TOVNO GOVEDARSTVO SRBIJE I HRVATSKE

So dovodi stoku

Tovno govedarstvo u regionu prati prestrojavanje i neizvesnost u prodaji: promena rasnog sastava i izlazne težine grla… O ovome naše stočare, koji su u organizaciji Udruženja „Agroprofit” putovali, obavestili su farmeri u Hrvatskoj. Program je obuhvatio posete odgajivačima koji imaju razvijen sistem „krava-tele” i velike farme junadi. Na početku trodnevnog obilaska farmi u Hrvatskoj, grupa se okupila u Gunarošu, na imanju Berze Tibora, koji gaji visokokvalitetna grla rase šarole, koji je u našoj zemlji sa njegove farme zastupljen sa oko hiljadu grla. Meso ovog govečeta traže hotelijeri i mesari. Hrvatska već godinama za veliku mrežu tovljača nema dovoljno kvalitetne teladi, pa je uvoze iz Rumunije, Poljske, Mađarske, Slovačke, Češke, Litvanije… U ovoj zemlji pojedini tovljači imaju i do 12.000 grla. Njihovo udruženje „Bebi bif” u ponudi ima oko  120.000 komada junadi, koja je za ovaj tov  kupljena uglavnom u inostranstvu. Većina farmera utovljenu junad nudi za izvoz, a samo desetak farmi junetinu troši u svojim trgovačkim lancima

Pišu: Branislav Gulan i Čedomir Keco

 

Sumorna je danas slika Srbije, sela i stočarstva u njoj. Najbolji dokaz je da u Srbiji po važećem Ustavu nema nijedno selo! A, ima ih 4.709. U fazi nestajanja nalazi se 1.200 sela, dok u 200 njih nema nijednog stanovnika. U Srbiji ima 566.000 gazdinstava, a u odnosu na 2012. godinu to je manje za 66.000. Republika Srbija raspolaže sa 5,1 miliona hektara poljoprivredne površine. Od toga je 4.224.000 obradivih površina. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku obrađuje se oko 3,4 miliona hektara njiva. Dakle, značajne površine neobrađene, a i pašnjaci su neiskorišćeni. Može cela Srbije da se prođe, a da se ne primete goveda na ispaši. Pored toga sa manje od po 100 stanovnika ima 1.034 sela, dok malo više od 500 žitelja ima 2.832 sela. U 2.000 sela nema ni pošte. Neće niko ni seoski lekar da bude pa u dve trećine sela nema ni ambulanti. U selima Srbije ima i 50.000 kuća koje nemaju vlasnike, dok na 150.000 njih piše da su privremeno nenastanjene. U 1.000 sela nema prodavnice, a 500 ni asfaltni put. Sa selima nestaje i država, jer ostaju samo prazne teritorije. Broj stanovnika opada u 86 odsto sela. Povrataka na selo nema, bar kada je reč o mlađim ljudima od 40 godina. Iako to u današnje vreme nije poseljačenje, kako se nekad smatralo. Posmatrajući sve ovo, put uništenja jedne zemlje počinje izumiranjem sela i uništavanjem semenarstva u agraru. Zato je sumorna slika sela Srbije, posebno u brdsko – planinskom području. Najteže stanje je u pet okruga na jugu Srbije (Nišavski, Toplički, Pirotski, Jablanički i Pčinjski). Danas u selima nema ko da radi. A, ona su nekada bila i baza za rađanje dece, a sad svake godine nestane po jedna varoš kao što su Bačka Palanka, Negotin, Bečej… Trend opadanja nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od pre 100 godina!

Ako se tako nastavi Srbija će uskoro biti bez naroda i bez glasačkog tela. Godišnje se u Srbiji rodi 65.000 beba (što je na nivou Prvog svetskog rata), a umre više od 102.000 žitelja. Ako se tome doda i broj mladih koji odlaze iz zemlje sa kartom u jednom pravcu, a to je prosečno oko 40.000 godišnje, onda će se taj proces pražnjenja još ubrzati. Rezultat ovakvih procesa je da u Srbiji imamo rast poljoprivredne proizvodnje od samo 0,45 odsto godišnje. Od 2000. godine to je nešto bolje 0,61 odsto godišnje. Važeća Strategija o razvoju poljoprivrede od 2014. do 2024. godine predviđa rast od 9,1 odsto, ili po blažoj varijanti da to bude 6,1 odsto. To je važeća stragetija koja stoji u fiokama. Odmah kada je stvaran a i usvajana, znalo se da je ona netačna, neralna, neostvariva i štetna po državu. Nova nije stigla, ali se ova ne primenjuje! Zato je Srbiji potrebna hitna akcija, odnosno nova agrarna i socijalna reforma.

Nestajanje sela i rast uvoza

Ako se nastave postojeći trendovi za deceniju i po sela će nam ostati samo kao tužni spomenici nekadašnjeg života. Naravno ako ko bude imao da ih podigne. Svetska organizacija za hranu FAO svake godine upozorava Srbiju da će ona uskoro od izvoznika hrane postati njen uvoznik. Jer, iako Srbija sad ima suficit kada je reč o izvozu i uvozu, svake godine uvoz ima zantno veći rast, procentualno od izvoza. Tako je vrednost izvoza u 2018. godini bila oko 3,36 milijardi dolara i veća je u odnosu na prethodnu (2017. godinu) za 5,8 odsto. Ali, uvoz je u toj godini iznosio 2,03 milijarde dolara i veći je u odnosu na prethodnu, 2017. godinu čak za 10,7 odsto. Pomenute tendencije stagniranja spoljnotrgovinske razmene poljoprivrede i prehrambene industrije prisutne su počev od 2012. godine u kontinuitetu uz godišnje oscilacije. Pad proizvodnje u stočarstvu je stalan već tri decenije iznosi između dva i tri odsto godišnje.

Analize pokazuju da Srbija ima veoma skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje koje su na nivou najsiromašnijih zemalja. Fizički obim ostvarene poljoprivredne proizvodnje u tranzicionom periodu imao je velike oscilacije: sa dvocifrenim stopama rasta i pada sa prosečnom stopom novostvorene vrednosti na godišnjem nivou od oko 1,4 odsto, što je manje u odnosu na period 1980 – 2000.godine. Optimalni model održivog rasta poljoprivrede, za koji Srbija ima potencijal, računa se sa prosečnom stopom od četiri do pet odsto tokom narednih deset godina. Tako skromne stope rasta poljoprivredne proizvodnje, kakve su u Srbiji, u rethodnom periodu imaju samo na globalnom nivou najsiromašnije zemlje subsaharskog regiona.

U prilog domaćem agraru ne ide ni stopa rasta ni spoljnotrgovinska razmena, ni produktivnost ni učešće u BDP-u, a prema analizama nastalim na osnovu podataka zvanične statistike, neki od ovih indikatora pogoršali su se od 2012. godine. Paradoksalno je da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj je u 2018. godini došlo i do smanjenja površina pod sistemima za navodnjavanje, pa se 2018. godine prema podacima RZS navodnjavalo samo 46.823 hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno samo 1,5 odsto od ukupno obradivih površina. U svetu se prosečno navodnjava po 17 odsto obradivih njiva. A, bez navodnjavanja i stajskog đubriva nema ni rasta proizvodnje.

Struktura proizvodnje

Često naši agrarni eksperti ističu kao nepovoljnu činjenicu da je u Srbiji udeo biljne proizvodnje u odnosu na stočarsku previše visok, što je odraz nerazvijenosti. To je tačno,  izvozimo stočnu hranu umesto mesa, jer prvog nemamo u izobilju, a drugog nećemo imati uskoro. Evo podataka Evrostata, koji govori o tim odnosima u EU i još nekim razvijenim zemljama. U proseku u EU, biljna proizvodnja učestvuje sa 55,3 odsto, a stočarska sa 44,7 odsto. To ukazuje da srpskih 67,4 odsto i 32,6 odsto, nisu baš tako drastično udaljeni od ovih podataka. Ali kada se sortiraju zemlje prema udelu biljne proizvodnje, veći udeo od Srbije imaju balkanske pravoslavne zemlje Grčka, Rumunija i Bugarska. Tradicionalni stočari su se vremenom pretvorili većinom u ratare, napuštajući svoje staro zanimanje. Od prikazanih zemalja 17 je imalo veći udeo biljne, a 14 stočarske proizvodnje. Nasuprot Balkanu nalaze se Irska, Danska, Norveška i Finska. Kipar bi razbio ovaj severnjački stereotip, ali on, kao i Malta i Luksemburg predsavljaju statističku minijaturu. Poljoprivredne usluge čine u proseku 5,2 odsto od poljoprivredne proizvodnje i veći deo od 10 odsto imaju samo Italija i Holandija.

