Zanimanje stanovništva (u Beličkom srezu)

Становништво се углавном занима земљорадњом. Земља се обрађује на примитиван начин. Тек у последњим годинама почело се са рационалним (савременим) начинима обделавања, особито у околини Јагодине, где се често виђају гвоздени плугови, копачице, сејалице, жетелице, косачице, парне вршалице и друге справе.

Највише се сеје кукуруз (овде га зову „жито“), па пшеница, јечам, раж („рженица“), овас, конопља и лан. Може се рећи да су од целокупног броја њива у пределу Белици две трећине засејане кукурузом, а тек једна трећина осталим усевима. У равницама и на јаким земљама кукуруз се сеје без прекида за дуги низ година на истим њивама, а по косама, пропланцима, благим странама и висоравни сеје се наизменично по „плодореду“, тј. једне године кукуруз, а друге пшеница или јечам. Кукуруз се сеје обично од Благовести до Ђурђевдана, но ако година закасни, услед невремена, сеје се и доцније, па чак и до Јелене и Константина („Јеленице“). Сеје се у бразду, под мотику, под пету, под садиљку или колац, што зависи од каквоће земљишта. На јаким земљама сеје се чешће, а на слабијим ређе. Уз кукуруз сеје се и пасуљ (бели лозаш) и „тикве“ (дулеци). Кукуруз се копа преко лета обично двапут (праши и огрће), а бере се од Велике Госпође до јесењег Крстовдана, па и доцније. Беру га или „на струку“, кад скину корен (клас) са шумом, а и без шуме, или „на камари (гомили)“, секући га заједно са стаблом (струком, трском), које после одвајају, мећу на снопове и прућем везују. Комишањем се бере кад се поломе класови са шумом, па се однесу кући и тамо се у сувоти комиша. Овако се ради у случају невремена (рђаве, кишовите јесени). Овде је проја од кукуруза главна народна исхрана.

Пшеница се, као и остала стрмина, сеје највише из руке сејача, „на сачму“. Од њеног брашна месе се хлебови за свечане дане, и то увек од ускислог теста. Погаче од неукислог теста месе се на брзу руку када дође изненада неки гост и када се носи „част“ (кад се иде куд на „пивке“ или гозбе). Јечам мељу и једу хлеб од његова брашна само сиротније куће, иначе се продаје или даје стоци (свињама и коњима) као храна.

Конопље сеју „под мотику у бразди“ или „на сачму“, и то за дуго година само на једном месту, које се зове „конопљара“ или „конопљиште“. Кад порасту и дозру, прво се оберу „бељојке“, па после „црнојке“. Обране конопље свежу се у ручице, па се просуше и покиселе у реку, вир, млаку, бару или језеро. Затим се после пет или шест дана одатле изваде, оперу, осуше и отрле.

Раж се ретко сеје. За јело се употребљава мешан са пшеницом и са јечмом. Овас (зоб) се употребљава за храњење стоке, и то више по брдовитим местима. Крупник, хељда и просе (ситна проја) овде се не сеју. У селу Рибнику, по причању једног осамдесетогодишњег старца, сејао се некад пиринач („орис“). Семе су, кажу, донели Турци чак из „Анадолије“.

Од поврћа се највише сеју лук и купус, и то ретко за продају, него већином за домаћу употребу. Повртарство у околини Јагодине није развијено као око Параћина, Алексинца, Крушевца и других вароши. Зато се на јагодински трг доноси поврће (особито купус) већином из других места. Томе су ваљда узрок незгодно земљиште и нехат. Лук се сеје, као обично, на леје, а купус на редове помоћу садиљке. Од лукова се највише сеје: бели, црни („врани“), влашац, ајма („аљма“), и прази („празик“).

Поред главних друмова и у околини Јагодине сеје се доста бостана (лубеница и диња) и краставаца, које или продају на месту пролазницима или износе на јагодински трг. Осим тога сеју бостан и на новој риљевини, изриљаној за подизање винограда.

Тамо где сеју купус и празилук саде и паприку. Њу расађују као купус на редове, само нешто чешће. Паприка има малих („љутице“) и великих („туршијаре“). И оне се највише саде за домаћу употребу, а ређе за продају.

