Колонијални куплераји

Поменух и Језеро и прслуке, Вакуф и жене са кецељама боје вина, и на крају ужасну стару жену у ресторану у коме смо ручали. „Мислим да је ваша претпоставка о њој тачна“, рече он. „Верујем и да сам чуо за ту жену. Испричаћу вам нешто што нећете моћи да сазнате из књига које су написали енглески путници кроз Босну из времена када су овде владали Аустријанци“. „Које се, ако смем да приметим, не одликује ни великом памећу“, додадох. Тог јутра сам читала једну која је доиста била имбецилна. Аутор се, сав усхићен, вртео међу аустријским и мађарским званичницима, честитајући им што су донели у ове крајеве дуд, уочљиву одлику босанског пејсажа још у турско доба, а похвалио је и гувернерову жену, „сасвим праведно названу краљицом Босне“, што учи ручном раду жене попут оне која је направила љубичасти јелек у Језеру. „Видите, нашим светом никада није било лако владати, ни пре ни после анексије. Војници су били плаћени као да су у активној служби, а чиновници су добијали изузетно високе плате. Имали су пуно новца и мало могућности да га троше, па је за њима дошло много оних који су живели на њихов рачун. Било је то слично Клондајку у време златне грознице. Међу њима је било и много проститутки, а највише Мађарица, не зато што тим људима недостаје врлина, веђ зато што је систем расподеле земље толико осиромашио сељаке да су морали слати своје кћери у свет, ако нису хтели да их гледају како умиру од глади. Стога је код нас каваљерски језик мађарски, као што је то француски у Лондону.“

Он застаде. Певачи су одустали од опере и вратили се омиљеним старим песмама. „Хајде да певамо оно „вау – вау – вау“ рече Константин, и свима је одмах било јасно да је мисли на ај, ај, ај“. „Несрећа је, настави банкар, „не у тим женама, које су често изузетно драге и добре и постају морални победници у мери у којој им је то доступно, већ у Аустроугарској империји која је, мада наводно католичка, прекршила сва католичка правила о чедности, остварајући у нашој земљи низ бордела чији се број никако није могао оправдати потребама војске. Сарајево је имало много више јавних кућа него што је било нужно за гарнизон и царске чиновнике. Било је пет веома великих и скупих, познатих под именима „Црвена звезда“, „Плава звезда“, „Зелена звезда“ и тако даље, и два за обичне војнике – „Пет шибица“ и „Код последњег гроша“. Неопростиво је зло учинити тако нешто нашем граду, јер пре тога ми таквих места нисмо имали. Ми Јевреји имамо свој традиционални морал, који тада није био нарушен. Срби и Хрвати су чедни, патријархални људи; тамо где човек убија човека зато што му је обешчастио жену или кћер сигурно влада сурова врста честитости. А где су наша правила попуштала, нашли би се Цигани, који имају јединствену улогу међу свим народима света да прочишћавају бешчашче. Ми једноставно нисмо знали за проституцију, а младог човека веома узбуђује сазнање да може за скромну своту уживати у некој лепој девојци. За многе од нас, осим тога, сусрет са намештајем из јавне куће представљао је први додир са западњачким луксузом. Они који нису били из богатих породица, никада раније нису видели ни велика огледала, ни златне столице покривене црвеним плишем, и били су дубоко импресионирани. Бојим се да Његово католичко величанство цар Франц Јозеф није починио само грех против моралне чистоте када је направио борделе; он је починио грех против продавања туђе душе. Јер уверен сам да је идеја била да се млади људи Сарајева искваре да би наш национални дух био убијен, а посао владања Босном олакшан. Али, то није требало да буде само политички потез; мисао о кварењу је сама по себи слатка, јер Аустријанци мрзе Словене, сваки Немац мрзи Словене, с апетитом који прости умирање, просто тлачење не може задовољити.“

Потом додаде: „Питам се да ли можете да схватите колико мржња може бити моћна. Мислим да то за вас Енглезе није могуће; ви већ дуго имате срећу да вас ничија мржња не може дотаћи, а сами нисте имали разлога да мрзите друге. Дозволите ми да истакнем да на вашем путовању у Травник и Јајце једну ствар нисте видели. Нисте видели ништа од босанског краљевства. Видели сте неколико тврђава и по коју цркву, и можда погребне одаје породице Вакчић. Више од тога се и не може видети. А ипак је некада млетачки дужд писао папи: „На наше очи гори најбогатије краљевство света!“, мислећи на Босну. Освајање гута све. Турци су прогутали Босну. Аустријанци су учинили све да прогутају оно што је преостало, али њихове вилице биле су тада слабе. Понекад се плашим да некима од њиховог соја не порасту снажни зуби, попут турских.“

Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. стр. 340-342.