Energetika – razvojna sansa Srbije 1

I DEO (opšte definicije i tehničko funkcionisanje)

Umesto uvoda

Cena “struje” mora se realno uvećati za 60% do 2013 da bi EPS bio rentabilan…? Plate bi morale da porastu 100% da bi smo mi mogli da plaćamo tako visoku cenu “struje”…?

Svedoci smo da je ovih dana ponovo u žiži interesovanja cena “struje”, te da se u medijima kao i delu stručne javnosti neprestano polemiše o tome da je cena “struje” socijalna kategorija (što aludira na to da je previše niska) te opozitna mišljenja koja tvrde da je cena iste, realna pa i viša od realne a te svoje tvrdnje potkrepljuju isticanjem činjenica da su resursi za proizvodnju “struje” domaći kao i da bi cena mogla biti i niža ako bi se racionalizovalo poslovanje…

Koliko zaista košta “struja”? Odgovor na ovo pitanje je vrlo kompleksan a obzirom da je od krucijalne važnosti za budućnost Srbije, potrudićemo se da barem delimično osvetlimo ovo pitanje. Unapred se izvinjavam zbog dužine teksta (tekstova) ali se nadam da će čitalac imati razumevanje za kompleksnost problema te ispratiti tekst (tekstove) do kraja.

Reč, dve o energiji

Čitalac je verovatno primetio da je u uvodnom delu reč “struja” uvek pod navodnicama. Od presudne je važnosti da se razume, da se odomaćeni naziv za “struju” odnosi zapravo na električnu energiju. Kolika je cena električne energije, glasi pravilno postavljeno pitanje.

Fundament današnje civilizacije je razmerno velika potrošnja energije. Kada nedeljom ujutro sednete u svoj automobil, i odete do omiljenog kafića, naručite kafu i pogačice, razmislite na trenutak.

Potrošili ste energiju da se dovezete do svog odredišta, i najveći broj ljudi percipira samo to kao potrošenu energiju. Međutim, muzika koja dopire do vas je produkovana uz pomoć energije, kafa koja je skuvana, skuvana je uz pomoć energije. Pogačice su ispečene uz pomoć energije.

I to je tek početak jer, kafa je od mesta proizvodnje do mesta potrošnje , kao i brašno za pogačice uostalom, transportovana uz pomoć energije. Nadalje, obrađivanje zemlje koja je iznedrila kafu i pšenicu, izvršeno je uz pomoć energije. Sva zaštitna sredstva kao i fertilizatori koji se koriste u proizvodnji pomenutih kultura proizvode se i transportuju uz utrošak ogromne količine energije.

Ukratko, razvijenost jednog društva može se prilično dobro percipirati kroz potrošnju energije, i u novije vreme kroz energetsku efikasnost. Kada konobar dođe da vam naplati račun, značajan deo novca odlazi upravo na troškove energije. Zapravo, najverovatnije je da ste tokom vašeg boravka u kafeu, “konzumirali” više energije nego za transport do njega i povratak kući.

Najveći deo analitičara se slaže da je privredni rast i rast BDP jedne zemlje, direktno proporcionalan porastu potrošnje energije, te da zemlje koje imaju intenciju značajnog privrednog rasta, moraju da se prethodno pobrinu za energetsku održivost takvog napretka. Ovo je utoliko važnije jer se rezerve fosilnih goriva (neobnovljivi izvori) ubrzano “tope” . Procenjuje se da će svetski pik u relativnoj proizvodnji energije (rast proizvodnje svih energenata koji prati rast tražnje) biti dostignut u ovoj deceniji (2010-2020) a da će nakon toga vladati neprestana “glad” za energijom. Takođe, zbog smanjenja zaliha i proizvodnje nafte pre svega, kao najznačajnijeg energenta, očekuje se značajan rast relativnog udela el.energije kao energenta,  u ukupnom energetskom miksu. Naravno revolucionarni tehnički proboji pogotovu na polju nuklearne fuzije mogli bi značajno promeniti sliku sveta ali isti trenutno nisu izgledni barem u narednih 20-30 godina ( računajući punu komercijalizaciju eventualnih novih tehnologija).

Specifičnosti elektroenergetskog sistema

Da bi smo odgovorili na pitanje koliko košta el.energija, moramo da uslovno razgraničimo tri relativne oblasti. Oblast “proizvodnje”, odnosno generisanja el.energije, oblast prenosa energije do potrošača, i na kraju oblast potrošnje. Još važnije je razumevanje kako su zapravo ove tri oblasti međuzavisne i kako dolazi do “proizvodnje” energije. ( reč “proizvodnja” energije je korišćena kao uobičajen ekonomski a ne tehnički pojam). Bez adekvatnog poznavanja ovog procesa ne možemo odgovoriti na pitanje kolika je cena el.energije, pa i ne možemo izvršiti ekonomske analize neophodne za maksimalno efikasno investiranje.

