Убиство руског конзула у Митровици

Dotle, srpska spoljašnja politika bila je vođena u čisto rusofilskom duhu i dala je nekoliko po nas korisnih rezultata. Da bi mogla zaštititi Srbe i kontrolisati Austro-Ugarsku Rusija je otvorila svoj konzulat u Mitrovici i za konzula postavila, u maju 1902., Grigorija Ščerbinu. Ovo stvaranje ruskog konzulata izazvalo je pravu uzbunu među Arnautima, a i veliko nezadovoljstvo u Beču. I drugi naš uspeh postigli smo pomoću Rusa. Posvećenje Firmilijanovo za skopskog mitropolita, koje se toliko dugo otezalo zbog bugarske a delimično i grčke protivne akcije, izvršeno je, najposle, 15. juna 1902.

Želeći da pomogne našem življu u Turskoj srpska vlada je 14. avgusta 1902. zatražila u Carigradu, da se počne uvođenje reda i da se prestane sa povlašćivanjem Arnauta. Arnaute ili treba razoružati ili dati i Srbima mogućnost da se naoružaju. U interesu smirivanja treba pojačati turske garnizone u hrišćansko-arnautskim središtima i dovesti bolji činovnički aparat. Potrebno je, dalje, čim pre izvesti administrativno-sudske reforme s jačim učešćem hrišćana u upravi i sudstvu i reformu agrarnih odnosa. Te srpske zahteve pomogla je i ruska diplomatija nalazeći da su umereni i opravdani. Njima bi se u stvari postigao samo status quo ameliore par les reformes. U svom obrazloženju projekta reforama u Turskoj od 17. februara 1903. i Austro-Ugarska je, s Rusijom zajedno, priznavala da arnautski zločini i njihovo nekažnjavanje pretstavljaju „jedan od glavnih uzroka za stanje nemira i nesigurnosti“ i da je hitno da otomanska vlada pristupi merama koje će Arnaute naterati na poštovanje zakona. Ali, iako je to priznavala, austro-ugarska vlada se ustručavala tražiti preke mere. Ruski poslanik u Carigradu na više se mesta zbog toga tužio na svog austriskog kolegu. Austriji nije čak ni neprijatno, govorio je on francuskom poslaniku, što u Staroj Srbiji nestaje srpskog življa. Izvesni visoki činovnici centrale Ministarstva Inostranih Dela u Beču i konzuli na terenu bili su odlučno protiv reforama i radili su protiv njih. Govorili su čak, kao skadarski konzul T. Ipen, da je bolje da ostane „dosadašnja anarhija“.

Krajem marta 1903. arnautski zulumi prešli su mere. Oni su u Vučitrnu razoružali hrišćanske policajce ne dozvoljavajući da hrišćani nose oružje i vrše nikakvu bilo vlast. Odatle su pošli na Mitrovicu, u ogromnom broju, kao prava horda, da uzmu varoš na juriš. Tu im se oduprla turska vojska, uz koju se našao i ruski konzul Ščerbina. Ali taj svoj podvig on je platio glavom. Njega je jedan razdraženi arnautski vojnik u samoj turskoj vojsci teško ranio, i od te je rane Ščerbina umro 10. aprila.

https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_18_l.html