Од воћа највише има шљива, па јабука, крушака, трешања и ораха. Поменуто је већ да овде воћарство не напредује, чему може бити узрок положај самог земљишта (које је углавном окренуто источном ветру), као и влага и тоња (магла и сумаглица) која се редовно јавља у моравској низији. Нешто мало добрих воћњака, шљивика, има у осојним странама у Горњој Белици, ближе Левчу. Шљиве се саде од расада. Шљива од шљиве и ред од реда обично су удаљени 4-5 метара. Калемљење дивљака је доста развијено, али људи губе вољу и на овај посао, јер од њега виде слабу корист, било због никакве цене, било због учесталих болести које се јављају на већ подигнутим и однегованим воћкама.

Кромпир, јабуке и дуње трапе се у нарочитим траповима. За ово се ископа рупа (јама), обично на чистој ледини, али на сувом и оцедитом месту, потребне ширине и дужине, а метар дубине. Тако ископана јама добро се утуче (збије) маљем по дну и са стране. Затим се свуда поспе пепелом, па се затре слојем суве сламе или орахова лишћа. Ту се пажљиво и редом ставља што треба да се утрапи, па се одозго добро покрије прво сламом или ораховим лишћем (понеки мећу и поздер од отрљених конопаља) и затим даскама или лесом од прућа. Поврх овога метне се земља („трошеница“). Ово се ради на крају јесени, пред зиму, а трапови се отварају обично с пролећа, када дани отопле (скоро увек у велики пост). Крушке, грошђе и мушмуле се такође остављају у јесен за зиму, али не у трапове, већ у воду (у „туршијару“). Грожђе се ставља у старо вино, а крушке (такуше, полошке, водењаци) и мушмуле у воду. За ово се првенствено узима речна или изворска вода, која треба прво на ватри да проври, те се охлади, прелије, добро затвори или повеже и оставља. И паприка се ставља у туршију (а уз њу и зелени краставци и патлиџани). Ставља се увек зелена или управо жуто-зелена, а не зрела (црвена) паприка. Пре стављања се паприке мало просуше, свака се мало пробуши („провали“ иглом или врхом од ножа), сложе се у суд, добро посоле и прелију разблаженим винским сирћетом или само прокуваном и расхлађеном речном или изворском водом којој додају више соли, те се тако направи јачи „пресолац“. Празилук („празик“) се загрће у песак или земљу и оставља било у подрум било напољу да ту презими. Негде га одозго покрију са мало шувеља или кровине, тулузине и др. Остали лукови (бели, црни или „врани“ и влашац) остављају се на каквом сувом и топлом месту. Купус се ставља у целим главицама које се мећу у каце (са горе окренутим корењем), добро се посоли и прелије („налије“) чистом водом. Уз ово неки мећу у исту кацу и покоју цвеклу, роткву и рена. Тикце (дулеке) и репу (сточну трапе слично кромпирима, с том разликом што их не укопавају у земљу, већ их наслажу у виду камаре на чистој ледини, па се камара опкопа наоколо, да је вода не би дохватила, и одозго добро покрије бусењем. У неким местима (Ланишту, Милошеву, Мијатовцу, Доњем Јовцу и др.) има и сталних трапишта за остављање тикава, репе и другог. Она су налик на бурдеље или земунице, само што су још више укопана и имају пред вратима, изнутра, лесу, а између лесе и врата сламу.

Овде нема добрих винограда, јер и за њих није место погодно, из истог разлога зашто и воћке не напредују. Најбоље успевају на Ђурђеву брду, које је скоро цело њима покривено, затим у Јовцу, а у најновије време у Лозовику. За Лозовик се прича да је некада (докле је још била наша стара, домаћа лоза) имао најбоље винограде и вино у целоме овоме крају. Више о томе је речено у посебном делу код овога села. Пошто је филоксера уништила нашу домаћу лозу, у новије се време подижу виногради само на подлози америчке лозе. Њих су тако досада највише подигли Јагодинци и Јовчани, који због доброг грожђа имају и добра вина и продају их преко месне винарске задруге. Виногради се копају мотиком три или четири пута преко лета, а прскају се (кропе се) раствором од плавог камена и креча најмање три пута преко лета. Заламају их и чисте или чечкају три или четири пута преко лета.

Воће беру руком, млате млатачем или отресају. Од шљива пеку ракију, праве пекмез и продају их као воће за јело. Поред овога суше их у „јемишанама“ (пушницама). Од грожђа праве вино. Слатко вино зове се шира, а одмах истог дана источено по муљању зове се бело. Дванаестог или осамнаестог дана источено вино из комине зове се црно. А неисточено вино из комине, са досутом водом у мањој количини, зове се комињак. Слаб комињак, са више воде, зове се „шилер“.

