Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Неповољни аспекти империја постају потпуно јасни када се разматра случај Југославије. Не могу навести очигледнији злочин од уништења Македоније и Старе Србије, где су Турци пет стотина и педесет година до те мере пљачкали становништво да је постојала опасност да ће своје жртве у потпуности истребити и тако себе лишити прилике да ту пљачку и наставе. Сиромаштво Босанаца и Херцеговаца, осим муслимана и Јевреја, представља једнако страшну осуду како Турака, тако и њихових наследника, Аустријанаца. Венеција је опљачкала Далмацију до голе коже. Мађарска је својом влашћу на безброј начина успоравала напредак Хрватске, те је она у материјалном погледу далеко заостајала за својим западним суседима. Империја на Балкану никада није значила и старатељство. Било је старатеља, али оних којима је место у затвору. Јужни Словени су такође много пропатили због неспособности империја да дају људе који могу и да освајају територије и да њима управљају. То се не односи на подручја која су припадала Аустрији или Венецији, јер их ове силе никада нису освајале, већ су их добијале лакшим методом – преварантском дипломатијом; али то је кључна нота турске симфоније. У својој изузетној књизи Европска Турска сер Чарлс Елиот каже да су Турци ,,уместо Корана цитирали Библију, никакве речи не би боље описале њихов начин живота од изјаве ‘Ми овде немамо стални град“; он описује собе у турској кући као „најчешће изузетно чисте, али голе и са једва нешто намештаја“, које изгледају Европљанину као да је „нека група путника заузела стари амбар и рекла: ‘Хајде да средимо ово место тек толико да у њему можемо боравити; више труда се не исплати. Вероватно ћемо кроз који дан кренути даље. Такво занемаривање удобности и потребе за опуштањем било би сасвим на месту код освајача који намеравају да узму и додатне територије и тек утврђују своју власт на онима које су већ заузели. Али када се тако понашају управитељи великих подручја, онда то значи аљкавост и неред, сиромаштво, болест и незнање. То, пре свега, значи да порезници сваке године узимају све што им падне под руку као да им је то последња прилика, пре него што њихова војска крене даље. Ту и тамо поједини Словени спасени су захваљујући једином страном мисионару који је икада учинио нешто добро за Балкан: оријенталној љубави према уживању. На неким местима Турци су се, из своје сензуалности, окруживали гајевима јабланова, чесмама и бољестојећим хришћанима, који су се тако и сами научили сензуалности. Далмацији је много добра учинио Мармон, Француз чија изузетна постигнућа нису довољно цењена; и он је око себе ширио чулност попут уља по узбурканој води. Али, надвладао је његов господар Наполеон: он је потврдио правило, не могавши да у миру задржи оно што је стекао у рату.
Разматрање Југославије открива и друга, поразна својства империја. Извесне сумње у ефикасност империјалног система као цивилизујућег средства осим у првој, почетној фази, први пут су ми пале на памет док сам писала свој рад о светом Августину. Чинило ми се да би Африка била знатно срећнија да Балбус није подигао зид. То уверење знатно су оснажила моја истраживања везана за Југославију. Далматинска обала је једна страна мртвачког ковчега. У њему почива Илирија, велико краљевство које је Римска империја убила у име своје цивилизујуће мисије. Илири су били опијени, тврдили су Римљани с осећањем праведника, и не слутећи шта ће Светоније учинити с њиховим добрим гласом; били су и гусари, неспособни да своју зем љу учине безбедном. Али ако неки разбојник опљачка и убије неку породицу, а потом изјави да је та породица била тако гнусна да је он, уништавајући је, заправо извршио своју друштвену дужност, ми ту изјаву морамо примити с резервом, поготово ако чињенице то демантују. А у овом случају било је много таквих чињеница. Илирија се, међу источним силама, истицала својом префињеношћу и сјајем, и Рим се с њом није могао мерити; Александар Велики, према коме је сваки Римљанин медиокритет, био је три четвртине Илир, а када су Илири били поражени, дали су много људи који су у пословима империје надмашили своје савременике римског рода. Стога је немогуће прихватити римску верзију тих догађаја.