Dakle, radi lakše aproksimacije zamislite sledeći slučaj. Jedna stambena zgrada ima 10 stanova. U svakom stanu imate kupatilo sa tušem jednom slavinom i priključkom za veš mašinu (dakle tri potrošača), i recimo kuhinju sa jednom slavinom (opet potrošač). Sada zamislite da napolju na parkiralištu, imate bazen sa vodom (beskonačne zapremine) te nekoliko pumpi koje su priključene na vodovodnu mrezu te zgrade. Količina vode ispumpane iz bazena zavisi od kapaciteta tih pumpi (instalisana snaga elektrana), preseka vodovodnih cevi (prenosna mreža), i sa druge strane, broja trenutno odvrnutih slavina u zgradi (aktivni potrošači).

Važno je razumeti da se “proizvodnja” el.energije zapravo događa na potrošaču (na mestu na kome ste otvorili slavinu teče voda, i ona teče kroz čitav sistem samo ako vi otvorite slavinu) a da čitavo postrojenje pumpi i vodovodne mreže, zapravo služi da obezbedi uslove da ta voda poteče u trenutku kad vi odvrnete slavinu. Stoga je za postizanje ekonomske efikasnosti neophodno imati što je moguće uravnoteženiji sistem. Da problem bude veći, da bi ste obezbedili stabilnost sistema (dovoljan pritisak u mreži) neophodno je da barem jedna pumpa stalno radi a da se ostale uključuju u trenucima kada poraste opterećenje na mreži.

Zamislite pomenutu zgradu i stanare u njoj. Ujutru u 7h ustajanje, umivanje, tuširanje… dakle neophodno je da vam pumpaju sve pumpe maksimalnim raspoloživim kapacitetom i može se desiti da i pored toga imate “pad pritiska” u mreži ako svi maksimalno otvore slavine (u tom slučaju stanar na poslednjem spratu će maksimalno odvrnuti slavinu a voda će jedva cureti).

Nakon sto većina ode na posao i u skolu, jedva da će ko s vremena na vreme odvrnuti po neku slavinu. Ako vam tada rade sve pumpe vi ste na ogromnom ekonomskom gubitku i zato je neophodno da nekako iskoristite potencijal koji pumpate. Delom, isključićete neke pumpe ali bar jedna mora da ostane da “radi u prazno “  da bi kad god odvrnete slavinu u mreži postojao pritisak.

Zato ćete na krovu zgrade montirati rezervoar (reverzibilne elektrane , VBR postrojenja…) koji će trošiti vodu koju pumpate u trenutku kad je potrošnja u mreži mala a potom je u trenucima velike potrošnje vraćati u mrežu. Na žalost, u ovoj operaciji izgubićete otprilike polovinu ( drugim rečima ovo je mnogo skuplje nego primarna potrošnja), i uz to neko mora da manipuliše i radi kod tog “rezervoara”.  Da bi ste postigli efikasno korišćenje energije koja vam je na raspolaganju potrebno je da nekako napravite dogovor sa stanarima da se tuširaju u različito vreme, te da stimulišete one koji ne idu na posao da vodu troše kasnije…

Otud je u distribuciju uveden “tarifni sistem” u smislu jeftine i skupe tarife (dvotarifna brojila). (Nažalost u Srbiji je na snazi zastareli tarifni sistem koji podrazumeva da je jeftina tarifa noću a skupa danju.

Iskreno govoreći to nema mnogo veze sa stvarnim opterećenjem i sistem je potpuno nedinamičan te je izgubio osnovnu svrhu, svrhu racionalizacije korišćenja trenutno raspoložive  energije.) Pored toga pametno je povezati se u zajednički sistem sa komšijškom zgradom i izvršiti pozajmicu ili prodaju i kupovinu na obostrano zadovoljstvo. (do nedavno je Grčka uzimala energiju od nas leti (za klima uređaje) a vraćala nam je zimi kada smo mi imali povećanu potrošnju za grejanje, međutim sada su i kod nas letnji pikovi opterećenja često veći od zimskih pa takva sezonska razmena više ne ide).

Dakle kada govorimo o ceni “struje” mi sa ekonomskog stanovišta govorimo pre svega o ceni struje u trgovini na VN mreži (između komšijških zgrada). Takva cena je cena o kojoj možemo dalje polemisati. Kolika će nadalje biti cena za običnog potrošača (domaćinstva I industrija) zavisi od politike pojedinačne zemlje. Primer je cena benzina kod nas, koji u maloprodaji košta 2-3 puta više u odnosu na proizvođačku cenu zbog akcizne politike administracije.