Najteže u stočarstvu

Najteže stanje je u stočarstvu. U odnosu na poslednji popis broj goveda je na početku 2019. godine bio manji za 6,5 odsto, svinja 14,7 odsto, koza za 11,1 odsto. Prema podaciam RZS u Srbiji se danas proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku oko 30 kilograma godišnje. Kada se raspadala Jugoslavija 1991. godine, na prostorima Srbije se proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i potrošnja po stanovniku je bila oko 65 kilograma godišnje. Stočarstvo u Srbiji učestvuje samo sa 30 odsto u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede. To je karakteristiak nerazvijenih zemalja. Koliko je to, najbolji podatak je da toliko imaju najsiromašnije subsaharske zemlje. Srednje razvijeni svet kome teži Srbija nema manje od 60 odsto. To se odražava i na visinu ukupne agrarne proizvodnje u Srbiji, koja se već decenijama kreće od 3,7 pa najviše do pet milijardi dolara godišnje. U tome stočarstvo učestvuje sa prosečno oko 1,8 milijardi dolara. Agrar Srbije nije ni konkurentan sa zemljama sa kojima se takmiči, pre svega, u izvozu. Jer, premije u EU su od 480 pa do 900 evra po hektaru godišnje. U Srbiji je to deset puta manje. Tu se nalaze I razlozi zašto proizvodnja ostvarena u Srbiji nije konkuretna. Jer, je njena vrednost  godišnje po hektaru oko 1.000 evra! Razlozi zašto je ovakvo stanje u stočarstvu, posebno tovnom govedarstvu Srbije, nalaze se i u tome što je za poslednje dve i po decenije uništeno oko 400.000 seoskih domaćinstava. To je 1.000 sela sa po 400 domaćinstava;

Proizvodnja i poređenje

Pošto Srbija danas ima samo 1,36 odsto od ukupnog broja stanovnika EU, to znači da ima i 58,9 odsto nižu proizvodnju od prosečne u EU. Po glavi stanovnika najveću proizvodnju imaju Poljska, Mađarska, dok je najniža u EU – na Malti.

Govor brojki najbolje prikazuje broj stoke u ovoj privrednoj grani. Prema podacima RZS na kraju 2018. i početku 2019. godine stanje je bilo sledeće:

GOVEDA:
•    881.000 goveda. To je istorijski minimum u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2017. godinu. U 2016. godini u Srbiji je bilo 892.000 goveda;
•    Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo 12.000 junadi u tovu. Zbog izvoza u Tursku sve je veoma brzo poklano (podaci Zadružnog saveza Srbije);
•    Zvaničnih podataka o novom tovu u 2019. godini za sada nema. Pominje se brojka od 30.000 junadi, što znači da je izvoz pokrenuo i tov. Ako je tako to je dobro! Potrebno je prvo povratiti poverenej kod tovljača stoke, a posle će oni i napuniti staje sa govedima!
•    Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine, a u tome je bilo 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena tone ovog mesa po podacima Turske, bila je 3.959 evra. Jedino je Srbiji više plaćano, čak 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto iznad prosečne cene). Razlog je ishrana bez GMO, što daje kvalitet mesu, koji drugi nemaju!

Slično stanje je i u drugim granama stočarstva. Svi imaju pad, osim ovčarstva. Prema podacima RZS u Srbiji ima 1,7 miliona ovaca, 2,7 miliona svinja, 196.000 koza, 16 miliona živine…

Siromašno stočarstvo

Stočarstvo Srbije do sada je u BDP agrara učestvovalo sa 30 odsto. Sada je to i manje! Na početku raspada SFRJ iz Jugoslavije se u svet izvozilo 54.450 tona ,,bebi bifa“. To je najkvalitetnije crveno meso. Od toga je više od 30.000 tona bilo iz Srbije.

Pošto je stočarstvo devastirano evo nekoliko podataka o izvozu, najtraženijeg proizvoda iz ove oblasti ,,bebi bifa’’ poslednjih godina:
•    U 2015. godini je izvezeno 315 tona ,,bebi bifa“;
•    U 2016. godini u svet je otpremlјeno 420 tona ,,bebi bifa“;
•    U 2017. godini to je bilo oko 480 tona ,,bebi bifa“;
•    U 2018. godini oko 400 tona ,,bebi bifa“;

Ovakvi rezultati u izvozu doka su nerazvijenog stočarstva u Srbiji. Jer, za ishranu stoke godišnje se u Srbiji potroši oko četiri miliona tona kukurza. Proizvede se i do tri milioan  tona više, pa se izvoznici hvale da se nalaze u među deset najvećih izvoznika kukuruza u svetu. Od izvoza kukuruza u 2108. godini u Srbiji je bio prihod od 230 miliona dolara. Sa takvim potezim se razvijene zemlje nehvale. Najbolje bi bilo kada bi se taj sav proizvednei kukuruz utrošio za ishran stoke u Srbiji, a u svet izvozili proizvodi iz viših faza prerade. Ili druga činjenica: od kukuruza može da se proizvede oko 1.300 različiotih artikala koji bi imali kupce u svetu, po znatno višoj ceni, nego li što se prodaje sirovina za hranu, a to je kukuruz!

Sistem sledljivosti goveda i mesa

U EU je utvrđen sistem praćenja (sledljivosti) goveda i goveđeg mesa. Postavlja se pitaanje da li ovaj sistem važi samo za goveđe ili i za druge vrste mesa (na primer za prasad, živinu i slično)? Eksperti kažu u EU su uspostavljeni sistemi obeležavanja i registracije za goveda, ovce, koze, svinje, konje kao i kućne ljubimce. Cilj formiranja svih registara je da se uspostavi praćenje kretanja stoke (takozvana sledljivost), kontrola od strana nadležnih veterinanrskih službi i sprečavanje širenja bolesti radi, bezbednosti hrane i zaštite potrošača. Samo od sebe postavlja se  pitanje kako će ulazak Srbije u EU uticati na proizvodnju goveda, svinja, živine, sitne stoke i ostalog. Odgovor je da na tržištu EU još ne postoje kvote za proizvodnju mesa, tako da se može proizvoditi u skladu sa zahtevima tržišta (odnosno ponudom i potražnjom), ali uz strogo sprovođenje zdravstveno veterinarskih mera. Pristupanje Srbije EU ne bi trebalo da značajnije utiče na smanjenje proizvodnje. Ipak, očekuje se da će proizvodnja u sektoru mesa biti uže specijalizovana među proizvođačima, a da će eventualni podsticaji biti uslovljen i ne samo primenom odgovarajućih standarda već i time da jedino registrovani proizvođači mogu da ostvaruju prava na određena podsticajna sredstva. Pristupanje Srbije EU za industriju prerade mesa značiće uvođenje još strožijih pravila u proizvodnji i kontroli od strane nadležnih veterinarskih službi praćenjem linija klanja, kategorizacije i kvaliteta mesa. Kontrolu i sertifikaciju ove proizvodnje u EU obavljaju nezavisni kontrolori s licencom, koji nisu zaposleni u ministarstvima nadležnim za poljoprivredu, niti su predstavnici proizvođača, odnosni proizvođača mesa. Cilj ovih mera je postizanje objektivnosti u radu. Za sada postoji predlog da se uspostave i mere podrške za povraćaj troškova kontrole za proizvode sa geografskim poreklom, dela troškova za izdavanje kontrolnih markica, od strane Zavoda za izradu novčanica, kao i za kupovinu opreme i adaptaciju proizvodnih kapaciteta.

 

 

Ukrupnjavanje poseda

U poljoprivredi Srbije pozitivna je promena ukrupnjavanje poseda, a slabost je starost i malobrojnost nosilaca gazdinstva, kao i starost mehanizacije. To su trendovi koji su utvrđeni kroz Anketu o strukturi poljoprivrednih gazdinstava. U odnosu na popis iz 2012. godine ova anketa je donela nekoliko promena. Ako je reč o pozitivnim promenama vidimo da se individualna gazdinstva u Srbiji ukrupnjavaju odnosno povećava se prosečna površina zemljišta. U Vojvodini je ona 12,7 hektara, a u ostatku Srbije prosek površine po gazdinstvu je duplo manje – 6,1 hektar. U Vojvodini je prisutnija biljna proizvodnja na većini površina, dok je u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji jače stočarstvo. Starija je radna snaga, što je slabost, naročito što se tiče nosilaca poljoprivrednog gazdinstva kod kojih je prosek 61 godina i imperativ je da se taj trend obuzda. Kada je reč o mehanizaciji, čak 86 odsto traktora u Srbiji starije je od 20 godina, i to će biti vrlo važno da se omogući kreditiranje za kupovinu poljoprivrednih mašina. Broj lica u porodičnom gazdinstvu je jedan do dva, to je manje nego što je nekada bilo, a primetno je da ima dosta napuštenih gazdinstava, odnosno onih gde nema proizvodnje što je odavno povezano sa preseljenjima u grad i iseljenjima iz zemlje. Poljoprivreda je za Srbiju strateški sektor jer je kao primarna proizvodnja važan input prehrambenoj industriji, a zajedno čine između 16 i 18 BDP.

