Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
А привреда европско-американске цивилизације изграђена је, напротив, на раду који се карактерише једино својим унутарњим рангом, више но што се то икада чинило у Египту и Кини, а о антици да и не говоримо. Не живимо ми узалуд у свету привредне динамике: рад појединаца не сабира се по еуклидовски, него стоји у међусобном функционалном односу. Цигло извођачки рад, који Маркс једино и узима у обзир, није ништа друго до функција проналазачког, уређивачког, организаторског рада, који оном првом тек и даје смисао, релативну вредност и могућност да уопште буде учињен. Сва светска привреда, од проналаска парне машине, јесте творевина малог броја надмоћних глава, без чијег одличног рада све друго не би ни постојало; али тај рад и подвиг јесте стваралачко мишљење, а не „квантум“ (дакле за наше „римско“ право у стварима, он и не постоји). Противвредност том раду не састоји се у извесном броју комада новца, него он сам јесте новац, наиме фаустовски новац, који се не кује, већ се замишља као центар дејства, и то на основу једног живота чији унутарњи ранг издиже мисао до значаја чињенице. Мишљење у новцу рађа новац: то је тајна светске привреде. Када организатор великог стила напише на хартији један милион, тај милион је ту, јер личност организаторова, као привредни центар, јамчи за одговарајуће повишење привредне енергије његове области. То значи за нас „кредит“ – и ништа друго. Али сви златни комади новца на свету не би били довољни да дадну смисао, а тиме и новчану вредност, активности ручног радника, када би се чувеном изреком „експропријација експропријатора“, искључиле из творевина оне активности надмоћне способности; тиме би те творевине биле лишене душе, постале би безвољне и празна станишта. У томе је Маркс класициста, као и Адам Смит, и прави производ римског правног мишљења: он види само готову количину, а не функцију. Хтео би да одвоји производна средства од оних чији дух тек чини и гради фабрику од гомиле челика и зидина проналажењем метода, организације погона способних за рад, освајањем области за промет: све би то изостало, када та снага не би нашла простора на коме ће се размахнути[1].
Ко хоће да постави теорију модерног рада, тај нека помисли на ову основну црту свега живота: у свакој врсти вођења живота постоје субјекти и објекти, и та разлика је утолико изразитија уколико је значајнији и пунији формама тај живот. Свака струја бића састоји се од једне мањине вођа и једне огромне већине вођених, дакле и свака врста привреде од рада вођа и рада извођача. Из Марксове жабље перспективе, и такве перспективе социјалистичких идеолога, види се само овај други рад, мали и масовни, а он је ту само ради оног првог; дух овог света рада може се схватити једино са становишта највиших могућности. Меродаван је проналазач парне машине, а не ложач. Важна је мисао.
А исто тако постоје и у мишљењу у новцу субјекти и објекти: они који производе силом своје личности и управљају, и они које ови први издржавају. Новац фаустовског стила је сила апстрахована из привредне динамике фаустовског стила. Па да ли ће неко претпостављати један део те силе унутарњим рангом своје личности, или ће према тој сили бити само маса – то спада у судбину појединца, у привредну страну његове животне судбине.
Реч „капитал“ означава средиште тог мишљења: не скупни појам тих вредности, него оно што их као такве одржава у покрету. Капитализма има тек са светскоградским бићем једне цивилизације, и он се ограничава на сасвим мали круг оних који ово биће претстављају својом личношћу и својом интелигенцијом. Супротност му је провинциска привреда. Тек безусловно господарство кованог новца над античким животом, па и његова политичка страна, рађа статички капитал, „исходну тачку“ која својим постојањем привлачи себи као неки магнет све нове и нове масе ствари. Тек господарство књижених вредности – чији апстрактни систем, двоструким књиговодством, као да се издваја и ослобађа од личности и ради даље на основу сопствене унутарње динамике – произвео је модерни капитал, чије поље сила обухвата целу земљу[2].
Под утицајем античког капитала привредни живот добија облик златне струје, која тече из провинција у Рим и назад, и која тражи све нове и нове области, чије својине у прерађеном злату нису још „отворене“. Брут и Касије носили су злато малоазиских храмова собом на бојно поље коли Филипиа у дугим колонама на мазгама (може се појмити шта је значило пљачкање после победе – као привредна операција); а већ је К. Грах указивао на то да су се у Риму вином напуњене амфоре, које су ишле за провинције, враћале одатле напуњене златом. Овај потез за поседовањем злата туђих народа одговара потпуно данашњем за угљем, који није – у дубљем смислу – „ствар“ него једно благо енергије.
… стр. 276-278.
