Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
За Хрвате је 18. век протекао у знаку подређености Мађарској и непоколебљиве, безумне и страсне љубави према Аустрији. Неспособност Аустрије је расла и довела до кризе из 1848. Уза све остале лудости Франц I и Метерних дошли су на несрећну идеју да затворе мађарску скупштину на четрнаест година, што је међу Мађарима изазвало праву узбуну. Мађарски национализам је од посебне феле: испољава се презиром и мржњом према националном осећању било ког другог народа. То се показало и кроз њихов невероватан однос према питању језика. До беса их је доводило то што нису могли да говоре свој језик и што су морали да се служе немачким; али им је било незамисливо да њихови суседи – Хрвати, Срби или Словаци – желе да се служе својим језиком, или, уосталом, било којим другим, а не мађарским. Жестина коју је чувени мађарски патриота Лајош Кошут показао поводом овог питања граничила се с лудилом, посебно зато што Кошут није имао ни кап мађарске крви, већ је био чисти Словак. Када је преузео руковођење Националистичком партијом, објавио је као један од својих главних циљева уништење хрватског идентитета. Рекао је да ће сузбити хрватски језик мачем и донео изборни закон у коме се име Хрватске није помињало нигде, а хрватски окрузи били су представљени као мађарски.
Тада су Хрвати још једном показали колико воле Аустрију и колико јој верују. Послали су изасланике у Беч да од цара Фердинанда затраже дозволу за развод од Мађарске, понуде подвргавање Хабзбурзима и именовање младог официра Јелачића за бана Хрватске. Цар се понео с лепршавом спетљаношћу немачких туриста у возу (у делу о путовању – МЗ). Претила му је катаклизма. Био је окружен револуционарно настројеним Бечлијама, незадовољним Чесима и неверним Мађарима; једини његови одани поданици били су Хрвати. Али, оклевао је да удовољи захтевима посланства, чак би их и одбио да се неким људима у дворским круговима Јелачић није допао. Пошто је постављен за бана, Јелачић је шест месеци ширио антимађарска осећања по Хрватској, а потом је, у септембру 1848, на челу педесет хиљада хрватских војника прешао границу и поразио мађарску војску која је журила у правцу Беча да помогне револуционарима. Нико не може рећи да Мађари нису изузетни војници, али овај пут Хрвати су били једнако добри, а имали су и ту предност да је вођа њиховог противника био лудак. Нису чак морали да држе Мађаре на одстојању, јер је Кошут у свом лудилу објавио да су Хабзбурзи збачени и да он влада Мађарском. До тог часа програм револуционара био је да добију аутономију у оквиру Аустрије. Излазак ван оквира програма значио је да Русија мора да се умеша. Они који се плаше бољшевичке Русије која се меша у послове других земаља, толико безначајне да никада нису били крунисани успехом, заборављају да је царска Русија довела политику спољног мешања до тачке коју ниједна сила никад није превазишла, изузев данашњих фашистичких земаља, и да је сматрала својим правом да брани династички принцип ма где он био угрожен. После Кошутове прокламације руски цар сместа је послао сто осамдесет хиљада војника у Мађарску. У лето 1849. Кошут већ беше побегао у Турску.
Јелачић и Хрвати спасли су Аустријско царство. За узврат нису добили ништа, осим овог споменика који стоји на загребачком тргу. Хабзбурзи су потом наставили да се понашају самоубилачки. Радили су све да се царство распадне, силовали време и зачели Сарајевски атентат. Уместо да Хрватима дају аутономију, захтевали су њихову потпуну подређеност централној власти, ослободивши их мађаризације да би их с једнаком суровошћу подвргли германизацији. А онда су их, на крају, потпуно издали. Када је створена Двојна монархија с циљем да се Мађарска примири, Хрвати су просто предати Мађарима. Не знам ни за један ружнији чин у историји[1]. У њему има оне нискости која се понекад испољава у сексуалним навикама врло вулгарних и бестидних људи: рецимо, човек оставља жену и заводи младу девојку, затим се мири са женом и, да би јој удовољио, излаже девојку јавном понижењу. Па ипак, Аустрија није заборавила 1848. годину и Лајоша Кошута. Оставила је споменик као подсетник. Тако су хрватски хелоти стајали и војнички поздрављали своје мађарске господаре у сенци споменика хрватском генералу који их је повео у победу над мађарском војском. То је најчуднија прича о суверенитету за коју сам икад чула.
Али шта је та прича значила за народ у Хрватској, за људе које сам гледала, за људе који су ми продавали робу на пијаци? Дошла сам у Југославију зато што сам знала да прошлост гради садашњост, и желела сам да сазнам како се тај процес одвија. Па да почнем сада. Јасно је да он подразумева известан степен људског бола, који траје стално и сведочи о континуитету патње, застрашујуће за сваког човека ушушканог у сигурност енглеске или америчке прошлости. Да ли је требало да дођем на пијацу и, наоружана вештичјом магијом, дотакнем раме неког сељака и шапатом га упитам: „Да ли си икада у животу упознао мир?“ да сачекам његов одговор, продрмам га и претворим у његовог оца и њему поставим исто питање, и да никад не чујем одговор: „Да“, колико год далеко у прошлост ишла? И хиљаду година да се вратим у прошлост, увек бих чула само: „Не, владао је страх, непријатељ је био споља, наши владари изнутра, уз тамнице, мучење, насилну смрт“.
Хрватска историја никада није створила ниједну велику и дивну легенду којом би надокнадила такве губитке. Она је бележила појединачна јуначка дела каква је мало који народ могао да надмаши, али она се нису уобличавала у неуништиву слику победе којој је било могуће окренути се као спасу у тренутку пораза. Хрвати су увек били изузетни војници; али њихова највећа достигнућа утопљена су у тријумфе хабзбуршких армија, које су се трудиле да се они никада не уздигну и не истакну, а њихова храброст и истрајност највише су се показале у сударима са Турцима, којих је било много, али који нису решавали ништа, те нити су забележени у историји, нити су сачувани у домаћем предању. Једина изузетна војна победа била је уништење мађарске војске чији је подсетник био споменик Јелачићу, победа која је једнако могла бити и пораз.
Ребека Вест „Црно јагње и сиви соко“, Mono&Manana, 2001. str. 50-52.
[1] Треба имати на уму да је ова књига писана 1937. године. Прим. аутора.