 

Uloga organske proizvodnje

Organska proizvodnja mesa u tovnom govedarstvu već postoji i sve više će zauzimati mesta u  proizvodnji Srbije. Zauzima 0,4 odsto površina, obavlja se na 15.000 hektara i godišnja vrednost izvoza je oko 23 miliona dolara. Treba znati da je organska proizvdnja sistem upravljanja poljoprivrednim gazdinstvom i proizvodnjom hrane koji kombinuje visok stepen očuvanja životne sredine, biodiverziteta, očuvanja prirodnih resursa, primene visokih standarda dobrobiti životinja i metoda proizvodnje sa zahtevima određenih kupaca za proizvodima dobijenim korišćenjem prirodnih supstanci. Organska proizvodnja ima dvostruku socijalnu ulogu – obezbeđuje odgovarajuću ponudu na tržištu za kupce organskih proizvoda i obezbeđuje robu koja doprinosi unapređenju zaštite životne sredine, dobrobiti životinja i ruralnog razvoja. Organska proizvodnja hrane u Srbiji regulisana je Zakonom o organskoj proizvodnji kojim su, između ostalog propisani da Ministarstvo poljoprivrede daje ovlašćenje kontrolnim organizacijama za obavljanje poslova kontrole i sertifikacije u organskoj proizvodnji. Pomenuti zakon definiše organsku proizvodnju na sledeći način: ,,Organska proizvodnja jeste proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda koja se zasniva na primeni metoda organske proizvodnje u svim fazama proizvodnje, a koja isključuje upotrebu genetički modifikovanih organizama i proizvoda koji se sastoje ili su dobijeni od GMO, kao i upotrebu jonizujućeg zračenja“. Na osnovu ovog zakona usvojen je Pravilnik o kontroli i sertifikacija u organskoj proizvodnji i metodama organske proizvodnje. Ministarstvo poljoprivrede je 2011. godine ovlastilo osam organizacija za obavljanje poslova sertifikacije u organskoj proizvodnji. Ovo su sve obaveze koje proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) koji je potpisan 29. aprila 2009. godine, a primenjuje se od 1. septembra 2013. godine.

 

 

 

Stočari sami krenuli u akciju

Čekajuči dugo državu da nešto učini, stočari su sami pronašli rešenje i predložili država za kilogram tovne junadi daje 17 kilograma kukuruza, što je povoljan parirtet za proizvođače. Na osnovu javnog poziva države, da daje kukuruz za tovnu junad, Republičkoj direkicji za robne rezerve do sredine oktobra 2019. godine pristiglo je 39 zahteva, od kojih je 37 ispravno. Kako je izjavila za javnost Zorica Anđelković, v.d. direktorka Republičkih robnih rezervi, za kilogram tovne junadi država je odlučila da daje po 17 kilograma kukuruza, za šta proizvođači kažu da je povoljno. Najviše su ponudila privatna gazdinstva. Dаklе, po tomе 37 uzgajivača će dobiti kukuruz. Za sve to tražimo i određenu dokumentaciju. Bilo da dajemo novac kroz kukuruz ili obrnuto. Dakle, hoćemo da budu pravi prodavci, a ne oni koji rade to po terenu. Tako su pojedini stočari već sačinili dogovore sa domaćim klaničarima oko otkupa. U početku se pričalo čak danima o višku od 2.000 do 3.000 junadi. Međutim robnim rezervama je stiglo zahteva samo za 500 junadi i to je realna slika i dokaz da su nam staje prazne! Da je paritet povoljan, vidi se i preko cena na Produktnoj berzi u Novom Sadu. June sada košta oko 2,2 evra po kilogramu, sa čime su proizvođači, kako sami kažu zadovoljni.

Tržište žive junadi u Srbiji još uvek je u zastoju, jer su veće količine kvalitetne robe u ponudi nego što je potrebno domaćem tržištu. Tako je došlo i do simboličng smanjenja cene junadi u mesarama za oko 10 odsto. Posledice zastoja u prodaji najbolje će se videti kada se dođe do podataka o obnovi tova. Prve procene govore da je kupovina teladi za tov u padu, a i ponuda nije velika. Tovljači su jedini spas za prodaju junadi videli u razmeni za kukuruz, ali su tom poslu pristupili oprezno ili su ostali po strani. O tome je Udruženje ,,Agroprofit’’ iz Novog Sada dalo saopštenje za javnost u kome se između ostalog kaže: ,,Udruženje ,,Agroprofit’’ iz Novog Sada, učijem sastavu je Proizvodna grupa odgajivača i tovljača goveda, na sednici Upravnog odbora, sredinom oktobra 2019. godine pozivitno je ocenila ponudu Državnih robnih rezervi za razmenu junadi za kukuruz, što je kao meru za otvaranje tržišta predložilo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a Vlada prihvatila 22. avgusta 2019. godine. Međutim, farmeri nisu zadovoljni odgovorom skladištara kada je reč o preuzimanju zrna. Farmeri koji su učestvovali u razmeni kukuruza za junad očekuiju da će dobiti zrno uz sve papire da bi ga njihov izvoznik mogao prodati u inostranstvo. Nažalost, prve ponude kukuruza farmerima (Bavanište) bile su bez odgovarajuće dokumntacije, što govori da je kukuruz prodat od prošle godine, davno prodat’’.

Prema izveštaju, manji broj prijavljenih gazdinstava za razmenu, ima teškoća, zbog nedostatka junadi za tržište, i već tradicionalno teško prikupljanje uverenja, kao ispunjenje bitnih zahteva za prijave. Ne može se prihvatiti ni insistiranje pojedinaca da se bez potrebne dokumentacije koristi državna roba. Nakon sakupljenih podataka sa terena, pomenuta Proizvodna grupa, sredinom oktobra 2019. godine, imala je za tržište prijavljeno još oko 1.700 do 2.000 utovljene junadi. Među stočarima pak postojala je rezerva za razmenu, jer su se plašili pada cena kukuruza, što bi opet uticalo na otkupnu cenu junadi. Na drugoj strani imali su ponudu klanica za kupovinu po 1,90 do dva evra po kilogramu žive mere junadi, što im takođe ne odgovara. Kvalitetna junad u Italiji se tada kupovala po 2,85 – 2,95 evra po kilograma, prema podacima berze u Modeni.

Zbog nestabilne cene junadi i čekanja na veći izvoz, Upravni odbor Udruženja ,,Agroprofit’’ je predložilo Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vlade Srbije, da se ubrzano nastavi razmena kukuruza za junad putem Državnih robnih rezervi. Ako postoji mogućnost da se kukuruz po gazdinstvu za isporučena grla sa 170.000 kilograma poveća na 340.000 kilograma, uz postojeći paritet od 17 kilograma kukuruza za kilogram žive mere junadi. To bi smanjilo pritisak na tržište. Zato je predloženo Komisiji za realizaciju zaključka Vlade o razmeni da razmotri mogućnost da najmanji broj junadi za razmenu budu tri juneta, kao i da u razmeni mogu da učestvuju i gazdinstva koja su već obavila razmenu. Prema razmenjenoj količini kukuruza za produžetak ovog posla ostalo je još najmanje 10.000 tona, što je bilo dovoljno za stabilizaciju tržišta ako započne veći izvoz, koji se očekuje.

Udruženje je ocenilo da nije realno da izvoznici junećeg mesa nepovoljne ugovore sa kupcima prenose na tovljače, nudeći neprimerene cene za junad. Nije tačna tvrdnja da je junad jeftinija u drugim zemljama, što pokazuju cene u Italiji i Hrvatskoj. Farmerima koji se bave tovom, a nemaju svoju telad, sugerisano je da ne uvoze ovaj podmladak iz Rumunije, jer su u praksi zabeležena velika uginuća. U ovoj zemlji pojedini kupci iz EU imaju svoje sabirne centre u kojima biraju najbolja grla, a našim uvoznicima ostavljaju lošiji izbor i niže cene, što se kada telad stignu u Srbiju u aranžmanu sa farmerima i ne vidi. Zbog nestabilnog tržišta mladih kategorija goveda predloženo je Ministarstvu poljoporivrede i trgovine da se uvede sezonska obustava izvoza. Utvrđeno je da se godišnje u Srbiji proizvede manje od 300.000 teladi pogodnih za tov, što nije dovoljno za stvaranje priplodnih grla i izvoz. Stoga Proizvodna grupa odgajivača tovnih rasa priprema program o proizvodnji kvalitetnog junećeg mesa, sa regionalnom kartom optimalnih uslova za pojedine rase, o čemu će uskoro upoznati farme i stručnu javnost.

