краткорочног решења за ауто индустрију и екологију, а при томе сама производња литијума, као и батерије за еколошка возила, загађују животну околину, да Португалци нису дозволили отварање таквог рудника у својој држави…
Моје мишљење је да су и пре 1999. године и бомбардовања Србије корпорације попут Рио Тинто знале да ће у Србији моћи да отварају овакве руднике, јер ко зна чиме је још Србија богата испод земље, поред природе коју видимо на земљи. Дакле, не само угљем, оловом и цинком на Косову и Метохији, можда је цела Србија богата ретким и вредним рудама, а они су, пошто имају развијене технологије и сателите, то знали. Ако је то истина, то није разлог да целу Србију претворимо у рудник и уништимо природу и живот људи у Србији. Окупаторима или странцима који не живе у Србији, свеједно је да ли ће Србија постати велики рудник, али грађанима Србије није свеједно и они то очигледно не желе.
Од 5. октобра 2000. године, Србија је и економски окупирана држава и сва врата домаћих институција и служби отворена су страним корпорацијама попут Рио Тинто, из дуванске индустрије, индустрије цемента, страним банкама, итд. У Србији је све било на продају, спроведена је пљачкашка приватизација, уништене су домаће банке, сваке године све смо већа колонија, економијом Србије управљају исти људи већ 21. годину. Они старији међу њима, још дуже. Њихов учинак за државу и народ је катастрофалан – ти људи продају свој народ као јефтину радну снагу и продају све привредне и природне ресурсе Србије, и зато је учинак за њихове личне буџете феноменалан.
Свака корпорација или сваки милијардер могао је да дође са великим кешом у Србији и да купи све које треба да купи да би остварио циљеве и зарадио профит. Тако је и Рио Тинто дошао у Србију – њихови представници лобирали су код српских политичара да добију дозволе за рад (наравно, уз подршку НАТО и ЕУ држава, њихових тајних служби, медија и амбасада у Србији) и годинама добијали без проблема, купили су скоро све стручњаке са рударско-геолошких факултета и института у Србији и очекивали су да посао заврше до краја, кад се догодио неочекивани бунт грађана Србије. Постоје Срби који се не продају.
После толико година улагања и до сада добијених дозвола Рио Тинто сматра да има право да добије и последњу дозволу – за отварање рудника, или, да може да буде обештећен и да Србија мора да сноси правне последице. То је класична колонијална свест и то нема везе са правом. У корпорацији Рио Тинто, очигледно, сматрају да ће сломити отпор Срба исто као што су сломили Индијанце, Африканце и Абориџине и да такве приче могу да прођу, као што су пролазиле претходних деценија и векова. Саопштење енглеско-аустралијске корпорације у којем истичу да су издвојили новац за рудник литијума у Србији и пратеће вести главних евроатлантских медија у вези тог саопштења протумачио сам овако:
Ви Срби (грађани Србије) ништа се не питате, ми имамо наше планове и циљеве и они ће бити реализовани са вама или без вас, не занима нас ваша брига за здравље људи, баш нас брига и за ваше референдуме, и за ваше услове да се у Србији морају отворити фабрике и за производњу батерија за еко-возила и за производњу таквих возила – ми смо одлучили да отворимо рудник литијума и да сав литијум транспортујемо у фабрике наших партнера у свету, јер смо се обавезали акционарима и партнерима у свету да ће тог рудника бити.
Тако сам протумачио то саопштење Рио Тинта. Сад замислите да имамо власт која би, као услов, поставила да Рио Тинто – поред тога да фабрике морају да буду у Србији – мора да лобира код својих влада да повуку признања независности тзв. Косова, да се Црна Гора и Република Српска ослободе притиска НАТО пакта и антисрпске пропаганде, да Босна и Херцеговина више не буде протекторат међународне заједнице, да се обезбеди повратак Срба протераних са простора Војне Крајине или РСК током етничког чишћења хрватске војске 1995. године… Јер, власници Рио Тинта повезани су са свим непријатељима Србије. А сад би да од Србије направе велики рудник и да Срби и мигранти раде као рудари.
Српској власти не може се веровати и зато је референдум опасан предлог. Оваква власт уз подршку таквих корпорација може лако да намести тај референдум. Али то и не мора да се ради, ако прође предлог новог Закона о референдуму – о чему је недавно писала Софија Мандић (препоручујем тај текст) – јер ће према решењу „из члана 40 нацрта које обавезује скупштине на свим нивоима да одлуку грађана изражену на референдуму поштују годину дана од дана одржавања референдума, након чега могу донети акт који је супротан тој одлуци. Зашто би се, под таквим условима, грађани о било чему, било када, изјашњавали? Сем ако се не подразумева да ће одлуке грађана баш увек бити у складу са жељама онога ко референдум расписује“. Морамо прво да ослободимо Београд, па онда да организујемо, ако је потребно, референдум и решавамо проблеме попут овог са Рио Тинтом.
Време је да Енглези схвате да Срби нису Индијанци, Африканци и Абориџини и да више не могу да раде у Србији оно што су радили у Африци, Аустралији и Северној Америци.