Шпенглер: штампа, новац и моћ

Али, док је антика, на челу са римским форумом, народну масу сакупљала у видљиво и густо тело, да би га приморавала на употребу његових права онакву каква се хоће, створила је „истовремено“ европско-американска политика штампом једно „поље сила“ духовних и новчаних напона, које делује преко целе земље, у које је појединац сврстан а да тога и није свестан, тако да мора мислити, хтети и делати онако како то нека владајућа личност негде у даљини сматра целисходном. То је динамика против статике, фаустовско осећање света против аполиниског, патос треће димензије против чисте, чулне садашњице. Не говори се од човека човеку; штампа и у вези са њом електрична обавештајна служба држе будно биће читавих народа и континената под заглушном бубњарском ватром реченица, парола, становишта, свена, осећања – и то из дана у дан, из године у годину, тако да свако „ја“ постаје функцијом једног огромног духовног „нешто“. Новац не чини свој политички пут као метал из руке у руку. Он се преображава у силу и одређује интензитет оног обрађивања својом количином.

Барут и штампа иду заједно, обоје пронађени у готичко доба, обоје са темељима у германској техничкој мисли, као два велика средства фаустовске даљинске тактике. Реформација је угледала, у почетку касног времена, прве штампане летке и пољске топове; француска револуција у почетку цивилизације први налет брошура у јесен 1788, а код Валмиа прву масовну артилериску ватру. А тиме се штампана реч, справљана у масу и раширивана преко бескрајних површина, издиже до страховитог оружја онога ко уме да рукује њиме. У Француској 1788 радило се још само о првобитном изразу приватних убеђења, али се у Енглеској већ дошло на то да се плански производи утисак на читаоца. Рат који се из Лондона водио против Наполеона чланцима, летцима, фалсификованим мемоарима на француском тлу, био је први велики пример. Поједини листови из доба просвећења претварају се у „штампу“ – како се каже са једном карактеристичном анонимношћу[1]. Ратни поход штампе постаје као неко продужење – или проширење – рата другим средствима, и његова стратегија предстражарских борби, привидних маневара, препада, јуриша, израђује се у току 19 века до те мере да један рат може већ бити изгубљен пре но што плане хитац – зато што га је штампа већ добила!

Ми смо данас тако неотпорни према дејству духовне артилерије да ретко ко може имати унутарњу дистанцу са које ће јасно видети огромност тог призора. Чисто демократски преодевена воља за моћи довршила је своје мајсторско дело тиме што се још и ласка осећању слободе објеката који су у савршеном ропству – каквога још никад није било! Либерални грађански дух се поноси укидањем цензуре, последњег ограничења док диктатор штампе – Нортклиф! – држи ропску чету својих читалаца под бичем својих уводних чланака, телеграма и илустрација. Демократија је потпуно истиснула новинама књигу из духовног живота народних маса. Свет књига са својим богатством становишта и гледишта, која су принуђавала мисао на избор и критику, стварно поседују још само уски кругови. Народ чита једне, своје, новине, које у милионима примерака свакодневно продиру у све куће, привлаче духове, у своју сферу од раног јутра, својим засадима бацају у заборав књиге, па и кад се ипак понешто појави на видокругу, оне то дејство искључују својом пристрасном критиком.

Шта је истина? За гомилу је то оно што се стално чита и слуша. Може нека сирота глава негде седети и сакупљати разлоге колико год хоће, да би се утврдила „истина“ – то остаје његова истина. Друга, јавна истина, истина тренутка, која једино долази у обзир у чињеничком свету деловања и успеха, јесте данас производ штампе. Оно што она хоће – то је истина. Њени заповедници производе, мењају, измењују узајамно истине. Три недеље штампа послује – и свет је увидео истину[2]. Њени разлози су необориви све дотле док има новца који омогућује да се ти разлози непрекидно понављају. И античка реторика била је срачуната на утисак, а не на садржину (Шекспир је то сјајно приказао у Антонијевом посмртном говору), али се она ограничавала само на присутне и само на тренутак. Динамика штампе хоће трајно дејство. Она мора трајно држати духове под притиском. Њени разлози падају чим противни разлози нађу већу новчану силу, која њих још чешће износи пред око и уво. У том истом тренутку обрће се магнетска игла јавног мнења према јачем полу. Сваки је одмах уверен у нову истину. Нагло се буди из заблуде.