Posle posete članova Udruženja za tov junadi u Srbiji susednoj Hrvaskoj, i videvši njihova iskustva u ovom poslu, upućen je predlog za nastavak razmene merkantilnog kukuruza za utovljenu junad, koji objavljujemo u celini.

Ministarstvo  poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

Ministar Branislav Nedimović

PREDMET: Predlog za nastavak razmene merkantilnog kukuruza za utovljenu junad

Razmena merkantilnog kukuruza za živu junad, koja je sprovedena sa Državnim robnim rezervama, uz veliku podršku Ministarstva poljoprivrede, dala je rezultate na terenu i stvorila interesovanje kod mnogih farmera koji nisu stigli ili nisu znali da se prijave.

U Udruženju „Agroprofit”, gde je okupljena Proizvodna grupa odgajivača i tovljača tovnih rasa goveda, sakupljene su inicijative sa terena i možemo reći da postoji interesovanje i zahtev da se ova razmena ubrzo nastavi.

Ponude za razmenu stigle su iz Banata, okoline Kikinde, Zaječara, Negotina, Čačka… Javljaju se i domaćinstva koja su isporučila junad, ali im je ostalo još grla za utovare. Predlažemo da se razmena, po proceduri koja je uobičajena, nastavi do utroška preostalog dela kukuruza, koji je za ovu intervenciju odvojen zaključkom Vlade od 23. avgusta 2019. godine. Predlažemo da se uslovi ne menjaju, da bi se posao što pre nastavio. Pokazalo se da je odluka resorne komisije o isporuci teže junadi bila korisna, kao i da se uzimaju sve rase goveda, ako to odluče klaničari.

Predlog udruženja da preuzimaju junad o svom trošku i bez kala prihvatile su klanice u Divcima, Martincima i Kaću, pa je i to bio razlog što su uglavnom one preuzele junad.

Molimo Vas da ovaj naš predlog unesete u proceduru, da bi što pre poljoprivrednici ušli u aranžman. Ako postoji mogućnost da komisija prihvati zakasnele prijave, učinili bi značajnu podršku tim gazdinstvima koja bi izbegla sakupljanje novih papira.

Izuzetno je bilo važno što su Državne robne rezerve shvatile da neki dokumenti nisu bitni u ovom poslu, pa su u samom procesu prijavljivanja pomogli poljoprivrednicima da što pre uđu u proceduru. Verujemo da će se to i sada dogoditi, navodi predsednik Proizvodne grupe odgajivača i tovljača tovnih rasa goveda, u potpisu Čedomir Keco.

Očekuje se nastavak razmene

Razmena merkantilnog kukuruza za živu junad, koju su sprovele Državne robne rezerve, uz veliku podršku Ministarstva poljoprivrede, je smanjila zastoj u prodaji na terenu i stvorila je novo interesovanje kod farmera za trgovinu – tvrde u Udruženju „Agroprofit”, gde je okupljena Proizvodna grupa odgajivača i tovljača tovnih rasa goveda. Ovih dana sakupljene su inicijative sa terena i može se reći da postoji interesovanje i zahtev da se ova razmena ubrzo nastavi.

U Udruženju očekuju da se zakasnele prijave uvrste u novi poziv, što bi smanjilo administraciju i skratilo vreme za prijave. Oni navode da farmeri žele da trguju sa državom, dok ne krene izvoz. U ovom poslu oni su pronašli i kupce za kukuruz, pa je cena junadi u razmeni bila 2,15-2,23 evra po kilogramu, kaže Keco. On dodaje, da su nove ponude za razmenu stigle iz Banata (okolina Kikinde), Mačve, Zaječara, Negotina, Čačka… Javljaju se i domaćinstva koja su isporučila junad, ali im je ostalo još grla za prodaju. Zbog toga iz Udruženja predlažu da se razmena, po proceduri koja je uobičajena, nastavi do utroška preostalog dela kukuruza, koji je za ovu intervenciju odvojen zaključkom Vlade od 23.avgusta 2019. godine i da se uslovi ne menjaju, da bi se posao što pre nastavio. Pokazalo se da je odluka resorne komisije o isporuci teže junadi bila korisna, kao i da se uzimaju sve rase goveda, ako to odluče klaničari. Procenjuje se da je na raspolaganju ostalo još oko 11.000 tona kukuruza.

Predlog udruženja da preuzimaju junad o svom trošku i bez kala prihvatile su klanice u Divcima, Martincima i Kaću, pa je i to bio razlog što su uglavnom one preuzele junad u sprovedenom postupku, ističe Čedomir Keco.

Genocid nad seljakom

Prema studiji ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji” od 1960. Do 2012. godinama, utvrđeno je da zadrugama nedostaje oko 400.000 hektara zemljišta. Kada to pomnožite sa 5.000 evra to je dve milijarde evra. Ili po 10.000 evra – to je onda četiri milijarde evra. Kada bi se taj novac vratio zadrugama one bi preporodile seljački sektor. A, da i ne govorimo o mlekarama, klanicama, mesarama, silosima, skladištima, farmama, koje su unete u kombinate pa podržavljene. U pljačkaškoj privatizaciji agrara koja je obavljena uz pomoć države, to je kasnije prodato iako je imalo svoje titulare. Jer, je u tranziciji prodato bez razgraničenja, kao društvena svojina. Zašto Slovenija to nije uradila, već je svo zemljište unela u svoj državni fond, dok se ne završi restitucija. A, mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine iako je ona privatna svojina. Da država ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona u Zakonu o zadrugama (2015. godine) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vreme od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći genocid nad srpskim seljakom!

Siromašna agrarna zemlјa

Republika Srbija je i danas siromašna agrarna zemlјa. Jer, polјoprivreda, veoma često, direktno donosi blizu 15 odsto bruto domaćeg proizvoda, a sa pratećim delatnostima, pre svega, prehrambenom industrijom, ponekad to se i udvostručuje. Izvoz sirovina iz agrara učestvuje sa 23 odsto u ukupnom izvozu Srbije! Da smo siromašna agrarna zemlјa sa niskom produktivnošću potvrđuju i činjenice da jedan srpski selјak proizvodi hrane za 15 lјudi, u Nemačkoj čak za 152 osobe, Francuskoj 77, Austriji 56, Sloveniji 25, a prosek u EU je između 50 i 80 stanovnika. I potrošnja hrane u Srbiji je znatno ispod proseka u EU.

Analize pokazuju da je potrebno da i država poradi na otvaranju tržišta za proizvode iz Srbije. Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (UN FAO) i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) već dugo sarađuju na projektu razvjja poljoprivrede u Srbiji i regionu.  Po rečima dr Miloša Milovanovića, koordinatora tog projekta, u našoj zemlji najviše je rađeno na pospešivanju dijaloga između kretora agrarne politike i privatnog sektora. Pri tom, najzastupljenije oblasti su proizvodnja, prerada i plasman proizvoda od mesa i mleka, inventivni razvoj finansijskih instrumenata u oblasti poljoprivrede, geografskih oznaka kvaliteta za poljoprivredne proizvode (imaju za sada 53 proizvoda), razvoj privatnih standard kvaliteta kao način za bolje tržišno pozicioniranje kao i zakonska regulative u mesnoj industriji, čiji je cilj zaštita malih proizvođača. U poslednje vreme dosta se radi i u sektoru žitarica i uljarica kao u zadrugarstvu.

Dobro iskustvo naših suseda u Hrvatskoj je jasno: junad ukrštenih rasa ili čiste tovne imaju kupca i niko više i ne pomišlja da proda june lakše od 600-650 kilograma. Ovu težinu u kupovini prihvatili su čak i Italijani. Koristeći iskustva Hrvatske i u Srbiji se okreću tovu junadi namenjenoj izvozu, pa se daje podrška i traži produženje akcije razmene merkantilnog kukuruza za utovljenu junad. Jer, u Srbiji se ne zna tačan broj junadi u tovu, nakon prošlogodišnjeg izvoza u Tursku. Pre tog izvoza, prema podacima Zadružnog saveza Srbije, u tovu je bilo samo 12.000 junadi. Da bi se izvezlo sve je poklano, ali obnova u domaćim stajama i na pašnjacima je veoma spora. Razloga je mnogo. Ipak kao da se vidi svetlo na kraju tunela. Tako je posle devet meseci prekida, nedavno, sredinom oktobra 2019. godine za proizvođače iz Srbije ponovo odobrena kvota od 2.400 tona junećeg mesa za izvoz u Tursku bez carine. Posle devet meseci prekida izvoza, ugovor je potpisan sa industrijom mesa ,,Srem’’ u Šidu. U informaciji za javnost ministar poljoprivrede Branislav Nedimović je istakao da ugovor za izvoz 2.400 tona važi do kraja februara 2020. godine.