Последња таква финансиска операција у виду покоља била је извршена године 43, кратко пред анексију Египта[3]. Златна маса коју су тада донели из Азије Брут и Касије и која је значила војску, а са њоме и власт над светом, учинила је потребним прогон 2000 најбогатијих становника Италије, чије су главе ради расписане награде биле довучене на форум у врећама. Нису се могли поштедети ни сопствени рођаци, деца и старци, људи који се никада нису бавили политиком – само ако су имали блага у готову новцу. Резултат је био одвећ незнатан.
Али са нестајањем античког осећања света у раном царском времену гаси се и ова врста мишљења у новцу. Ковани новци опет постају добрима, јер човек поново живи по сељачки[4]. И тако се објашњава огромно отицање злата, почев од Хадријана, на далеки Исток, отицање за које се до данас није могло наћи објашњења. Привредни живот у виду златне струје угасио се пред надирањем једне младе културе, и тако је онда и роб престао да буде новац. Уз отицање злата иде напоредо и оно ослобађање робова у масама које се није могло задржати ниједним царским законом, почев од Августа; а под Диоклецијаном, чија се чувена максимална тарифа уопште више и не односи на новчану привреду, него претставља поредак измене добара – тип античког роба више не постоји.
Освалд Шпенглер „Пропаст Запада“, књига IV, библиотека Кристали, књ. 9, Књижевне новине, Београд 1990. стр. 280-281.
[1] Претпоставимо случај да радници преузму вођство: тиме се ништа неће изменити. Или они неће моћи ништа: онда ће све пропасти. Или ће они моћи нешто: онда они и сами, унутарње, постају предузимачи и мисле још само како ће одржати своју моћ. Ову чињеницу не може никаква теорија уклонити из света; такав је живот.
[2] Тек одо 1770 постају банке, као кредитни центри, привредна моћ, која се први пут меша у политику на Бечкоме конгресу. Дотле се банкар поглавито бавио меничним пословима. Кинеске па чак и египатске банке имају друго значење, а античке банке и оне у цезарском Риму боље би било назвати касама. Оне су скупљале износ пореза у готовини и издавале на зајам готовину, с тиме да се она опет таква врати: тако су и храмови са својом металном резерво од посвећених дарова постали „банкама“. Храм у Делосу вековима је позајмљивао са 10%.
[3] Gercke-Norden, Eilneit. In ide Alterumswissenschaft, III, S. 291.
[4] Јевреји овога времена били су Римљани. А Јевреји су тада били сељаци и ситне занатлије (Parvan, Die Nationalitat der Kaufleute im romischen Kaiserreich, 1909; исто тако и Mommsen, Rom. Gesch. V, S. 471), тј. они врше позиве који су у готичко доба постали објекат њиховог трговачког пословања. У истом положају налазе се данас према „Европи“ Руси, чији сасвим мистички унутарњи живот осећа мишљење у новцу као грех (Хаџија у Горковом На дну и сав мислени Толстојев свет). Ту имамо, као и у Сирији у време Исусово, супротстављена два привредна света, један горњи, страни, цивилизовани, који је продро са Запада и коме припада, као талог и муљ, сасвим западњачки и не руски бољшевизам првих година, и један безгратски свет, који живи у дубини само међу добрима, који не рачуна, него би хтео да измењује своје непосредне потребе. Површинске пароле морамо схватити као глас из кога прости Рус, окупиран свом својом душом, ослушкује вољу божју. Марксизам међу Русима почива на једном усрдно-жарком неспоразуму. Људи су сносили виши привредни живот петринизма, али нити су га они створили нити признавали. Рус се не бори против капитала, он њега не схвата. Ко уме да чита Достојевског, наслутиће ту једно младо човечанство за које новац још и не постоји, него само добра у односу на један живот чије тежиште није у привредној страни. „Страх од сувишка вредности“ – који је многе пре рата отерао у смрт – јесте несхваћено литерарно заодевање чињенице: да је зарада помоћу и преко новца у очима безградске душе (која мисли у добрима) један злочин, а са гледишта младе руске душе и религије грех. Онако како су данас градови царске Русије опали, те човек у њима живи опет као у селу, под коровом бољшевизма који градски мисли и који ће брзо ишчезнути – тако се човек ослободио западњачке привреде. Апокалиптичка мржња (која је владала и у Исусово време међу простим јеврејством против Рима) није била управљена само против Петрограда као града, као седишта политичке моћи западњачког стила, него и као средишта једног мишљења у западњачком новцу – што трује цео живот и гура га на лажан пут. Русија из дубине, не са коре, ствара данас трећу врсту хришћанства, још без свештеника, засновано на Јовановом еванђељу, која је бескрајно ближа магиском неголи фаустовском хришћанству, те која отуда почива на једној новој симболици крштења и, далеко од Рима и Витемберга, у ишчекивању нових крсташких ратова, гледа преко Цариграда на Јерусалим. Једино тиме обузето, то хришћанство ће примити мирно привреду Запада, као прахришћани римску, као готички хришћани јеврејску. Али унутарње неће у њој више учествовати.