Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
21. август 1825. година
Указ о именовању и правима и дужностима народних пуномоћника у Нахији јагодинској.
Бр. 1438 – Д. 21. –
Дано полномоштје депутирцима Нахије јагодинске: Којим на знање дајем како кнезовима кнежине Темнића и Левча у Нахији јагодинској, тако и целоме народу, од мала до велика, у истој нахији:
ја, желећи да сваки, од најмањега до највећега, рахат буде и да га нитко на правди напастовати, тиранизирати и угњетавати не може нити сме, већ сваки онако задовољан и у својем добру спокојан може бити, као што се сокружностима његовим сложити може, и најпосле желећи да би свачија тегоба и обида, од кога му драго она и била и кому ни буд нанешена, што скорије и онако као што се догодило, мени и Суду народњем до знања достављена била, за необходимо нужно судио сам (депутирце) полномоћнике народње од
Н. Јагодинске овде по реду именоване: КН. Темић: Анђелко Јовановић, Милосав Браљинац, из Јасике, Милоје Јовановић, из Обрежа, Милош Јеросимовић, из Коњу(са) и Милић Николић из Секурића.
Кн. Левач: Стојко Стојадиновић из Медвеђе, Сима Вукићевић из Опарића, Илија Павлов из Деонице, Иван Спасић из Рековца и Филип Митровић из Сабанте
Но то определити и с пространим полномоштијем мојим снабдевајући их, на душу им наложити да цело вниманије на то обрате дознавати о чему се и најмање незадовољство не само народа вообште, већ и појединог човека састоји и од куда оно происходи. И по дознању својем у овом призренију мене и Суд народни точнејше извештавати и овако као што су исти депутати реверсом својим под числом 21. августа 1825. године мени и Суду народном торжесвено обвезали и заклели; било то угњетеније народа од стране главног кнеза или подчињеног његовог и састојала се она у чему му драго, посредственицима овим између народа и правитељства даје се пуна власт,- и верховној власти по души и савести својој онако јавити као што јест, без додатка или изостатка, а правитељство умеће потом мере своје узети заучинити конац онаквом насилију и незадовољствију. Народу речене нахије или кнежине допушта се и препоручује потужити се за сваку обиду овима пуномоћницима, а овима налаже се да ни чертицу једну не изоставе, подстрашним одговором, што не би власти верховној јавили; – при том даје се овима власт да могу, у случају где би кнез главни од нахије потребовао сверху распре какове мнење њино, да могу таково давати и мало важне ствари с(а) согласјем кнеза нахијског, или од кнежине, расправљати; јест липак обхожденије овијех депутираца покаже се, кнезу главном, нахијском, или од кнежине, неповољно, то он не може никакове мере против њега предузети; јер сваки член између њих зависи непосредствено од суда мојега и народњег, и тако кнез нахијски само овај худо обхожденије лица оног објавити може, а ништа друго. При том напоменути не пропуштам да је дужност депутираца овијех проучавати народ како му треба бити не само правитељств упокорним и послушним, већ и својему кнезу – у свачему да се сваки повинује, јер колико је дужност њина бранити народ од угњетенија и насиља старешина, толико исто дужни су народ учити да се старешинама својим у свачему повинује, овако се повинује самим заповестима верховне наше власти.
(Василије Крестић-Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824-1825, САНУ, Посебна издања књига СDLX, Одељење историјских наука књига 1, Београд, 1973, стр. 488.)