Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Путовања из Јагодине у Београд и обратно мени припадају двема различитим димензијама: пут до Јагодине (петком) мерим минутама, колико ми је потребно да стигнем, док путовање за Београд (недељом) мерим сатима. У повратку за Београд, осим што не плаћам путарину, уживам у путовању старим Цариградским друмом и тражим садржаје који ће ми овај повратак успорити. Претпоследњи пут то је био одлазак у манастир Капорин, а последњи пут покушај одласка до манастира Пиносава у Кусадку, а из Азање.
Има пуно тога још за видети и поново се вратити: манастир Покајница, Карађовђева црква у Радовањској јарузи, Моравски конаци, али писао сам на ове теме.
Покушај одласка у манастир Пиносаву из Азање био је мотивисан са два разлога: да видим Азању, некада, а и сада, велико село, и да приступим манастиру много једноставнијим путем него да покушам из Кусадка, који има неколико прикључака на Цариградски друм.
Дођем ја до центра Азање, видим инфраструктуру богатог села са још богатијим сећањем на пале у устанцима и ратовима, велико село па је имао ко и да гине, и кренем путем за Кусадак. Од пута ме одврати човек кога питах за потврду правца, а речима да су „рупе на путу ко бунари“ и да ће ми требати два сата.
Од центра Азање до центра Кусадка има око 8 километара. Од краја Азање у кусадачком правцу, до манастира има 4-5 километара, али ако је пут са „рупама дубоким ко бунари“ онда се тај пут не користи већ се иде заобилазно 23 километара, у трајању од 26 минута. Или се уопште не иде између ова два села, јер нема разлога ни потребе.
Не знам историју локалних односа, али ми је овај пут између Кусадка и Азање пример за распадање сеоске инфраструктуре. Припадају истој општини Смедеревска Паланка и мислим да не би представљало велики трошак општини да проспе асфалта колико је потребно да се ове рупе на путу залију. А могло би да има некаквог ефекта на
локално становништво.
Кусадак је познат по железничарима. У селу имају обичај да бебама, када се роде, стављају железничарске капе, да кад порасту раде у Железници Србије. Азања је богато пољопривредно село.
Заједничко им је да спадају у групу највећих села у Србији, а пре индустријализације била су већа по броју душа од већине садашњих градских општина.
Ако посматрамо само насеља у Централној Србији, без Војводине и Косова и Метохије, Кусадак је 1948. године са 7.226 душа био 34. насеље по величини (24. ако искључимо 10 централних београдских насеља-општина), а Азања је са 6.537 била на 37. месту (између њих су били Лапово варошица, и Лозовик у општини Велика Плана).
По броју становника тада били су упоредиви са Великом Планом (7.347), Смедеревском Паланком (7.413), Новим Београдом (9.195), Јагодином (9.297), Ћупријом (9.609), Параћином (10.110), а узети заједно (13.763 становника), били су још већи од Ужица, Бора, Краљева, Врања, Зајечара, Пирота и Новог Пазара, а упоредиви са Крушевцем (13.862), Смедеревом (14.206) и Пожаревцем (15.474).
И док су урбана насеља расла, ова два села су полако губила на становништву, те је приликом пописа 2011. године Кусадак имао 4.886 становника, а Азања 4.014 становника. Од првог послератног пописа, први је, нето, изгубио 2.340 душа (смањење за 32,4%), а друга 2.523 (смањење за 38,6%). Ипак, и поред оволиког смањења, Кусадак је 108. по величини насеље у Централној Србији, а Азања је на 133. месту.
Упркос оволиком паду и даље су бројнија насеља од многих општинских центара, попут Ћићевца, Бабушнице, Крупња, Малог Зворника, Нишке Бање, Деспотовца, Коцељева, (само Кусадак), Косјерића, Љубовије, Чајетине, Лајковца, Љига, Бојника, Лучана, Житорађе… (оба села).
И опет исто питање: да ли је велики трошак да се „рупе ко бунари“ испуне асфалтом уз очекивање да ће наступити некакво мешање и множење локалног становништва?
Драган Марковић, познат под надимком Палма, а још познатији по жирафи коју је населио у Јагодину, асфалтирао је све сеоске путеве у општини Јагодина. Даривао је новцем пореских обвезника и мајке са трећим дететом и којешта још. Али резултати у расту наталитета нису видљиви. То не значи да живот јагодинским сељацима није учинио лакшим.