Realsocijalizam i zatvor 6: Obožavanje rada i tome proporcionalna niska produktivnost

Sve despotije obožavaju rad. „Rad oslobađa” je krilatica tiranija. Za njih je rad dužnost, pre svega opšta i za opštost, u demokratijama potreba, pre svega lična, i za ličnost.

I u Trećem rajhu i u Sovjetskom Savezu (u njegovim satelitskim kopijama, takođe) udarnička proizvodnja promovisana je svim sredstvima ne samo zato da bi se zemlja što pre iz tehnološke zaostalosti izvukla nego da bi se njeni građani zabavili nekim realnim, naizgled dostižnim ciljem koji će im zameniti brigu za ličnu sreću i blagostanje.

Kako njegov pravi cilj nije sama proizvodnja, nije emitovanje robe već posebnog tipa građanina, građanina kao oruđa, alatke, instrumenta, ona je stalna, a pošto je stalna, i uvek temperamentna, postaje najzad ropska. I nije ropska samo zato što se obavlja za drugog (državu), ili što radnik od njenog povećanja nema nikakve osobne koristi, pa ni interesa da je uvećava, već što ga duhovno pretvara u slugu.

Tome pomaže i normiranje rada, ranokapitalistički metod povećanja produkcije, protivu kojeg su se socijalisti i komunisti s pravom bunili, ali ga odmah posle pobede i sami uveli. Ne vodeći računa o razlikama u iskustvu, fizičkoj snazi, veštini i starosti, norme, za sve radnike iste, već samim tim postajale su ropske. Ili, ako hoćete, robijaške.

Jer i na robiji je rad prisilan i normiran. Uprkos svemu, barem po mom mišljenju, on je u zatvoru lakši nego na slobodi. Na robiji prisilan rad očekujete, on za vas nije iznenađenje kao na slobodi, već ste rob, pa vam ni u tom smislu ne može nahuditi kao na slobodi, gde uobražavate da ste slobodan građanin. I najzad, u tamnici, imate više šansi da ga, uz pomoć vaših drugova normiraca, izbegnete.

Na robiji ga izbegavate svesno, na slobodi često nesvesno. Ali je rezultat isti – niska produktivnost i očajna kakvoća proizvedene robe. A usput, na robiji mnogo bolesnika na poštedi, a na slobodi penzionera na ladanju.

Jedino što je uspelo jeste – građanin-rob.