Srpske finansije i spoljni dug od sticanja nezavisnosti do Prvog svetskog rata

“U 1894, Vukašin Petrović, novi ministar finansija objavio je da Srbija nije sposobna da nastavi redovnu otplatu duga pod originalno ugovorenim uslovima. Otplata spoljnog duga dostigla je 37,2% ukupnih vladinih prihoda u 1893. To je bio primer otvorenog bankrotstva države, sličan onom Otoomanske imperije iz 1876 i Grčke 1893”. Započeli su pregovori o refinansiranju dugova I njihovom objedinjavanju po nižim kamatnim stopama.

“Državni trezor Srbije bio je u permanentnom deficit od vremena oslobodilačkih ratova 1876-1878 do 1903. Vladini prihodi i predlozima budžeta za svaku godinu do 1903 planirani su prethodne realistične procene”.

Srbija je stekla nezavisnost 1878 godine, ali je odmah ušla i u stanje dužničkog ropstva jer su tadašnji dugovi I breme njihove otplate bili nezamislivo veliki i za današnje uslove.

“Nakon Rusko-Turskog rata 18771878, u 1878 je na Berlinskom Kongresu Srbija preuzela obavezu od Otomanske Imperije da izgradi železničku prugu od Beograda do Niša, sa vezama za Vranje i Pirot. “

Osim ove pruge u prvoj deceniji nezavisnosti izgrađene su (finansirane stranim kreditima) i pruge Lapovo-Kragujevac i Velika
Plana-Smederevo. Ove pruge su izgrađene veoma brzo u manje od 10 godina od sticanja nezavisnosti i Srbija je imala 500 kilometara “čeličnog puta”. Nije bilo novih gradnji pruga između 1887 i 1906. U tom vremenu Srpska vlada je uzimala u inostranstvu takozvane neproduktivne zajmove da finansira vojsku i budžetski deficit. Novim zajmovima od 1906 do 1909 Srbija je izgradila još 700 kilometara pruga i do Prvog svetskog rata imala je mrežu pruga dugu 1.200 kilometara.

Zajmovi su dobijali ime prema poreskom izvoru za koji su krediti bili vezani, tačnije otplata kredita je bila precizno vezana za poreske izvore. Tako su krediti bili nazivani: Slani kredit, Duvanska renta, Administrativna taksa i slično. Kako su krediti bili vezani za poreske izvore tako su strane banke krenule da kontrolišu naplatu poreza i da upravljaju monopolima u uvozu soli i duvana, upravljanju železnicom.

Budžetski i finansijski uslovi dužničkog ropstva, koje je trajalo do ulaska u suficit 1903 godine, su i za današnje uslove nezamislivi. U tabelama su dati podaci o javnim prihodima, rashodima, spoljnom dugu i udelu servisiranja spoljnog duga u javnim prihodima u predratnom periodu. Udeo servisiranja spoljnog duga u javnim prihodima povećan je sa 2,1% u 1881 na
29,5% u 1882 i do Prvog svetskog rata nikada nije bio manji od 25%. Sada je taj zbirni udeo plaćanja glavnice i kamate (ne računajući u otplatu glavnice trezorske papire kraćih dospeća) manji od 15%, ali sa izraženom tendencijom da u par godina dođe do ovih slobodarskih 25%.

Iz tabele o javnim prihodima i rashodima može se videti da je u 1904 godini došlo do oštrog zaokreta u politici javnih finansija te je Srbija iz deficit od tadašnjih 17,3 miliona dinara prešla u suficit od 18,2 miliona dinara, i do Prvog svetskog rata je ostala u suficitu (tokom rata se zadužila kod “saveznika” kako bi imala čime da ratuje, što je uredno nastavila da otplaćuje u međuratnom periodu).

Prelazak iz budžetskog deficita u suficit uticao je na smanjivanje efektivne kamatne stope na spoljni dug sa 6,47% na 5,4%, do 1903 i od 1904 godine.

Detaljnije o ovim temama može se pročitati prateći link:

http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/SEEMHNkonferencija/SEEMHN_2_Dragana_Gnjatovic.pdf

Kao i o monetarnoj politici i cenama:

http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/90/SEEMHNkonferencija/SEEMHN_1_NBS.pdf