Ministar Trgovine Rasim Ljajić ranije je rekao da je do privremenog zastoja izvoza došlo jer je Turska imala viškove mesa od 55.000 tona, štoje bio razlog da se zaustavi uvoz iz Srbije i BiH. On je najavio i da će posle februara 2020. godine Srbija nastaviti da izvozi 5.000 tona junetine godišnje, koliko je sporazumom i dogovoreno. Proizvođače interesuju tačne brojke o kojim količinama junetine se radi, kada je reč o izvozuu do febraura 2020. godine, a i cena je u prvom planu. Prema istraživanju ovog autora, Srbija je u 2018. godini izvezla u Tursku 3.609 tona junećeg mesa za 19,2 miliona evra. Prema zvaničnim turskim podacima, prosečna uvozna cena tada je bila 3.959 evra po toni, dok je junetina iz Srbije kupovana po prosečnoj ceni od 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto iznad prosečne cene). Razlog je bolji kvalitet uvezenog mesa iz Srbije, od onog koje je stiglo iz drugih zemalja.

U Srbiji se  godišnje tovilo oko 12.000 junadi i proizvodilo oko 75.000 tona junećeg mesa, što je prema procenama PKS, dovoljno za sopstvene potrebe, jer je prosečna potrošnja junećeg mesa svega četiri kilograma po stanovniku godišnje. Prema podacima PKS, iz Srbije je 2018. godine izvezeno ukupno 6.474 tona goveđeg mesa u vrednosti 29,1 miliona evra, što je više nego duplo u odnosu na godinu dana ranije kada je ukupan izvoz govedine vredeo tek nešto više od 13 miliona evra. Izvoz je u 2016. godini vredeo 7,7 miliona evra, a 2015. godine samo pet miliona evra. Turska je ubedljivo najveći uvoznik goveđeg mesa iz Srbije, a daleko iza je Italija, kojoj smo prošle godine prodali samo 500 tona govedine u vrednosti od 2,4 miliona evra. Kada je reč o tonama, 2018. godine iz Srbije je izvezeno ukupno 6.474 tone goveđeg mesa, dok je 2017. godine na strana tržišta plasirano samo 3.580 tona goveđeg mesa iz Srbije. Podaci iz PKS ukazuju da je u 2016. godini Srbija izvezla 2.068 tona goveđeg mesa, a 2015. godine to je bila 1351 tona. Broj grla se za dve decenije prepolovio, a sa njim i izvoz.

Otpad od klanica, kao pogonsko gorivo

Prvi put od osnivanja organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO) njen generalni director posetio je Srbiju. Ču Dongju je sa srpskim zvaničnicima razgovarao o korišćenju moderne tehnologije u agraru i otvaranju udaljenih tržišta za hranu iz Srbije. Posle obilaska zemunske klanice direktor FAO je u Subotištu otvorio postrojenje za proizvodnju biogasa koji kao pogonsko gorivo koristi stajnjak i otpad iz klanične industrije. Poljoprivreda Srbije je poznata ne samo po količinama nego i po kvalitetu. Treba da se radi na usklađivanju sa svetskim standardima i na dodatnoj vrednosti proizvoda. To se postiže digitalizacijom, ukazao je Ču Dongju. Za bioenerganu kaže da ona pravi pare i dok vlasnik spava. Prema planu vlasnika, investicija od četiri miliona evra isplatiće se za manje od šest godina. Razlaganjem poljoprivrednog otpada, na sat će proizvoditi po megavat toplotne i megavat električne energije. Toplotu će koristiti u klanici, a struju kao povlašćeni proizvođač prodavaće državi. Može slobodno da se kaže da je to proizvod, gde postoji zaokružen ciklus. Od njive, farme, klanice do biogasa. Vlasnik farme Milenko Đurđević iz Industrije mesa ,,Đurđević’’, kaže da sa ove farme odlaze najveće količine govedine na kinesko tržište. Upotreba ekološke energije u proizvdonji tog mesa, uz izgradnju novih pruga i puteva trebalo bi da pojeftini i poveća proizvodnju i izvoz tog mesa. Uskoro kreće dogovoreni izvoz mesa od 2.400 tona u Tursku, s tim što je ugovor sa kineskim partnerom tri – četiri puta više. Jedan od pregovarača i potpisnika sporazuma o izvozu govedine iz Srbije u Kinu bio je upravo i Ću Dongju, tada zamenik kineskog ministra poljoprivrede.

Međutim, početkom 2019. godine došlo je do zastoja izvoza, zbog čega su proizvođači tovne junadi tražili da država omogući razmenu junadi za kukuruz, preko Direkcije za robne rezerve, kaže Čedomir Keco, predsednik Udruženja stočara tovne junadi u Srbiji. On je organizovao i stočare iz Srbije da posete proizvođače u Hrvatskoj kako bi videli kako se radi u ovoj evropskoj zemlji. Cilj Srbije je da stabilizuje proizvodnju tovne junadi i da bude stalni izvoznik na svetska tržišta. Biće to I povratak na tržišta koja smo imali do pre dve i po decenije. To su zemlej EU, SAD. Samo u nesvrstanom svetu gde ima oko 1,6 milijardi stanovnika potroši godišnej za hranu oko 650 milijardi dolara. A, u tom svetu Srbija ima mnogo prijatelja. Za vreme SFRJ iz tog dela sveta (oko 6o zemalja) u Jugoslaviji je fakultete završilo oko 32.000 studenata. Ponajviše ih je studiralo poljoprivredu. Dobar deo njih danas se nalazi na ministarskim mestima u svojim zemljama. Često dolaze u Srbiju, žele da razgovaraju na srpskom jeziku, prijateljski su rapoloženi prema našoj zemlji. Dakle, tržište nam dolazi samo, ne moramo ga tražiti samo to treba iskoristiti. To do sada nismo valjano radili. Dokaz je da su pre nekoliko godina predstavnici EU bili na razgovorima o stočarstvu u Privrednoj komori Srbije. Razgovarlo se o većoj proizvodnji i izvozu. Gosti iz EU su tražili za narednih pola veka, svake godine po 50.000 tona ,,bebi bifa’’ iz Srbije. Srbija nije imala tog mesa ni u približnim količinama, pa su naši eksperti umeswto junećeg ponudili svinjsko meso!? A, znali su su (ili ne?) da nema izvoza ovog mesa u EU, niti preko zemalja EU. Prodavati ni transportovati se ne može preko EU, zbog vakcinacije protiv bolesti svinjske kuge! I pored obećanja svih ministara za poslednje tri decenije koji su vodili agrar Srbije ta vakcinaja ni do danas još nije prestala. Obećano je da će prestanak vakcinacije počne regionalno 0d 1. oktobra 2019. godine. Kada prestane upotreba vakcina protiv svinjske kuge, potrebno je da prođu tri godine, da bi se obnovio stočni fond, koji se može prodavati i u EU!

Pad zaposlenih

Zaposlenost u sektoru poljoprivrede, šumarstva  i ribarstva u Srbiji je u ozbiljnom opadanju. Dok je u 2016. godini u ovom sektoru radilo više od pola miliona lica (506.100), što je činilo 18,6 odsto ukupno zaposlenih u zemlji, u 2018. godini u ovom sektoru je bilo zaposleno 372.800 lica, što je činilo udeo od 15,9 odsto u ukupnoj zaposlenosti. Zaposlenost u ovom sektoru nešto je veća kod muškaraca nego kod žena (17,7 odsto prema 13,6 odsto ukupone zaposlenosti). Posmatrano po regionima, najveći udeo zaposlenosti u ovom sektoru u Srbiji beleži se u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (27,4 odsto), a najmanji u beogradskom regionu (3,2 odsto), dok je u regionima Vojvodine, Južne i Istočne Srbije na sličnom nivou (16,5 odsto i 15,2 odsto). Očekuje se rast tova junadi, a to treba i da poveća broj zaposlenih u ovom poslu.

Tovno govedarstvo u regionu prati prestrojavanje i neizvesnost u prodaji: promena rasnog sastava i izlazne težine grla. O ovome naše stočare, koji su u organizaciji Udruženja „Agroprofit” putovali, obavestili su farmeri u Hrvatskoj. Program je obuhvatio posete odgajivačima koji imaju razvijen sistem „krava-tele” i velike farme junadi. Na početku trodnevnog obilaska farmi u Hrvatskoj grupa se okupila u Gunarošu, na imanju Berze Tibora, koji gaji visokokvalitetna grla rase šarole, koji je u našoj zemlji zastupljen sa oko hiljadu grla, jer njegovo meso traže hotelijeri i mesari. On se nalazi među stočarima u Srbiji koji imaju najviše grla. Veoma mali broj je takvih. Inače, u Danskoj ima svega 150 firmi u mesnoj industriji i oni proizvode 300 kilograma mesa po stanovniku godišnje, dok  u Srbiji imamo više od 300 kompanija u kojima se proizvodi do 40 kilograma svih vrsta mesa po stanovniku.

