Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
А ово доба крије се у Египту под именом доба Хикса. Између 12 и 18 династије леже два столећа, која почињу пропашћу ancien regime-a (који је врхунио под Сезострисом III), а завршавају се царским временом Новога царства. Већ се и по бројању династија види катастрофа. У листама краљева појављују се густо, једно за другим и једно поред другога, имена узурпатора најмрачнијег порекла, генерала, људи са чудним титулама, који владају покаткада само неколико дана. Египат се распада у известан број ефемерних народа и владавинских области. Одмах са првим краљем 13 династије прекидају се подаци о водостају Нила у Семни, а његовим наследником повеље у Кухану. То је једно време о коме нам Лајденски папирус даје слику велике социјалне револуције[1]. После пада владе и победе масе следују устанци у војсци и успон амбициозних војника. Ту се појављује, отприлике од 1680 (пре нове ере – МЗ), име „злооглашених Хикса[2]: њиме су историчари Новога царства, који смисао епохе више нису схватили, или нису хтели схватити, покрили срамоту тих година.
Стр. 201-202.
Када почиње царско доба, престају да постоје политички проблеми. Човек се сналази са ситуацијама и властима какве постоје. Реке крви су плавиле и црвениле плочнике свих светских градова у време борећих се држава, да би претвориле у стварност велике истине демократије и избориле права без којих је изгледало да живот није вредно живети. Сада та права јесу освојена, али унуке не можеш ни казном натерати да их употребе. Још сто година, па чак ни историчари не разумеју више стара спорна питања. Већ у Цезарово време, становништво које се рачунало у пристојно једва је још учествовало у изборима[3]. Великом Тиберију загорчало је живот то што су се најспособнији људи његова времена повукли из сваке политике, а Нерон више није могао ни претњама наморати витезе да дођу у Рим ради вршења својих политичких права. То је крај велике политике, која је некада била замена за ратове (духовнијим средствима), а сада опет уступа место рату у његовом најпрвобитнијем облику.
Стр. 207-208.
То је последњи корак у – дефинитиву. Са светским миром – миром високе политике – отступа „страна мача“, и поново овлађује „стране преслице“ у бићу; постоји још само приватна историја, приватне судбине, приватна амбиција, почев од брижних невоља фелаха па до пустих и бесних покоља цезара око приватног поседовања света. Ратови у доба светског мира су приватни ратови, страшнији но сви државни, јер су безоблични.
Јер светски мир – који је већ често бивао ту – садржи приватно одрицање огромне већине од рата, а тиме и непризнату њену готовост да буде плен других који се не одричу. То почиње жељом за општим помирењем (која разара државе), а свршава се тиме што нико ни руку не дигне кад несрећа погоди суседа.
Стр. 210-211.
Са уобличеном државом легла је да почива сан и велика историја. Човек поново постаје биљка, везан за груду, трајан, и туп. Безвременско село, „вечни“ сељак, опет се појављују, рађају децу, бацају семе у земљу: вредни и самодовољни врвеж преко кога хуји бура војничких царева. Посред земље леже стари светски градови, празна станишта угашене душе, у које се полагано гназди безисториско човечанство. Живи се по ономе „дан и комад“, у ситној, штедљивој срећи, и трпи се. Масе бивају гажене у борбама освајача око моћи и плена овога света, али преживели попуњују празнине примитивном плодношћу и трпе и даље. И док се на висинама побеђује и пада у вечној смени, у дубини се моли, моли са оном силном побожношћу друге религиозности која је засвагда савладала све сумње. Ту, у душама, светски мир је постао стварност. Божји мир, блаженство монаха и пустињака; и једино ту. Тај мир је пробудио ону дубину у сношењу јада коју историјски човек у тисућлећу свог развоја не познаје. Тек на крају велике историје поново се појављује свето, тихо, будно биће. То је призор који је узвишен у својој бесциљности, бесциљан и узвишен као ход звезда, окретање земље, смена копна и мора, леда и прашума на земљи. Дивили му се или га оплакивали – тај призор је ту.
Стр. 211-212.
Освалд Шпенглер „Пропаст Запада“, књига IV, библиотека Кристали, књ. 9, Књижевне новине, Београд 1990.
[1] Ерман, Mahnworthe einas agyptischen Propheten, Sitz. Preuss. Ak. 1919. S. 804 ff: „Високих чиновника више нема, земљи су неколико лудака отели краљевство, а саветници старе државе удварају се скоројевићима; управа је престала, акта су уништена, све социјалне разлике збрисане, судови су пали у руке руље. Отмени сталежи гладују и ходе у траљама; њихова деца се лупају о зидове, а мумије се отимају из гробова; ниски се богате и раскошно проводе по палатама са крдима и лађама које су одузели од правих поседника; некадање робиње воде сада прву реч, а странци су се разузурили. Владају пљачка и убиство, градови су опустошени, јавне грађевине спаљене. Жетве назадују, нико више не мисли на чистоту, рађања су ретка; ох када би једном дошао крај људима!“ То је слика великоградске и касне револуције, сличне хеленистичкој и онима из 1789 и 1871 у Паризу. То су великоградске масе, безвољна оруђа амбиције својих вођа, који руше и последњи остатак реда и поретка, и који желе да виде у спољашњем свету хаос зато што га у себи самима носе. Да ли ови цинички и безнадежни покушаји потичу од Хикса или Турака, или од робова, као Спартака и Алије, да ли се ту захтева подела поседа, као у Сиракузи, или се носи пред собом књига као она Марксова – све је то површина. Сасвим је свеједно које пароле треште на све стране, док се разбијају врата и мозгови. Уништење је прави и једини нагон, а цезаризам једини резултат. Светски град, демон који прождире земљу и село, ставио је у покрет своје искорењене људе без будућности; уништавајући, они умиру.
[2] Папирус вели: „Народ са луковима, споља дошао“. То су варварске најамничке трупе, којима је прилазило и сопствено младо људство.
[3] Цицерон, у свом говору за Сестија, указује на то да је при плебисцитима присутно по пет лица из сваке трибе, а још и тих пет уствари припадају некој другој триби. Па и та петорица присуствовала су само зато да би себе продали властодршцима. А једва педесет година раније, масе Италичана пале су за ово право.