Детелине и осталог пићног биља овде има мало. Сено се највише добија од ливадских трава. Ливаде поред река се зову „подводнице“ или „макве“ и косе се два пута. Друго сено се зове отава.

Са сточарством овај крај не стоји најбоље, Због тога се сточарство овде сматра као узгредан посао, те му се не поклања пажња ни онолико колико би требало или колико би могло. Стока се држи већином само за домаћу потребу, а слабо за продају. Зато ће се она продати у случају велике невоље или кад је слаба или престарела. Од стоке у овоме крају има највише оваца, говеди, коза и коња. По попису од 1931 године у овоме крају било је (без Јагодине) 17.890 оваца, 9.485 свиња, 6.973 говеди, 1.660 коза и 989 коња. Према овоме на једну кућу долази: оваца 2,6, свиња 1,4, говеди 1,0, коза 0,3, и коња 0,1. Стоку хране и чувају доста рђаво. Сточне стаје неподесне су због примитивне грађе и нечистоће. Са стоком се рђаво поступа и немилосрдно се туче.

У најновије време наша домаћа раса стоке знатно се поправила услед укрштања са другим бољим расама. Ово је нарочито случај код коња, свиња и говеда. У народу постоји уверење да ова оплемењена раса не може да буде онако издржљива као наша домаћа. Од коња има највише арапских мелеза, од говеди швајцарских мелеза, а од свиња маџарских и енглеских мелеза. Свиња има доста у Јовцу, Милошеву, Багрдану и околини. И место им је ту подесно, јер су ту и планина и вода, а свињи и једно и друго добро прија. Милошево је и у старо време имало доста свиња, те су га и Турци прозвали Домуз-Поток, што значи Свињски Поток. Овце крај Велике Мораве пропадају од метиља, те их ту има најмање.

Стоку чувају лети на утринама, пландиштима и моравиштима, по ливадама и стрљиштима, а козе се већином чувају по шипразима и луговима. Ситну стоку чувају обично деца, а крупну (говеда) момци и девојке. Крупнија стока, коњи и говеда) везана конопцима често се „препиње“ за колац око кога пасе траву.

Коњи се употребљавају за јахање, за вучење кола и за вршај, ређе за орање. Волови се употребљавају за вучење теретних кола, за вршај и за орање. Негде се прежу краве место волова. Народ нагло сироти, те су јаки и добри волови постали ретки, а место њих се служе јунићима и кравама. Нису ретки случајеви да двојица саставе по једно говедо те спрежу приликом вуче и орања. Од крављег, овчијег и козјег млека добива се сир и скоруп („кајмак“). Но скоруп се ређе одваја, а масло сасвим ретко, те је за то јагодински сир или сир овога краја који се доноси на јагодински трг, на гласу због укуса и масноће (На јагодинску пијацу најобичније Лаништанци доносе асуре, рибу, сир и кајмак; Пањевчани и Рибарци рибу; Праћинци, Ракитовци и Мијатовцу рибу, пруће, корарице и рогожине-асуре; Лоћичани преницу и брашно; Јовчани котарице, грожђе и вино; Коларци, Главинчани и Бресјани млеко и сир; Стрижиловци и Малотрешњевчани заструге, вагане и корита, вретена и слично; Шуљковчани лонце и дрва; Мишевљани Каленовци, Штипљани и Црнчани дрва и јапију или дрвену грађу.). Сав посао око муже стоке и прераде млека врше жене. Овце се музу од Ђурђевдана до Мале Госпође, а краве откад се отеле па док не добију теле.

Од живине највише се гаје кокошке, затим пловке, гуске, ћурке и голубове. По попису од 1 IV 1931 год. у овом је крају (без Јагодине) било 73.854 домаће живине или пернади. И домаћа живина се гаји примитивно. Она је већином домаћег соја. Укрштање с којом другом бољом страном врстом тек је у зачетку. Гусака и пловака има највише у селима поред Велике Мораве, Белице, Лугомира и Осанице. Ћурке се чувају по пољу и за њих треба стални чобанин каогод и за овце. Њих је тешко одржати док су мале, јер лако подлежу болестима. Голуби су по селима ретки, али их има много у Јагодини и у Багрдану.