Iskustva Hrvatskih stočara

U štalama u Hrvatskoj najviše je meleza. Vlasnici farmi kažu i da kvalitetan biki čini u stvari pola stada. Kombinacije koje imaju stočari u stvaranju rasa stoke, pre deset godina bile nestvarne i za mnoge smešne. Danas je gotovo normalno da se za tržište tovi june čija majka je holštajn, a otac belgijsko goveče. U traganju za većim gabaritima i veličinom buteva i vrata, farmeri ukrštaju simentalca i limuzinera, šarole i limuzinera, hereforda i limuzinera, simentalca i crnog angusa. Kupci sve više prihvataju i traže ukrštene tovne rase, a kao čistu rasu simentalca najmanje. Prema kazivanju farmera, za izvoz u Liban prođu ima junad teška preko 650 kg. U Hrvatskoj tovljači uvoze više od 80 odsto tovnog podmlatka, a u tom kraju je najmanje simentalaca. Njihovo udruženje okuplja više od 200 tovljača, gde su mali farmeri u većini, ali po broju grla su velike farme u prednosti i one utiču na tržište. Dobro iskustvo naših komšija je jasno: junad ukrštenih rasa ili čiste tovne imaju kupca i niko više i ne pomišlja da proda june lakše od 600-650 kg. Ovu težinu u kupovini prihvatili su čak i Italijani.

Na putu kroz Hrvatsku prva poseta je bila farmi Adama Balatinca u selu Gajiću u blizini Belog Manastira, koji se bavi uzgojem limuzinskog govečeta u sistemu ,,krava – tele’’. Ovaj stočar  ima 100 hektara na kojima proizvodi hranu za stoku koja se u vreme ispaše nalazi na 100 hektara pašnjaka. Po njegovim rečima značajan partner u tovu i proizvodnji mu je država jer mu daje premije od po 300 evra po haktaru i 170 evra po utovljenom grlu. Kvalitet svega što radim i isporučujem kupcima zavisi od kvaliteta bika koji čini i – pola stada. A, stado zavisi opet od genetike. O svemu mora da se strogo vodi računa, pa, recimo nema telenja rase limuziner, pre nego što  krava ima 20 meseci starosti, navodi Balatinac.

Na putu po Hrvatskoj pažnju nam je privukla i farma ,,Eblin’’ u Vardarcu kod Osijeka. To je samo jedna od 40 farmi ove kompanije. Pored govedarstva u kome ima oko 18.000 tovnih junadi godišnje, kompanija se bavi i tovom 400.000 svinja, proizvodnjom ABC sira i mnogih drugih prehrambenih proizvoda. Rukovodilac farme kod Osijeka Dražen Kižman, ističe da kompanija koju vodi mora da uvozi tovni materijal iz Rumunije i Mađarske. Najveće tržište je Liban za koji se svake dve nedelje šalje brod natovaren sa mesom iz ove, ali i drugih kompanija. Sve to proizvede oko 40.000 kooperanata ove kompanije.

,,Na ovom poslu imamo i dobro iskustvo. Za tov se kupuju kvalitetna telad težine 60 do100 kilograma. Ona idu na uslužni tov kod kooperanata gde budu dok ih ne utove do 220 kilograma težine. Nakon toga se vraćaju na farmu. Bazu našeg stada čini rasa herford. Za nju smo se opredelili zbog lakšeg održavanja. Stado je stalno na pašnjaku koji se zanavlja svake sedme godine. Birgu o ovoj farmi vodi pet zaposlenih, priča Kižman. Karakteristika ove rase je da sva stoka zajedno bude na pašnjaku, a telad istovremeno sisaju i svoje majke, ali se hrane sa mlekom i kod drugih krava koje imaju telad. Po njegovim rečima ova kompanija ima 400.000 u stalanom tovu junadi na osam farmi. Uz to na farmama se gaji i 70.000 muznih krava čija je prosečna mlečnost po 10.000 litara mleka godišnje!

Meso sa brendom

Najstarija Udruga ,,Baby – beef’’ u Hrvatskoj ispod svog imena ima krilaticu ,,Hrvatska junetina’’. Junad uzgojena na hrvatskim farmama hranom s sopstvenih polja. Udruga trenutno okuplja oko 330 članova velikih i malih proizvođača junadi što čini čak 90 odsto hrvatskog tovnog govedarstva. Oni ukupno uzgoje oko 120.000 junadi godišnje. Rad udruge je organizovan kroz 10 ogranaka podeljenih unutar Republike Hrvatske. Oko 50 osto svoje proizvodnje članovi izvoze kroz prodaju žive stoke u zemlje Bliskog Istoka i putem prodaje mesa u Italiju, dok se preostalih 50 odsto prodaje na domaćem tržištu. Hrvatska udruga ,,Baby – beef’’ već više od šeset decenija izvozi u Toskanu. To je, kako kažu u Hrvatskoj, najzahtevnije kulinarsko tržište na svetu koje se ne može zasititi, hrvatske junetine. Isto stanje je i u zemljama Bliskog Istoka.

,,Meso pod brendom ,,Hrvatska junetina Udruge ,,Beby – beef’’ je od poznatog proizvođača, sveža, sigurno kvalitetno i ukusno. Tu domaću mladu junetinu hrani hrvatski farmer hranom uzgojenom na hrvatskim poljima. Ta junetina je kvalitetnija od uvozne. Doprinos kvalitetu daje način ishrane koja je bogata kukuruzom koji utiče na intramuskularnu zamašćenost zbog koje meso ima poseban ukus, mekoću i lepšu boju. U lancu tova i prodaje već je više od stotinu proizvođača, distributera, mesnica trgovačkih lanaca, hotela i restorana. Zbog svega ovog postoji i pet razloga zašto Hrvatska junetina treba da bude na vašem stolu’’, kaže Andrea Međan, saradnik u Udruzi za tov uzgoja junadi ,,Baby – beef’’ u Gudovcu (Hrvatska).

Odgovarajući  kako i zašto junetina proizvedena u Hrvatskoj ima dobar kvalitet, proizvođači u ovoj udruzi kažu da june mora da bude u tovu najmanje 120 dana, da nesme biti mlađe od 12 ni starije od 24 meseca u trenutku klanja. Znakom ,,HRVATSKA JUNETINA UDRUGE Baby – beef’’ sme se označiti isključivo meso članova ove Udruge. Kod članica Udruge, stalno  se planira rast proizvodnje. Jer, kako kažu, moraju se ispuniti zathevi kupaca kojih je sve više u sedam velikih trgovačkih lanaca. Partner Udruge je PIK ,,Vrbovec’’ koji je obezbedio prodaju ove junetine na 1.000 prodajnih mesta. Zahvaljujući ovakvom radu, prvi put posle tri decenije u Hrvatskoj je zaustavljen porast uvoza junećeg mesa. Cilj je otvaranje novih tržišta kako bi se članovima osigurala konkurentnost, a krajnji rezultat da bude veća proizvodnja za izvoz, i naravno zarada.

Tov na sajmu u Bjelovaru

U halama Sajma u Bjelovaru, aktivnosti  se odvijaju tokom cele godine. Jer, u njegovim halama se tove junad. Kompanija koju vodi dr Petar Tomšić, godišnje utovi oko 9.000 junadi. Taj posao se ne bi isplatio kada ne bi sami proizvodili hranu za ishranu stoke na 7.000 hektara, kaže on. I to je samo jedna petina potrebne hrane za stoku. Istraživanja pokazuju da nam je potrebno za kilogram prirasta junadi da se utroši 17 kilograma hrane za stoku. Dobar deo posla obavljamo sami, pa nam računice ukazuju da po jednom prodatom kilogramu imamo dobit od 0,50 do 0,70 evra.  Da bi smanjili troškove koje imamo koristimo svo đubrivo sa farmi za proizvodnju bio plina koji se prodaje državi. U trenutku posete stočara iz Srbije ovoj farmi, na njoj je bilo u tovu 1.800 grla u četiri sajamska objekta. Govoreći o radu i životu na farmi, koja traži prisustvo čoveka i slugu svih 365 dana u godini, ističe on. On ukazuje, pošto se veliki broj stoke uvozi, da je dobra praksa da ona prilikom uvoza do mesec dana treba da provede u karantinu. Govoreći o svakodnevnim poslovima na farmi, on ističe da se telad kada stigne tovi  do 650 pa ponekad i 700 kilograma težine i da taj posao traje od 280 do 290 dana. Sve poslove na farmi obavlja 14 zaposlenih. Kada se sve to uradi, a to je neprekidan lanac i ciklus, stoka se prodaje  i odlazi na tržišta Crne Gore, Italije Arapskih zemalja… Izvozna cena se kreće od 1,7 pa do 2,7 evra po kilogramu žive mere, rekao je Petar Tomšić. On je posebno hvalio tov rase simentalac koja je zahvalna za tov i mnogo vraća svom vlasniku.

