Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Свеједно је на кога помишљамо, на Валенштајна или Ришелијеа или Периандра – у сваком случају са њима наступа први пут „народ“ као политичка количина[1]. То је право барокно настројење и дипломатија високог ранга. Апсолутна држава се пробила, по идеји, насупрот сталешкој.
Баш је у томе уска сродност са западњачким временом фронде. Ту круна у Француској, почев од 1614, није више сазивала генералне сталеже, пошто су се они могли показати надмоћнијим од удружених сила државе и грађанства. У Енглеској покушава Карло I, почев од 1628, да такође влада без парламента. У Немачкој избија тридесетогодишњи рат, који је ипак, апстрахујући од његовог религиозног значења, имао да донесе одлуку између царске власти и велике фронде изборних кнежева са једне стране и појединих кнежева и мале фронде њихових сеоских сталежа са друге стране; и то избија тиме што су чешки сталежи 1618 свргли кућу Хабсбурга, па је онда њихова моћ 1620 била уништена једним страшним казненим судом. Али је центар светске политике тада био у Шпанији, где је са друштвеном културом уопште постао и дипломатски стил барока, наиме у кабинету Филипа II, и где је династичко начело, у коме се отеловила апсолутна држава насупрот кортесима, најснажније било изображено, и то у борби против куће Бурбона. Покушај да се и Енглеска генеалошки уврсти у шпански систем пропао је и под Филипом II, јер је изостао њен најављени наследник из његова брака са Маријом од Енглеске. Сада, под Филипом IV, појављује се још једном мисао о универзалној монархији која влада свим океанима, не више оно рано мистично царство ране готике, свето римско царство немачке нације, већ опипљиви идеал светске владавине куће Хабсбурга, који је ваљало ослонити на реални посед Индије и Америке и на већ осетну моћ новца. Тада су покушали Стјуарти да свој угрожени положај појачају браком престолонаследника са једном шпанском инфанткињом, али су у Мадриду претпоставили најзад везу са сопственом побочном линијом у Бечу, и тако се Јаков I – такође узалуд – обратио на противну партију Бурбона предлогом за склапање брака. Неуспех ове породичне политике допринео је више но све остало да се пуритански покрет веже са енглеском фрондом у једну велику револуцију.
У тим великим одлукама, онако као и у „истовременој“ Кини (Шпенглер прави паралеле у различитим временима али на сличним степенима развоја цивилизација – МЗ), повлаче се сасвим у позадини сами „поседници“ престола пред појединим државницима, у чијим рукама кроз деценије лежи судбина западњачког света. Гроф Оливарез у Мадриду и шпански посланик у Бечу Оњате беху тада најмоћније личности у Европи; према њима су стајали: као бранилац царске мисли Валенштајн, а као бранилац апсолутне државне мисли у Француској Ришелије; касније су следовали у Француској Мазарен, у Енглеској Кромвел, у Холандији Олденбарневелт, у Шведској Оксенстјерна. Тек се у великом изборном кнезу појављује опет један монарх од државничког значаја.
Освалд Шпенглер „Пропаст Запада“, књига IV, стр. 154-155, библиотека Кристали, књ. 9, Књижевне новине, Београд 1990.
У Француској и Шпанији безусловно је победило краљевство. Вестфалским миром спроведен је у Немачкој енглески однос велике фронде царствених кнежева према цару, а француски однос мање фронде према земаљским кнежевима. У Рајху су владали сталежи, а у њиховим областима династија. Отада је царствовање, као и енглеско краљевство, остало само по имену, опкољено остацима шпанског сјаја из раног барока; поједини кнежеви, као и водеће породице енглеске аристократије, подлегли су узору Париза, а њихов апсолутизам малог формата постао је, политички и социјално, носилац Версајског стила. Тиме је уједно била одлучена победа куће Бурбона над кућом Хабсбурга, што се већ изразило јавно пред целим светом Пиринејским миром 1659.
Овом епохом остварила се држава, која је лежала као могућност у бићу сваке културе, и постигла висину политичке формираности, к
оја се није могла превазићи, али ни одржати дуго. Лак јесењи потез осећа се већ у времену када је Фридрих Велики давао гозбе Сансусиу. То су године у којима и велике особине уметности постижу последњу, најнежнију, најдуховнију зрелину: поред говорника атинске агоре стоје Зеуксис и Праксител, погед филиграна кабинетске дипломатије Бахова и Моцартова музика.
Ова кабинетска политика постала је, и она сама, уметност, артистичко уживање за онога ко је своје прсте у њу умешао, чудесна у својој финоћи и елеганцији, учтива, рафинирана, језиво делујући на даљину, политика у којој су се сада већ покретале и увлачиле Русија, северноамериканске колоније, па чак и индиске државе, да би се на сасвим другим тачкама земље донеле друге неке одлуке помоћу какве изненадне комбинације. То је строго правилска игра са отварањем писама и тајним повереницима, са алијансама и конгресима у оквиру једног система владавине који се још тада назвао значајним изразом „концерт сила“, пуна noblesse i esprit-a. Да употребимо речи тог времена, један начин да се историја држи „у форми“ који се иначе нигде и никако не може замислити.
Исто, стр. 157-158.
[1] S. Plath, Verfass, und Verwalt, Chinas, Abh. Munch. Ak. 1864, s. 97; O. Franke, Stud. Zur Gesch. D.konf. Dogmas, s. 255. ff.