Srpski i Pruski papučari

Кнегиња ме је питала, да ли сам био на многим свадбама. Свега сам три свадбе превела, рече ми; моју, још једну и данашњу; то је доиста мало за жену мога доба, али се тако десило. А какви су ваши обичаји? – Ја сам јој причао о нашим свечаностима, и како дан венчања мало даје повода за то, причао сам јој о свечаностима уочи дана венчања, о тзв Polterabend-у. То је занимало кнегињу, али кад дођох на обичај да се млади предаје папуча и кад хтедох објаснити значај тог симбола, Цвјетко, који је преводио, даде ми знак да пређем преко тога. Нико не би могао схватити, рече ми, како се може помињати, макар било у шали, да жена управља кућом и то би само шкодило угледу ваших земљака.

–Добро, одговорих му, кад су господа тако осетљива у том погледу, то значи да и вама не иде боље но понеком нашем ожењеном; уосталом, ваше жене заслужују сваку хвалу.

Кнегиња ме запита опет и разговор узеде други правац.

Ото Дубислав Пл. Пирх „Путовање по Србији у години 1829.“ стр. 122, ЈП Службени гласник, 2012.