Dobit u Hrvatskoj

Na ovoj farmi ostvari se čistu dobit po kilogramu žive mere od 0,38 do 0,60 evrocenti. Dnevni prirast na ovoj farmi je veća od 1.200 grama.  Za kilogram prirasta potrebno je oko 17 kilograma hrane za stoku. U Hrvatskoj tovljači uvoze više od 80 odsto tovnog podmlatka, a u tom kraju je najmanje simentalaca. Njihovo udruženje okuplja više od 200 tovljača, gde su mali farmeri u većini, ali po broju grla su velike farme u prednosti i one utiču na kretanja na tržišt.

Uvozna telad

Hrvatska već godinama za veliku mrežu tovljača nema dovoljno kvalitetne teladi, pa je uvoze iz Rumunije, Poljske, Mađarske, Slovačke, Češke, Litvanije… U ovoj zemlji pojedini tovljači imaju i do 12.000 grla. Njihovo udruženje „Bebi bif” u ponudi ima oko 120.000 komada junadi, koja je za ovaj tov  kupljena uglavnom u inostranstvu. Većina farmera utovljenu junad nudi za izvoz, a samo desetak farmi junetinu troše u svojim trgovačkim lancima. Tovljači junadi suočeni su sa nedostatkom domaće teladi (najviše se nudi simentalska rasa). Uvažili su zahteve kupaca i u tovu danas imaju u čistoj rasi najviše limuzinske i šarole rase, a retko simentalske.

Veza zelene i plave Hrvatske

U selu Mali Grđevac u Hrvatskoj (blizina Bjelovara) jedini stanovnik je direktor farme  ,,Sunčane livade’’ Mica Obradović – Nadžaković. Mi tovimo stoku na 900 hektara pašnjaka i njiva, a uz to u zakupu imamo još oko 550 hektara. Za tržište nebrinemo jer nam je to naš turizam i vlasništvo u 17 hotela. Dok nam ona to priča na farmi je i tehnolog Alen Beneš, a   društvo nam pravi i nekoliko pasa. Tu je i jedan pas pridošlica tog dana. Domaći psi čuvajući nas domaćine i nas goste, teraju uljeza kako kažu domaćini. Odmah i dodaju da stu psi pored nje stalni stanovnici sela, uz isticanje i da  ljubomorni na pridošlicu, pa ga teraju. Jer čuvaju farmu, domaćine i goste. Zato se u stajama, kojih takođe ima na ovom imanju, uz riku goveda čuje i lavež pasa. Govoreći o životu u selu gde je jedini stanovnik, Mica Obradović, naglašava da je tu sa svojim ,,društvom’’, a to je stoka, koje povezuje zelenu i plavu Hrvatsku. Zelena je ona gde se proizvodi ekološka hrana, a to je tu u okolinmji Bjelovara, a plava je more.

Mica Obradović – Nadzaković, govoreći o poslu na farmi, ponosno ističe da se polovina proizvedenog mesa potroši u sopstvenim, hotelima oves kompanije. U vreme turističke sezone hoteliam se isporuči oko 90 tona najkvalitetnijeg junećeg, ekološkog mesa, naglašava naš domaćin na farmi Milica. Odmah dodaje da u tim hotelima bude oko 700.000 godišnje. Veći deo njih, kada jednom dođe i ovde proba junetinu, ponovo se vraćaju, kažu zbog kvalitetne hrane. Lepo im je pa svake godine produžavaju odmor i ponajviše troše ekološku hranu, odnosno junetinu sa ovih polja. Jer, uvek im se služi sveže, dakle ne bude u zamrzivaču. Da bi potvrdila da je to ekološka hrana dokaz su sertikati koji koštaju 8.000 evra. Oni obično traže najkvalitetnije juneće meso, a mi odmah znamo da je to od rase šarole. Završavajući razgovor, ona ističe, da se u ovoj kompaniji uvek želi više, a to je da se obezbedi 300 novih hektara, kako bi bilo i više junadi na pašnjacima.

Sastanak, ispovesti…

Za vreme boravka u Hrvatskoj i obilaska farmi, stočari i novinari iz Srbije, održali su i sastanak sa grupom stočara iz Hrvatske, a u njihovoj delegaciji, koju je predvodio Miško Šklempe, iz Poljoprivredne komore Hrvatske koji je i predsednik Udruge stočara tovne junadi u njoj i vlasnik farme, dok je grupu stočara iz Srbije predvodio Čedomir Keco. U delegaciji Hrvatske bio je i saborski zastupni Željko Lenart, koji se bavi u Saboru seljačkim problemima. Govoreći o stanju u ovoj oblasti u Hrvatskoj, Šklempe je naglasio da se još uvek luta i traži pravi put, šta činiti u stočarstvu, koju rasu junadi toviti za šta se opredeliti. On je ukazao, da  i pored velikog uspeha i punih staja i obora u Hrvaskoj, da ima dosta problema. Jer, se uvoze telad i junad za tov. Kupaca ima i tu je manje problema. Problemi su u manjim gazdinstvima, a to su ona koja u stajama imaju do 100 junadi, jer ne mogu da se takmiče sa velikima. A, kako reče veliki će ih pojesti. Šklempe se posebno zalaže za zaštitu domaće proizvodnje. Osvrćući se na zadrugarstvo u Hrvatskoj, koja se nalazi u EU, on je naglasio da ono u svetu ostvaruje odlične rezultate. Ali da još uvek nema poverenje kod domaćih stočara. On je istakao da ni u Hrvatskoj nema dobre dugoročne strategije za ovu oblast, da ni premije često nisu dovoljne, da kasne. On je ukazao i na probleme na urušenom tržištu u regionu, na problem zemljišta, šarolikost u tome za koje rase stoke se opredeliti da se tovi. Posebno je istakao kako još uvek u Hrvatskoj nema pravog rešenja kako što bolje koristili tri miliona hektara poljoprivednog zemljišta. On je posebno naglasio da su loše mere uništile male i srednje proizvođače u Hrvatskoj. Stočari iz Hrvatske ukazali su na to da nije dovoljno zaštićena domaća proizvodnja od konkurencije iz sveta, pre svega, iz EU. Zato se zalažu i da mali proizvođači svoje proizvode, treba da prodaju, recimo, socijalnim ustanovama, da proizvode za bolnice, škole, vojsku i da imaju pravo prvenstva prilikom prodaje ovim institucijama.  Oni su još istakli da su proizvođači razjedinjeni, uz naglasak da Evropa sve čini kako bi zemlju pretvorila da bude zavisna od uvoza hrane za domaće potrebe. Sa stanjem u ovoj oblasti u Srbiji, hrvatske stočare upoznao je Čedomir Keco, koji je ukazao na činjenice, kako se grupa entuzijasta iz ove oblasti u Srbiji bori da bi – preživela. On je pričao šta se sve čini da stočari koji se bave tovom junadi dobiju svoje klanice, da njihov proizvod postane robna marka. Posebno je naglasio da Srbija u ovom poslu kasni, da nije uhvatila korak za svetom pa se dosta kasni iza Hrvatske, kada je ova oblast u pitanju. Bio je to razgovor istomišljenika, razmena iskustava, iznošenje ispovesti o teškoćama, ali i istovremeno savetovanje kako da se rešavaju problemi. Stoga je i zaključeno da u obe zemlje ima dosta sličnih problema, da je razmena iskustva korisna, dogovoreni su poslovi kao i zajedničko nastupanje na trećim tržištima.

Zov stoke

Baš u vreme posete odgajivača iz Srbije, farmer u selu Siče u Hrvaskoj, Miško Šklempe, iz sela Donje Gračenica, nedaleko od Slavonskog Broda, isporučio je kupcu u Zadar utovljenu junad rase limuzin tešku 780 kilograma po jednom grlu, a prodaja je bila ,,teška’’ po dva evra za kilogram žive mere. Hrvatska već godinama za veliku mrežu tovljača nema dovoljno kvalitetne teladi, pa je uvoze iz Rumunije, Poljske, Mađarske, Slovačke, Češke, Litvanije… U ovoj zemlji pojedini tovljači imaju i do 12.000 grla. Njihovo udruženje „Bebi bif” u ponudi ima oko  120.000 komada junadi, koja je za ovaj tov  kupljena uglavnom u inostranstvu. Većina farmera utovljenu junad nudi za izvoz, a samo desetak farmi junetinu prodaju u svojim trgovačkim lancima. Tovljači junadi suočeni su sa nedostatkom domaće teladi (najviše se nudi simentalska rasa). Uvažili su zahteve kupaca i u tovu danas imaju u čistoj rasi najviše limuzinske i šarole rase, a retko simentalske, pričao nam je Šklempe.