Када се узме у обзир време, освајање Илирије не може се оправдати. Било је потребно две стотине педесет година отвореног ратовања и педесет година борбе за гушење многобројних устанака да би се постигао мир који је трајао једва стоти ну година. А тај мир се одржавао само захваљујући даровитим ллирима принуденим да преузму управу над империјалном машином која се распадала, који су корис тили своју даровитост у неповољним околностима каквих у слободној Илирији не би било. Осим тога, и њихов дар био је ометен катастрофом за коју је империја сноси ла одговорност. Најезде варвара, које су паралисале империју и бесповратно уништи ле добар део европске цивилизације, брзином пламена шириле су се континентом пре ма западу. То се не би могло догодити да су наишле на отпор чврстих, међусобно повезаних држава, у којима се политичка власт подударала са националним и еко номским границама. Али Рим је уништио све такве државе. Уместо њих, успостављена је лабава федерација народа деморалисаних дугом потчињеношћу туђој власти, и сама неефикасна због несрећног сплета политичких, економских и војних околности. Довољно је било да поједине делове те федерације Монголи само дотакну па да од њих не остане ни трага.
То је наравно хипотеза и ништа више, али њена тачност може се проверити на основу нашег знања о Африци, чија је историја много документованија. Рим је уништио пунску цивилизацију зато што још није био схватио појам трговине, што није могао да појми да конкурент може бити и муштерија, а желео је северну Африку за своју житницу. Прича коју је испричао о својој жртви личи на ону о Илирији, и једнако је неверодостојна. Јер и тамо је побеђени народ преузео послове победника. Илирска лоза римских императора познатих као реституторес мунди била је изузетна; али својом генијалношћу афрички свети оци сачували су хришћанску цркву онда када је прети ла опасност да она пропадне заједно са целим друштвом, очувавши тако и континуитет западне културе. Захваљујући светом Августину, једном од највећих афричких хришћана, знамо шта се, када су стигли варвари, догађало са тим даровитим људима и њиховом плодном земљом. Северној Африци није било дозвољено да има свој привредни живот, она је била само ћелија Римске империје, а када је империја банкротирала, зараза се проширила и на њу. Имовина је постала бескорисна због неподношљивог терета царских пореза, и црква је била збуњена бројем имања која су јој даровали земљопоседници јер нису могли да плате дажбине разрезане на њихову земљу. Занатлије и радници осиромашили су до те мере да су изгубили сваку оријентацију и масовно се придруживали групама лутајућих секташа код којих се верска хистерија удруживала са самоубилачком манијом. Вести о пропасти шириле су се на југ и дивља племена надирала су из својих скровишта у дубини континента нагризајући рубове цивилизације. Свему томе помогла је и чињеница да је империја у то време била подељена свађом измеду цара мекушца и његове доминантне сестре, што се потом разгранало у компликовану мрежу свађа измеду неколико војничких групација. Управитељ северне Африке, несрећник по имену Бонифације о коме се доста зна, није могао да се одлучи коме треба да буде лојалан. Шта год да је одабрао, био је побуњеник, и у тренутку када су Вандали напали злом раздиране афричке провинције, на њега су ишле две римске армије. Ослањајући се на отпаднике које је створила лоша управа, Вандали су без већих тешкоћа успоставили оно стање пропасти које је, с изузетком релативно кратког периода исламске културе, трајало наредних хиљаду и пет стотина година. Тако се идеја империје показала сумњивом баш у оном домену у коме је она највише оправдавала своје постојање. У савременој Африци израз „дуг белог човека“ није нимало ироничан: безброј Европљана дало је животе да би спасло Африканце од таквих зала као што су спаваћа болест и трговина робљем. Али питање је да ли би њихова мисионарска делатност уопште и била потребна да Римска империја није онемогућила природни развој афричке културе.