Са политичком штампом у вези је потреба за општим школским образовањем, које потпуно недостаје у антици. У томе је један сасвим несвесни нагон да се масе као објекти партиске политике приведу моћном средству новина. Идеалисту раније демократије то је изгледало као просвећивање без икаквих задњих намера, па и данас још има, овде онде, малоумника који се одушевљавају мишљу о слободи штампе, али баш тиме будући цезари светске штампе узимају маха. Онај ко је научио да чита – пада под њихову моћ. Касна демократија из жељеног самоодређивања претвара се у радикално начињено одређење народа – помоћу сила којима се покорава штампана реч.

Данас се у борбама отимају о то оружје. У наивним почецима новинске моћи, то оружје било је оштећено цензуром којом су се бранили заступници традиције, па је грађанство викало да је слобода духа у опасности. Сада гомила мирно иде својим путем; она је ту слободу коначно освојила, али се у позадини невиђено боре нове силе – купујући штампу. Новине промене господара, па тиме и читалац мења господара – и не примећујући ту промену[3]. И ту тријумфује новац и приморава слободне духове да му служе. Ниједан укротитељ зверова не држи тако у запту своје крдо. Народ се подбуни као читалачка маса, па јуриша улицама, прети и разбија прозоре. Један миг штабу штампе – и народ се утиша и иде кућама. Штампа је данас војска са брижљиво организованим родовима оружја, са журналистима као официрима, а читаоцима као војницима. Али, и ту је као у свакој војсци: војник слепо слуша, па се ратни циљ и операциони план промене, а он за то и не зна. Читалац нема ни појма о ономе шта се са њиме хоће; он и не треба да зна какву улогу игра. Нема страшније сатире на слободу мисли. Некада се људи нису усуђивали да слободно мисле; сада то смеју, али не могу. Они само још хоће да мисле оно што треба да хоће, и баш то осећају као своју слободу.

А друга страна ове касне слободе: свакоме је слободно да каже што хоће, али штампи је на вољу хоће ли то узети на знање или неће. Она може осудити на смрт сваку истину тиме што не преузима на се посредовање пред светом: страшна цензура ћутања, која је утолико свемоћнија, уколико ропска маса читалаца новина и не примећује да таква цензура постоји. Ту се појављује, као и свуда у порођајним боловима цезаризма, један део потонулог раног времена. Лук збивања се затвара. Као што у грађевинама од челика и бетона избија још једном изражајна воља прве готике, али само хладна, савладана, цивилизована, тако се овде јавља гвоздена моћна воља готичке цркве над духовима – као „слобода демократије“. Време „књиге“ уоквирено је у готичку проповед и у модерне новине. Књиге су лични израз, а проповед и новине покоравају се безличном циљу. Године схоластике дају нам у светској историји једини пример духовне дисциплине која не допушта да се игде у земљама појави спис, говор, мисао – који би противречили јединству које се хоће. То је духовна динамика. Антички, индиски, кинески људи са ужасом би гледали такав призор. А баш се то враћа као нужни резултат европско-американског либерализма, онако како је мислио Робеспјер: „деспотизам слободе против тираније“. Наместо ломача ступа велико ћутање. Диктатура партиских главара ослања се на диктатуру штампе. Покушава се да се помоћу новца преотму чете читалаца и читави народи из непријатељског припадништва и ставе под сопствену дисциплину мисли. То они знају само још оно што треба да знају, а једна виша воља формира слику њихова света. Није више потребно да се поданици обавезују на оружану службу, као под владарима барока. Њихови духови се подјарују чланцима, телеграмима, сликама – Нортклиф! – док они сами не потраже оружје те приморају вође на ону борбу на коју су ти вођи хтели да буду приморани.

То је крај демократије. У свету истина доказ све одлучује: у чињеничном свету успех. Успех – то значи триумф једне струје бића над другима. Живот је одржао своје; снови поправљача света постали су оруђа господарских природа. У касној демократији избија раса и заробљава идеале или их са смехом баца у понор. Тако је било у египатској Теби, у Риму, у Кини; али ни у једној другој цивилизацији (сем наше) није воља за моћ добила тако неумољиви облик. Мисли, а тиме и дељање, маса држе се под гвозденим притиском. Зато, и само зато, човек је читалац и бирач, дакле двоструки роб, док партије постају  послушне пратње неколицине, изнад којих цезаризам већ баца своје прве сенке. Као енглеско краљевство у 19, тако у 20 веку парламенти постају свечана и празна сцена. Као тамо скиптар и круна, тако се овде народна права церемонијално носе пред гомилом, и утолико се више пази на њих, уколико мање значе. То је разлог са кога мудри Август није пропуштао ниједну прилику, а да не нагласи старо-освећене обичаје римске слободе. Али се данас моћ већ премешта из парламената у приватне кругове, а исто тако и избори незадрживо спадају до – комедије, и за нас као и за Рим што су били. Новац организује изборни процес у интересу оних који новац имају[4], и изборни посао постаје уговорена игра, која се исценира као самоодређивање народа. Ако је избор првобитно био револуција у легитимним облицима – сада се тај облик исцрпао и човек „бира“ своју судбину опет првобитним средствима крваве силе – кад му политика новца постане несношљивом.

