Сплићани пре 84 године и нетрпељивост према слободним Србима

„Па то је бар просто“, рече мој муж. „Изнајмили бисмо колица и гурали их од места до места“. „Али људи би мислили да смо луди!“ ускликнух. „Да ли би?“ упита мој муж. „То је оно што ме интересује и зато сам и почео овај разговор. Ови Словени сматрају нормалним многе ствари које су нама чудне; изгледа да их не узбуђује никакво понашање, уколико, по њиховом уверењу, иза њега стоји стварна жеља и потреба. Питам се да ли би и то с Адамовом књигом примили као нешто сасвим природно, јер ми заиста желимо да је баш овде разгледамо.“ „Не знам“, рекох. „Али ено Филипа Томсона на улазу у наш хотел; можемо питати њега.“

Филип Томсон даје часове Сплићанима који желе да науче енглески. Он је човек фине грађе, изузетног дара опажања и врло је одређен и суздржан, али не и када се ради о Далмацији, коју воли више од свих других крајева на свету, или о Сплиту, који воли највише од свих места у Далмацији. Попили смо с њим јутарњу кафу и лепо и непотребно ужинали на тргу испред нашег хотела, који би био  попут неке венецијанске пјаце да није било гипсаног малтера и палми; тада смо му изнели наш проблем. „Овде би то свакако сматрали врло чудним, да идете тако улицама, гурате књигу у колицима и повремено застајете да је погледате; врло, врло чудним“, рече Филип. „Очито не разумете да смо ми овде у Сплиту увек као у излогу. Нисмо нимало налик на Србе, које уопште није брига шта раде, који се смеју и плачу кад им дође и праве звезду насред улице ако им је до разгибавања. То је један од разлога зашто не волимо Србе. Нама је само по себи разумљиво да поносит човек мора стално пазити да се не изложи критици. Из тога је настала најизразитија особина Сплићана, беспоштедно самоисмевање; јер боље је ругати се самом себи него бити предмет туђе поруге. Али други резултат тога је и круто, формално понашање. Претпостављам да то настаје и када те стално посматрају људи који мисле да су бољи од тебе – Далматинци, Мађари, Венецијанци, Аустријанци.“

„Но све то“, настави Филип, „открива једну чудну ствар о Сплиту. Да ли сте приметили како сам вам одмах одговорио, као да Сплит има потпуно дефинисан карактер, и као да могу да говорим у име свих његових становника? Па, и могу. Али, то је ипак чудно, јер стати Сплит је врло мали град, не већи од палате и нешто мало зграда око ње, а све ово што видите како се сада пружа по околним брдима и уз обалу је ново. Велики део становника дошао је овамо после рата, неки за послом, неки као избеглице из територија које су дате Италији. Видите ли ону лепу црнку која управо прелази трг? Она је један од мојих најбољих ученика и њена породица је напустила Задар чим је предат Италији, као све најугледније градске породице. Задар сада има сасвим другчију историју и, како чујем, сасвим друкчију атмосферу. Али, Сплит је потпуно прихватио, просто упио у себе, ту жену и њену породицу, а и све друге који су избегли. Они се не разликују од домаћих, а ја сам присуствовао том процесу. То се догађало постепено, али неизбежно. То је чудновата победа за систем понашања који, колико сам могао да закључим, нема никакве везе са економичношћу. Јер људи овде нису богати, али постоји врло много елеганције“.

Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. str. 117-118.