Могуће је да је Рим уништио много више људских достигнућа од оних чије је стварање подстакао. Балкан је много добио од Византије, али тек онда када су Западно царство задесили тешки дани, када је агресија постала напола заборављени сан, пошто је потреба за одбраном потиснула све. Сигурно је да је Балкан изгубио много више у додиру са савременим империјама него што је добио. Његово искуство спада у сферу трагедије, а империје не разумеју појам трагичног. Велика Британија није му била од користи, осим г. Гледстона – који би био шокиран да је сазнао праву истину о балканским устаницима против Турака, оних који су, претварајући се да нису оно што јесу таквим лицемерством заправо били у служби истине – и осим неколико племенитих жена, попут госпођице Ирби и њене другарице и сапутнице, госпођице Мјуир Мекензи. Госпођица Ирби је прошла целу Македонију у време када је то био опасан подухват, и испричала истину о турској власти, а потом основала хришчанску школу у Сарајеву, где су се, поред осталих предмета, изучавале и истрајност и храброст. Али када је Балкан био у питању, Енглези су се обично понашали врло тупаво, задојени империјалистичком идејом да је имати добро, и стога склони да погрешно закључе да они који немају нису ни добри. Енглески путник из 19. века био је склон да неповољно мисли о хришћанским поданицима Османске империје јер су били прљави, неписмени, похлепни (што сиромаси, за живо чудо, често бивају), сервилни, негостопримљиви и неваспитани (што заплашени људи, за живо чудо, често бивају). Осуђивао их је као што је осуђивао становнике нових индустријских паклова Ланкашира и Јоркшира, који су уживали што смрде и опијају се џином, што су неотесани и непријатни. И као што му је било драго што су његови несрећни сународници предмет мисионарских подухвата филантропа из горње и средње класе, тако му је било драго и што словенске хришћане чувају Турци, људи изузетних личних навика, култивисани, великодушни, достојанствени, гостољубиви и веома учтиви. Та осећања била су одједном угрожена када се Турска империја срушила. Филантропи не банкротирају. А у 20. веку унуци тих путника усмерили су исти тај ентузијазам на Руску и Аустријску империју, жалећи што бар једна од њих није старатељ Балкана. Чак и после рата који је показао да су обе ове велике силе попут гњилих јабука, а Срби упоми и чврсти у спасавању европске цивилизације, многи Енглези жалили су што балкански народи нису под туторством шармантних, културних Аустријанаца.
Како је чудан тај сан који још траје и по коме би требало да Русија цивилизује Јужне Словене! Некадашња Русија није чак била ни права империја, а ни модерна држава, није била стварно делатна, већ пре симбол огромне духовне вредности захваљујући коме су милиони људи, расути по огромном простору и удаљени једни од других тешко погођени поразом из прошлости, веровали да учествују у драми којом ће човек открити смисао своје изузетне судбине. Ти људи никада се нису опоравили од пропасти коју им је донела монголска Златна хорда, чија је владавина трајала готово две стотине година, освојивши их од Византијског царства у оном стадијуму његове парадоксалне апотеозе у коме је, умирући, давало нови живот. Током те две вековне ноћи завладала је свеопшта пометња, и мада је Русија дала неколико правих генија, саздани, како треба, и од ватре и од дима, који су доказали вредност свог рода, мало је било оних који су имали особине неговатељице. Ништа није могло бити фантастичније од замисли да се измучене турске жртве, којима је више од свега требало мира и реда, и прилике да следе сопствени пут, препусте бризи Руса, који су и сами под азијатским утицајем утонули у хаос, у коме су руку под руку постојали и анархија и апсолутизам; ниста осим идеје да се предају Аустријској империји.
Тешко је написати једноставну истину о Аустријској империји иначе јасну сваком историчару који није католички пропагандиста. Бечки јорговани и кестенови, позлаћена степеништа и кристални лустери његових барокних палата, његови божанствени музичари, и велики и мали, потпуно су помели суд света, али одбрана Јапанског царства заснована на трешњевом цвету, пагодама и Хирошиговим сликама не пролази тек тако. Дивно је пити хеуригер у бастама Гринцинга , али ни господин Гледстон није претеривао када је рекао да о Аустрији не може да каżе ништа добро. Она је представљала само онај део немачког народа који се могао окупити у једну јединствену групу. Остали су се радије спорили и тешко је поверовати да би пронашли иједан разлог због кога би склад претпоставили нескладу и оставили по страни своје локалне размирице, па би и сами Аустријанци остали где су и били да им није запретила турска најезда. Колико су мало памети и смотрености имали може се добро сагледати у светлу чињенице да су вековима допуштали да њихови владари буду Хабзбурзи.