Uz mnogo zanimljivosti i dosta novog što se moglo videti na proputovanju kroz Hrvatsku i njeno stočarstvo, prilikom povratka iz Kutine u Srbiju, posebnu pažnju je privukla farma Miška Šklepe, koja se nalazi pored auto puta Beograd – Zagreb. Bili smo njegovi gosti, ne kod kuće, već na ranču veličine 500 hektara. Pastir je ograda i struja u njoj. Na ranču ima, reka, potok, jezero, vode, šuma… Kada smo došli stoke nije bilo. Međutim, vlasnik Miško je odjednom počeo da viče nerazumnu reč i videli smo da nam stižu domaćini, krave, telad, konji, ždrebad… Objašnjvajući nam šta u stvari znači taj nemušti zvog, domaćin nam je odgovorio, da stoka poznaje njegov glas, da te reči znače ,,mala na’’ i da ih razume svako grlo stoke. Nemušti zvo vlasnika ranča. Odjednom grupama, ali sama junad i konji, izlaze iz šume i dolaze do nas očekujući neki poklon. Za to se postarao Igor Hrastović, radnik na ovom imanju koji je iz auta poneo džak soli i počeo da je rasipa po njivama pašnjacima. Bikovi, krave, telad i junad su pristizali na zov Miška. Istovremeno Igor im je delio so, rasipajući je iz džaka po zemlji i travi. Privuklo nam je to pažnju pa smo uzimali malo soli u šaku, stoka je prilazila i uzimala  je, ližući šaku. Stoka je gledala u nas, šetala se okolo, očekujući takođe poklone. A, to je ovog puta – bila so. Posle nam se pridružilo još drugih stada, iz okoline sa sa ovog imanja. Još malo dok im se delio poklon bili su sa nama, a posle su se okretali i odlazili putem ka šumi. Zaintrigrao nas je nemušti poziv koji je izgovarao Miško da bi privukao na stotine grla. On je je otkrio tajnu, a to je da stoka poznaje njegov glas, čak da osete kada kreću koal iz sela d aim donesu ovih dana so. Poziv za njih znači da im stiže dobrobit. Ovaj put je to bila so jer je to u ovom vremenskom dobu, kada i ponestaje trave na pašnjacima, ili je lošeg kvaliteta, njima najpotrebnije. I zahvalni su na tome svojim vlasnicima!

Upozano nas je da na tom prostorui od 500 hektara on i još devet njegovih članova Udruge poseduju 1.000 grla razne stoke…Upoznao nas je da muje draga sva stoka, je ukazao did a je ljubormna jedna na drugu, kada mu prilaze, da bi i od njega dobii poklon. Čak se utrkluju ko će pres stići… Pažnju su nam privukli i konji, pa je odmah stigao odgovor od vlasnika Miška Šklempe, koji je naglasio da ih u Hrvatskoj ima 22.000 Istakoa je da se od države dobijaju podsticaji od 400 evra godišnje. Rekao je, da je ranč u zakupu od države za šta se plaća oko 30 evra po hektaru pašnjaka godišnje i da se ugovori za korišćenje sklapaju na 10 godina, a subvencije su oko 300 evra po hektaru. Da bi se dobile površine na korišćenje moraju se ispuniti uslovi. Tako se po jednom konju dobije recimo po dva hektara, a na osnovu jedne kobile tri hektara na korišćenje. Slično je i za goveda… Na ranču ima svih rasa stoke. Uglavnom se dobro slažu, kažu nam njihovi vlasnici, ali ipak se zna ko ima prioritet u svemu i primete se ,,gazde’’ kod svih rasa. Vlasnik razmišlja i da poveća ranč, a sa njim i proizvodnju, a potrebno mu je još toliko površina. Na kraju posete ranču vođe stočara tovne junadi u Hrvatskoj, na raqstanku smo ipočašćeni sa njegovim tradicionalnim proizvodima. Rakijom, kobasicom, kruhom, kulenom, vinom.

Na povratku u Srbiju sa ove stručne eksukrzije, poslednja farma koju smo posetili bila je ,,Agro – plam’’vlasništvo Antuna Vrakića iz Nove Kapele. Ništa manje zanimljiva nego druge, veličine oko 400 hektara. Od toga je oko 300 hektara sopstveno vlasništvo, a oko 100 hektara, ponajviše pašnjaka je državna zemlja. Uz to poseduje i silos za stočnu hranu od 3.000 tona. Stoka je uglavnom na ispaši, ali deo hrane moraju da dobiju i od nas. Sami je proizvodimo. Jer, opstati nemože onaj ko nema sopstvenu hranu za stoku, kaže Vrakić.  Ovde se odmah primeti da stoka na pašnjaku ne beži od nepoznatih gostiju. Ali, ni ne dolazi nam kao na prethodnoj farmi, gde je dobijala poklon.

Govoreći o poslovanju u EU, Vrakić je naglasio da je to uređen sistem, a  Hrvatska zemlja koja tek želi da bude ravnopravna sa drugim državama. Odmah je počeo da nas upozorava na greške koje su oni napravili prilikom ulaska u EU. Posebno je naglasio da su svi oni, iz Hrvatske, mali za proizvođače iz EU, koji su takođe prisutni na ovom tržištu.Tako postepeno veliki guše male, kaže on. Potom je ukazao na problem klasičnog tržišnog poslovanja koje smo mi misli da postoji. Postoji, ali je svuda to tržišno poslovanje strogo kontrolisano, rekao je, istkaoa je Vrakić. Govorio je o rasama stoke koju poseduje, a koja se može najbolje ukrštati, kako bi dobili ono što se može najbolje, toviti i prodati. Jer, ako nema profita, onda je zaludan rad.

Na njegovim pašnjacima gaji se rasa simentalac, limuzin i šarole. Na kraju posete Hrvatskoj, na farmi Antuna Vrakića čulisu se i saveti  kako poslovati u EU. On nam je posebno naglasio da nije dobro što se nekontrolisano iz EU uvozi hrana koja se može proizvesti i u sopstvenoj zemlji, Hrvatskoj. Jer, tako se guše domaći proizvođači, sa scene nestaju mali. Zbog velikog uvoza hrane, teško se prodaje domaći proizvod. Istovremeno domaća proizvodnja nije konkuretna onoj uvoznoj. Kao član uprave Poljoprivredne komore Hrvatske, mi stočari seljaci i svi drugi koji proizvodimo hranu, borimo se protiv takvog ponašanja, rekao je Vrakić. Sa manje ili više uspeha, ali je važno da se čuje naš glas. A, to je glas od 105.000 proizvođača. Od toga je 40.000 pravih, a ima i 65.000 onih koji se ovim poslom bave zbog socijale.

Knjiga za zastupnika

Prilikom razgovora delegacija Srbije i Hrvatske o tovnom govedarstvu u dve zemlje, Branislav Gulan, analitičar, publicista i član Naučnog društva ekonomista Srbije i Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, uručio je Željku Lenartu, članu Sabora Republike Hrvatske, svoju poslednju knjigu ,,Ruralne sredine u Srbiji – Spasavanje sela i države’’. U knjizi se govori o tome da je u Srbiji 4.700 sela od kojih svako četvro nestaje. Autor u knjizi piše i o tome kako da se kroz razvoj zadrugarstva zaustavi odlazak iz sela i njihovo nestajanje. Posledica toga su prazni, bez naroda, i siromašni regioni Srbije. Zračak nade vidi se u akciji ,,500 zadruga u 500 sela. Tokom te akcije za dve i po godine osnovano je oko 600 zadruga. Prvi put posle Drugog svetskog rata država Srbija je novčano pomogla zadrugarstvo. Oko 155 zadruga dobilo je 1,7 milijardi dianra. To je bila i direktna pomoć za 6.120 porodica u ovoj delatnosti koji žive u selima. Do tada Srbiaj je bila država u kojoj se godišnej gasilo po 100 zadruga. Cilj je da mali proizvođači, koji imaju posede, kroz udruživanje postanu i robni proizvođači. Ukoliko se neudruže ne da će propasti nego će nestati. Poječšće ih velike kompanije, u kojima će oni biti najamni radnici, rekao je Gulan.

Zastupnika Lenarta, posebno je interesovalo zašto u Srbiji već dugo agrarna proizvodnja veoma sporo raste (za tri decenije samo 0,45 odsto godišnje), zašto je njena vrednost po hektaru tek 1.000 dolara godišnje i zašto je ta vrednost ukupne proizvodnje, na tako plodnim oranicama, malo više od četiri milijarde dolara godišnje. Prava je retkost, da smo pročitali ili videli  podatke statisitke, da je veća od pet milijardi dolara, rekaoej Lenart.

Ekipa u Hrvatskoj

U Republici Hrvatskoj boravila je ekipa iz Srbije u kojoj su bili Čedomir Keco, Žarko Radišić, Danica Milutinov, Miroslav Farkaš, Branislav Gulan, Tibor Berze, Janoš Topolčanji, Janoš Mikušak, Miloš Radojević, Branko Popović i Mile Novaković.