Sava Vladislavić 1

Јован Дучић је отргао из историјског заборава важну историјску личност Саву Владиславића који је много тога учинио за Русију, а све време је помагао и Србе у Херцеговини. Његов највећи успех представља разграничавање Русије и Кине пре скоро 300 година, захваљујући коме скоро 150 година није било пограничних ратова ове две силе. Оставио је и своја опажања о Кинезима уз образложења зашто мисли да Русија не би требала никада да ратује са овом најмногољуднијом земљом на планети. Овде прилажемо Дучићев опис Савиних економских вештина (сматран је за једног од најбогатијих људи у Русији у то доба):

 

Ми Владиславића те исте 1710. године видимо и као знаменитог руског финансијера, који ће у једном моменту ништа мање него спасти руске државне финансије. Он се за цело време своје делатности показује правим расним Србином, и посебно, типичним Херцеговцем: значи, не само необичном енергијом и изузетним поштењем, него и смелошћу својих планова и способношћу у разним струкама. Наводимо овде и тај Владиславићев финансијски план.

Године 1710. попис становништва у Русији био је показао мањак, што је забринуло цара Петра, који је то сматрао последицом великих државних намета. Руски историчар Миљуков, из чијег дела узимамо овај интересантан податак, наводи да је ово питање одиста било испитано у смислу како је то Цар схватио и показало се да збиља никакав нови порез више није могао бити наметнут. Цареви саветници су се пуно бавили овим предметом. Један од њих, Сава Владиславић, поднео је почетком 1711. године и свој посебни предлог, под натписом: „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата“ (Ово се догађало кад је Турска већ била објавила рат, и већ био спремљен руски поход на Прут). Владиславић је био мишљења да ако држава одвећ оптерети порезима земљиште, сељаци ће земљиште напустити; зато је неопходно да се Благајна „гарнира“, али тако да се више ниједном копејком не оптерети сиротиња. Предложио је да се повиси приход монети тиме што би њена тежина била смањена за 10% по комаду. Примена овог начина у историји није била нова, каже Миљуков, али је се сада Сава Владиславић први сетио. – Цар Петар је одмах прихватио мишљење Владиславићево и издао наредбу да се поступи по његовом предлогу. Како је иначе у години 1712. искварена, сребрна монета није више давала довољно добитка, искована је овај пут бакрена монета, која је већ 1713., брзо преплавила пијаце и истерала из оптицаја ону сребрену монету. Пређашњи државни приход од 156.000 рубаља, ова га је бакрена монета повисила у раздобљу од 1712. до 1717. године, и доходак био знатно повишен.

Али ово није био цео финансијски план Саве Владиславића, каже даље руски историчар. Он је још предложио да се повисе државни приходи од соли, и то једним врло упрошћеним начином; наиме, да се за цело време рата лиферанти соли морају одрећи сваке личне добити. Сенат је покушао да примени ову мисао, и наредио да се задржи по 2 и по копејке на сваку оку соли. Међутим, главни лиферант Строганов, а затим и његови другови, откажу испоруку соли по таквим неповољним условима због чега је 1714. године десетина великих соларница било обуставило сваки промет. – После овог, Владиславић учини и предлог да се у Русији укину неки други монополи (од којих је он сам био велики број створио, каже Миљуков), и да се дозволи слободна продаја робе без икаквих других обавеза осим плаћања такса. Цар Петар нареди да се проучи и овај предлог Саве Владиславића, и у случају да не буде препреке, да се по њему одмах и поступи. – Историчар Миљуков тврди да је за горње услуге Саве Владиславића, у питањима државних финансија, цар Петар Велики дао истоме титулу Дворског саветника.

Историчар Миљуков каже даље да је ова Владиславићева метода примењена такође и на војни буџет, затим на буџет јавних радова, и на буџет дипломатски, а, најзад, и на буџет дворски. Сви ови буџети били су обухваћени овом Владиславићевом комбинацијом са приходима од државне ковнице и продаје соли. Чак још велики број и других државних расхода покривани су били из ових доходака. Скуп свију државних прихода у Русији раније је износио 6.000.000 рубаља, а на овај начин се подигао у години 1725. (смрт Царева) на 8.500.000 рубаља. Ово је значило ништа мање него да је равнотежа државног буџета била коначно спасена.