Од оног несрећног дана 1273. године када је Колеџ електора, због његове осредњости, изабрао Рудолфа Хабзбуршког за римског краља, па до абдикације Карла ИИ, 1918, та породица није дала ниједног генија; имала је само два способна владара Карла В и Марију Терезију и, уз безброј глупака, и поприличан број имбецила и лудака. Док су били задужени за Немачку, изгубили су Швајцарску; Немачкој су подарили беду Тридесетогодишњег рата, од које се та земља никада није у потпуности опоравила; Шпанији су донели пропаст која изгледа као да ће вечно трајати, а њихово име је у Холандији дошло на врло зао глас, Ако се и чинило да су код куће имали успеха у одбијању Турака, то је било само зато што са међувремену, бивајући генерацијама неуспешни али задржавајучи престо, развили извесне манипулативне способности и успевали да ангажују стране генерале, попут Еугена Савојског или Јана Собјеског, који ће против нападача предводити стране трупе. Њихова ужасна дела нису престајала: кампања којом је цар Фердинанд превео своје махом протестантске територије у католичанство једна је од најгнуснијих у историји. Лепота Беча је најбоља потврда јаза који је постојао између владара и народа. Јер Аустрија није природно богата; њен највећи део заузимају планине и она је углавном пољопривредна земља са не баш најбољим комуникацијама. Стога су њене барокне палате настале само захваљујући крајњем израбљивању сељака и занатлија. Али правди за вољу треба реци да се Хабзбурзи никада нису лицемерно претварали да им интереси народа којима су владали доиста леже на срцу. ,.Он је можда родољуб када је у питању Аустрија“, цинично је рекао цар Франц Јозеф за једног политичара кога су му, због његовог родољубља, препоручивали за министра, али да ли је родољуб када сам у питању ја?“
Хабзбурзи и њихов народ били су најгори у свом односу према другим народима у оквиру империје. Аустрија је анектирала Мађарску када су Турци истерани из ње и никада није научила нити да с њом постане пријатељ, нити да је потчини. Изгубила је своје поседе у Италији због своје окрутности и неспособности да влада. Али остала је сасвим некритична према двострукој страсти која је, од најранијих времена. буктала у немачким грудима. ,,Словени су“, сазнали су Саксонци из објаве својих кнезова и бискупа у 11. Веку „ужасан народ, али је њихова земља богата месом, медом, житом и стадима, а када се обрађује богато рађа, тако да јој нема равне. То кажу они који те крајеве добро познају. Стога можете истовремено спасти своју душу и стећи најбољу земљу за себе.“ Осам стотина година касније, док је пре гледао текст Берлинског мировног уговора, Бизмарк је добио напад беса: угледао је једну клаузулу, коју је више пута потцртавао: она је штитила права Куцовлаха, мирног народа за који је он погрешно веровао да је словенски; потом је наставио да пише уговор чији је циљ био да се Балкан испоручи грабљивим чељустима Аустријанаца.
Била је то најпостојанија, најизраженија црта немачког карактера. Она је навела аустријске Немце да успостављањем Двојне монархије прихвате Мађаре као себи једнаке, јер су и они мрзели Словене и нису се либили прогона Хрвата и Срба који су живели на њиховој територији. „Ви се побрините за своје варваре“. говорио је мађарски државник Андраши аустријском канцелару Бојсту“ „а ми ћемо се побринути за наше.“ Највећи део аустријске унутрашње политике био је усмерен на то да се наивно докаже неотуђиво право аустријских Немаца на сваку врсту привилегија на рачун царских поданика словенског рода. Када је уведено правило да немачки службеници који раде у чешким областима морају да знају чешки, што их је изједначило са чешким службеницима који су били обавезни да знају немачки, сви аустријски Немци су се побунили, а њихови представници опструирали су парламент све док уредба није повучена. То је била једина позитивна одлика бечког политичког живота у 19. веку. То доба нигде није било племенито, јер је тада незнање грађана, који су, ако нису били изузетно учени, неизбежно морали бити потпуне незналице, било сенка која је све више замрачивала човекова интелектуална постигнућа, али оно је у Бечу било много мање племенито него на другим местима. У Бечу се јављају клерикализам, углавном као опскурантизам детињастог типа, класна похлепа бирократије нарасле преко свих природних могућности земље, либерализам који није био ништа друго до пуко противљење индустријалаца, банкара и адвоката земљопоседницима, и хришћански социјализам који је био антисемитски и штитио Спиессбургера, медиокритета који презире радне људе, али нема памети да се прикључи успешнијим класама, те виком захтева да кроз деловање своје странке добије привилегован положај. Из овог последњег касније се развио нацизам, али без смелости која је овоме једини леп атрибут. Аутоматски, како су настављали и своју традицију спољног реда, Хабзбурзи су преузели и овај покрет, тако да он никада није имао горег вођу од познатог бечког градоначелника, др Карла Лугера; он је, иако осим мржње и похлепе није имао других идеја, делао у оном оквиру на који се тадашња буржоазија беше ограничила. Па ипак, стварна покретачка снага тог и свих осталих бечких покрета била је мржња према Словенима.