И пчеларство је овде слабо заступљено и сматра се као узгредан посао. Оно нагло иде уназад, а томе је свакако узрок оскудица у цветоносним ливадама и старим горама, као и примитивно гајење. Овај је крај по свом нагибу изложен студеним ветровима и зимским мећавама, што такође није добро за пчеле. Пчеларство је више заступљено у брдским селима но у моравским. Више га има у селима око Црног Врха но у селима око Јухора. По попису од 1 априла 1931 год у овоме крају је било у 85 кошница ђерзонака („сандучара“) и 794 кошница вршкара (плетара) – дакле свега 879 кошница. Пчелари се већином примитивно. Пчелама се не поклања довољна пажња; главно је да се мед убере, па се ради тога пчеле и убијају у вршкарама. Нешто јачи покрет за савремено пчеларење развио се тек у најновије време. Из саћа се вади мед цеђењем или топљењем, а затим се топи восак. Приликом цеђења сатови се изгњече рукама или помоћу неког јаког, тешког притискача. Приликом топљења сатови се загревају у неком чистом суду на тихој ватри, па после одатле мед цеде кроз сито или кроз нарочиту цедиљку. Неки се служе за цеђење центрифугама. Пошто се мед оцеди, односно истопи, од заостале дрождине или восковарине се топи восак. Восковарина се метне у какав чист суд, на тиху ватру, те се ту растопи, па се после јаким притискањем цеди кроз нарочито за ово направљено цедило, џачић, који је сашивен од ређег ланеног или тежаног (кудељног) платна. Тако оцеђен восак сипа се у чисту каленицу или у какав други суд, те се ту расхлади, и тако се добијају сирци. У манастиру Јошаници и у селу Деоници ређе се прерађивао восак од скупљене восковарине у великим количинама. Ту су постојали нарочити казани и друге справе за овај посао. Сељаци из нишког и врањског округа, који су сваке јесени овамо долазили на печалбу, закупе казане и остали за ово потребни прибор, па зађу по околини (по Левчу, Темнићу, Ресави, Лепеници и параћинском крају), те накупе доста восковарине коју после ту прераде и восак продаду по околним варошима, а носили су га чак и за Београд и у Нови Сад. За услугу за казан и за остали прибор плаћали су раније дотичним местима по грош (0,20 дин) од старе оке топљеног воска. У Деоници има и данас два таква казан, а у манастиру Јошаница један, али више не раде, пошто су печалбари престали долазити.

Свиларство је овде тек у најновије време окренуло на боље, а пре тога било је толико напуштено да се скоро на тај посао сасвим заборавило. И данас је свиларство више примитивно и сматра се за узгредан посао. Сви не прерађују, већ је продају закупцима онако непрерађену. Овим се послом занимају највише жене уз припомоћ девојака и деце.

Становништво поред Велике Мораве се занима и риболовом. Нарочито је рибарење добро развијено у Ланишту, Пањевцу, Рибарима, Мијатовцу и Предору (Праћини). Рибу захватају „пређом“ (црпцем), удицом, кошем, загажњем, аловом и другим справама. И трују је нарочитом травом и бију динамитом и другим експлозивима. Ухваћену рибу доносе и продају на јагодинском тргу.

Лова има још гдегде, али га нагло нестаје, тако да није далеко време када ће га сасвим нестати. Данас се у селима у близини Црног Врха и Јухора још може наћи понеко да „иде у лов“. У Јагодини има организованих и неорганизованих ловаца који иду у лов по околини и даље, више ради спорта него из каквим материјалних побуда. Зечева има мало, а лисице и вукови се проређују. Видре и куне су посве ретке. Дивљих пловака има у близини ушћа реке Белица у Велику Мораву и у моравским затокама (моравиштима). Шљуке, дивље гуске, дивљи голубови, вивци, чворци, препелице, јаребице, чапље („дропље“) и друга перната дивљач су из дана у дан све ређи. Друге дивљачи уопште нема.

У Багрдану, Праћини, Ракитову, Ланишту и Јовцу данас је знатно развијено плетарство. За своје израђевине појединци који су овоме послу вични узимају леп новац, износећи своје рукотворине на јагодински или који други трг. Особито се израђују лепе котарице за воће и грожђе. У Багрдану има и нарочита творница за ово (Браће Ристића). Још се у овим селима израђују од шевара добре рогожине (асуре) и плету седишта на столицама.