Međutim kako smo već pomenuli za optimalno korišćenje sistema proizvodnja-prenos-potrošnja neophodno je da proizvođač direktno stimuliše potrošača u trenucima niskog opterečenja. Imajući ovo u vidu neophodna je krajnje odgovorna politika administracije u direktnom prenošenju “discaunta” sa proizvođača na kupca, u suprotnom svojim lošim odlukama, administracija može direktno izazvati fizičku proizvodnu neefikasnost sistema. Pored svega do sada rečenog ostaje I dilema efikasnosti “pumpi” iz primera sa zgradom. Dakle cena energije zavisiće i od pokretača takve pumpe.

U II delu razradićemo detaljnije specifičnosti formiranja cene u generisanju el.energije. Takođe potrebno je da prenosna mreža ima kapacitet da “prosledi” energiju na zahtevano mesto uz minimalni otpor.

Neke specifičnosti sa stanovišta ekonomskog razmatranja obrazložićemo u III delu. Za sada dovoljno je reći da struja teče linijom najmanjeg otpora ali ono što ljudi obično ne percipiraju je činjenica da najmanji otpor može biti na “zaobilaznom putu” odnosno fizički najdužoj putanji.

Na kraju, apsolutna specifičnost EES je i ta da efikasnost proizvodnje, osim od uravnoteženosti sistema, efikasnog generisanja energije, i njenog efikasnog prenosa, zavisi i od “prirode” potrošača. Da se za trenutak vratimo na našu stambenu zgradu. Ako se sećate pomenuli smo i priključak za veš mašinu.

U našem slučaju veš mašina je specifičan potrošač i to iz dva razloga. Prvo njen “automatski” rad  izaziva tzv smanjenu moć kontrole ( u nekim naprednim sistemima koje ćemo razmotriti u III delu)  kao i to da pravi cikličnu “udarnu” potrošnju (dok uzima vodu) i najgore od svega ona “prljavu vodu” izbacuje nazad u sistem. Da bi smo se oslobodili te “prljave vode” mi moramo utrošiti recipročne količine “čiste vode” u posebnom postrojenju za “čišćenje”.

Rezidua koji i nakon toga ostanu u mreži nije moguće ukloniti jednostavno (distorzija sinusnog oblika posebno pojedinih viših harmonika), ali srećom oni nemaju većeg uticaja na ceo system, mada u slučaju da istu vodu želite da koristite za neke posebne namene morali bi ste ugraditi filtere (neka osetljiva merna oprema i pre svega sofisticiraniji medicinski uređaji…).  Ovaj deo (“prirodu potrošača”), je najteže kontrolisati, jer faktički zavisi od kvaliteta el. uređaja.

Tipičan primer su aparati za zavarivanje ali i štedne sijalice koje (posebno “no name” lošijeg kvaliteta) značajno “prljaju” mrežni napon i to kako pogoršanjem faktora snage, (koji se lako čisti ali zahteva dodatni utrošak energije) tako i distorzije visokoharmoničnih delova sinusnog signala.

Na sreću, njihova ukupna snaga je relativno mala (mali udeo u ukupnoj potrošnji) pa je korist u uštedi energije  značajnija  od štete. Dakle, ovde je faktički jedini način povećanja efikasnosti zapravo administrativne prirode, kroz pre svega, uvođenje određenih tehničkih standarda za el. uređaje  koji se mogu prometovati.

Umesto zaključka I-og dela

Često se od strane ekonomske stručne javnosti može čuti teza da su Energetika i Poljoprivreda dve grane koje su najveće razvojne šanse Srbije. Mada za poljoprivredu nije baš jasno šta ista obuhvata (samo primarna proizvodnja, ili, i pripadajuća prerađivačka, hemijska i mašinska industrija) za energetski sektor je situacija sasvim poznata te se pod istim skoro isključivo podrazumeva el.energija. Obzirom da Srbija ne raspolaže (izuzev uglja koji nije tržišno interesantan energent) nekim drugim resursima to se pod razvojnu šansu svrstava zapravo isključivo elektroenergetski sistem sa svim pripadajućim postrojenjima. Ima li Srbija šanse, obzirom na do sada izneto, da energetiku  zaista pretvori u svoju glavnu razvojnu šansu. Što se poljoprivrede tiče izgleda da  praktična stvarnost demantuje pomenute ekonomske stručnjake.

Dakle kakve su šanse Srbije u energetskom razvoju, i može li Srbija računati na energetiku kao na glavnu razvojnu šansu?