Толико сам прочитала у књигама. Али у Југославији сам својим очима видела немачку мржњу према Словенима. Била је упадљива попут ожиљка брбљиве сметености Хрватске, у измученој моралној лепоти Босне; врила је попут гнојног процеса на немачкој души док је Герда посматрала седам хиљада француских гробова код Битоља, повредивши свог мужа, који се односио према њој с бескрајном нежношћу, рекавши мрзовољно: „Да толики људи дају свој живот за гомилу Словена“, била је попут утробе надуте од злочина код немачког војничког споменика недалеко од Битоља. Први пут знала сам квалитете страна у овом сукобу. Видела сам узвишене и величанствене везове словенских сељанки и знала сам какву дегенерацију вештине и укуса представљају мали, сјајни цветови и срца на аустријским појасевима које скијаши доносе из Светог Антона. Видела сам Србе који иду на озбиљније излете него што је пикниковање поред ресторанчића у Винервалду, који одлазе на ходочашће на Фрушку гору, да у цару Лазару, који почива под златним покровом, виде сáм пораз: тај пораз је без главе, како и треба да буде, јер он је осујећење личности, али руке су му очуване, како и доликује, јер рука је знак људскости: она човека одваја од осталих животиња, а суочавање са поразом је оно што људска бића одваја од света природе. Видела сам Србе које поданици Хабзбурга нису имали чему научити. Двапут су Срби своје тобожње учитеље изгнали из Србије, и, поражени у трећем наврату, не толико оружјем колико болешћу и глађу, повукли се преко слеђених планина ка мору; ту су предахнули и онда кренули у борбу и четврти пут – и победили. То није однос између ученика и учитеља. Видела сам у Југославији много људи попут мајке умно заостале девојке на гробу светог Наума која нам је рекла: Не знам шта да кажем Богу; има тога толико много да и не знам одакле да почнем, толико је чудно ово што се десило“, попут старице која је ишла планинским путем у Црној Гори питајући небеса: ..Ако је већ требало да се родим, зашто је мој живот морао бити овакав?[1]“ Било је и других, попут Милице, која је песник, истраживач и светска жена, па ипак без сумње и сестра те две жене; она је потврда да њихове особине нису нека драгоценост која је посебна само зато што није коришћена, да њихова префињеност није површни сјај који ће нестати у првом додиру са модерном цивилизацијом, да је оно од чега су саздане оно из чега настају најлепша достигнућа људског рода. Знам да је мало Аустријанаца који могу поучавају такве људе, и да је свеједно да ли их је мало или много, јер би у сваком случају морали разумети да људима попут ових није потребно да их други уче, да они могу учити сами.
Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. стр. 819-824.
[1] Први муж јој је погинуо у Мојковачкој бици, син умро у концентрационом логору у Босни, а она у логору преживела док јој је ћерка, поред ње, умрла. Стара са преудала из Дробњака у Васојевиће и са много старијим мужем добила два детета који су рано умрли јер су они били превише стари родитељи. На крају је доживела да је тај старац туче без разлога и пењала се на планину очекујући да ће јој Бог дати одговор због чега ју је казнио. Винавер, када му је испричала своју потресну судбину викао је из службеног аутомобила за њом „до виђења мајко!“ – МЗ