У Стрижилу и у Малој Трешњевици Цигани се занимају коритарством. То је главни посао и мушким и женскима, и старим и младим. Грађу за овај посао узимају из Црног Врха и Јухора. Секу највише букве, којих је некада било доста у осојним странама ове две планине. Овај посао раде на најпримитивнији начин, управо раде га онако како су га радили њихови преци пре двеста и више година. Занат се не изучава нарочито, већ се прима од родитеља и оставља млађима. Најглавније и најпотребније справе за овај посао су: секира, бургија, сврдао („сврдо“), уљара (највећи сврдао), кесер (тесла) нож, дубач и струга (примитивни „трепунг“). Стругом се израђују вретена, коленике, оклагије, солири, заструзи и ваганчићи. Дубачем се копају корита, карлице, велики вагани и „ложине“ (кашике). Има велики и мали дубач. Велики је вијен нож или бритву и њиме се дубе ложице, солири и мали заструзи. Са нестанком крупне горе изгледа да ће ускоро и овога заната нестати. Зато данас из ова два села иду у друге крајеве, те тамо закупе гору и обављају посао, па се по свршеном послу и распродатим грађевинама поново враћају у своја села. Једно због оскудице у дрвету за грађу, а друго због слабе тражње израђевина, ови Цигани Стрижила и Мале Трешњевице почели су у последње време увелико да се баве торбарењем, свирањем и помало земљорадњом и сточарством (у Стрижилу).

У Шуљковцу се израђују чувени шуљковачки лонци, који се разносе и продају по Левчу, Белици, Темнићу, Ресави, Лепеници итд. У овоме селу је било пређе око осам кућа које су се поред земљорадње бавиле и овим послом. Данас их има свега три. Лонци се израђују и пеку примитивно, а земљу за њих узимају из „мејдана“ који су ту, у околини. И овај занат као и вретенарско-коритарски наслеђују млађи од старијих.

Трговина је у селима слабо заступљена. Ретка су села у којима се нађе један или двојица људи којима је трговина главно и једино занимање. У посебном делу је наведено у којим селима има дућана и механа. Ти дућани и механе једва животаре и дућанџије и механџије би зло прошли када би се само тим послом бавили. Због тога се они поред тога посла занимају и земљорадњом. Трговина је слабо заступљена по селима поред осталога и због тога што су вароши и варошице близу (Параћин, Ћуприја, Јагодина и Багрдан).

Најглавнији је пут у овоме крају железничка пруга која пролази његовим источним делом, долином Велике Мораве. Она додирује Багрдан и Јагодину, а пролази кроз Остриковац, Мајур, Ланиште и Милошево и поред Рамнова, Буковчета и Рибника. Из Јагодине воде друмови за Велико Поповиће и Ресаву (Горњу и Доњу) преко Рибара; за Варварин левом страном Велике Мораве преко Доњег Јовца, Дворице, Сињег Вира и Велике Трешњевице; за Левач уз Лугомир, преко Бресја, Главинаца, Колара и Драгошевца; за Крагујевац поред Трнаве, Драгоцвета и Бунара кроз Врбу; за Крагујевац (други друм) преко Горњег Штипља и Црнога Врха; за Левач (други пут) преко Шуљковца и Драгошевца; за Рековац преко Шуљковца, Шантровца и Лукара; за Багрдан (Цариградски друм) преко Липара и Доњег Речника за манастир Јошаницу поред Деонице и Сиоковца; за Ћуприју на Гиље и поред Мијатовца. Скоро сви друмови су добри и повозни, изузимајући друм Јагодина-Горње Штипље-Црни Врх, који води преко доста врлетних места и није још свуда добро насут.

Мушки не иду у печалбу, а иду у надницу, и то највише у Параћин, Ћуприју, Јагодину, Равну Реку и Сењски Рудник. Надница је обично од 15-20 д без хране. Женске не иду у надницу даље од села, изузимајући места која су у непосредној близини вароши.

Женске помажу у пољу мушкима: приликом сејања, копања, вршидбе, бербе, пласидбе, као и приликом брања, потапања и испирања конопље. Оне се брину о сређивању тежине (кудеље) и вуне, а има их које ору, иду с колима у планину за дрва, у воденицу, у чаршију итд.

 

Српска краљевска академија

Српски етнографски зборник

Књига 56

Прво одељење

Насеља и порекло становништва

Књига 30, станице 79-89.

Станоје Мијатовић

БЕЛИЦА