Новцем демократија уништава саму себе, пошто је претходно новац уништио дух. Али баш зато што су сви снови одлетели, снови о томе да ће се икада моћи стварност поправити мислима каквог Зенона или Маркса, и зато што се научило да се у царству стварности једна моћна воља може срушити само другом (то је велико искуство из доба борећих се држава), коначно се буди дубока чежња за свим оним што још живи од старих племенитих традиција. Човек је до одвратности сит новчане привреде. Нада се спасу ма откуда, правоме тону части и витештва, унутарњег племићства, одрицања и дужности. И сада започиње време када се у дубинама опет буде обликоване силе крви, које су биле потиснуте рационализмом великих градова. Све што је остало још поштеђено, династичка традиција, старо племство, отмени обичаји узвишени над новцем, све што се осећа довољно снажним да буде, по речима Фридриха Великог, слуга своје државе у напорноме раду пуном одрицања и бриге, све што баш поседује неограничену силу, све што сам ја назвао социјализмом насупрот капитализму[5] – све то одједном постаје жижом огромних животних снага. Цезаризам одраста на тлу демократије, али му корени допиру дубоко до у подземља крви и традиције. За своју моћ антички цезар има да захвали трибунату; своје достојанство, и тиме своју трајност, он има као princeps. И ту се још једном буди душа ране готике: дух витешких редова савлађује пљачкашко викинштво. Нека силници будућности и владају светом као приватним поседом, пошто се велики политички облик културе распао неопозиво, ипак та безоблична и безгранична моћ садржи један задатак, задатак неуморне бриге за овај свет, задатак који је супротност свим интересима у доба новчаног господарства, задатак који изискује високо осећање части и свести о дужности. Али се баш зато коначна борба између демократије и цезаризма, између водећих сила диктаторске привреде и чисто политичке воље за редом и поретком у цезара. Да бисмо разумели ту коначну борбу између привреде и политике у којој политика поново осваја своје царство, потребно је да бацимо поглед на физиогномију привредне историје.

Освалд Шпенглер „Пропаст Запада“, књига IV, библиотека Кристали, књ. 9, Књижевне новине, Београд 1990. стр. 239-245.

---

[1] Слично се вели „артиљерија“ наместо појединих оруђа!

[2] Најјачи пример за будуће генерације биће питање „одговорности“ за светски рат, то јест питање ко помоћу власти штампе и каблова свих континената поседује моћ да светском јавном мишљењу сервира ону истину која му је потребна за његове циљеве, и да је дотле одржава колико му је то потребно. Сасвим друго једно питање, које још само у Немачкој са првим замењује, чисто је научно: ко је, наиме, имао интереса да баш у лето 1914 изазове догађај о коме је већ тада постојала читава литература.

[3] У припремању светског рата штампа читавих земаља стављена је финансиски под команду својих метропола, чиме су припадни народи доведени у строго духовно ропство. Уколико је демократскији унутарњи облик једне нације, утолико она лакше и потпуније подлеже тој опасности. То је стил двадесетога века. Демократа старога кова не би данас захтевао слободу за штампу, него од штампе, али су се, међутим, вође претвориле у „скороевиће“ који морају да осигурају свој положај према маси.

[4] Ту је тајна због чега све радикалне, дакле сиромашне, партије нужно постају оруђа новчаних сила; у Риму equites-a, а данас берзе. Теоријски оне нападају капитал; практички, оне не нападају берзу већ традицију (у интересу берзе). Тако је било у време Граха, као и данас што је, и то у свим земљама. Половина вођа може се купити новцем, звањем, учествовањем у пословима, а са вођама и читаве странке.

[5] Preussentum und Sozialismus, 41 f.