Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Ферхад Дасисалић је потомак старе феудалне породице Десисалића. Његов предак Вук Десисалић спомиње се 1435. године као човек Стјепана Вукчића. Иван Десисалић јавља се 1472. године као властелин херцега Влатка. Међу дворјане Влаткове спадао је и Гргур Десисалић, који је крајем 1475. године побегао Турцима и добио у Херцеговачком санџаку тимар. Тај Гргур је, по свему изгледа, исто лица са Гргуром Десисалићем који је служио на двору Ахмед-паше Херцеговића и по чијој је наредби долазио у Дубровник 1492. године. Вероватно су Иван и Гргур синови поменутог Вука Десисаловића, по коме је ова породица називана и Вуковић. Иван је са кнезом Михочем био 1489. године закупац соли у Херцегновом, а до тога посла могао је доћи својим родбинским везама и угледом на Порти. У Ивану и Гргуру треба тражити оца и стрица Ферхада Вуковића-Десисалића. Он је, можда, наследио спахију Гргура и добио његов или неки други тимар. Сигурно је да се он као спахија истакао, па се временом уздигао до положаја миралаја спахија босанског санџака. Са тога положаја постављен је 11. априла 1557. године за првог санџакбега Зачазманског санџака. Биће да је на том положају остао дуже време. Он се 5. априла 1568. године помиње као управник Босанског санџака. Из белешке која је то саопштила сазнајемо да је он имао брата Ивана војводу, који је у то доба живео у Сарајеву. По тој белешци, у то време он је био по други пут на положају босанског санџакбега.
Фехрид Соколовић припада чувеној породици Соколовића и блиски је рођак великог везира Мехмед-паше Соколовића. За сада нису познати ближи подаци о његовој младости и заслугама које су га уздигле до положаја санџак-бега. Вероватно је да су у томе имале удела и његове рођачке везе. У шестој деценији 16. века он се јавља на положају управника Клишког санџака. На том положају задржао се прилично дуго. После тога је постао намесник Босанског санџака, а када је основан Босански елајет, он је као намесник Босанског санџака постао 1580. године први берлегбег тога елајета. Са тог положаја отишао је за беглербега Будимског елајета. Иза себе је оставио богато завештање Бањалуци. Од његових задужбина у Бањалуци нарочито се истиче Ферхадија џамија.
О Хасан-паши Предојевићу, ратоборном босанском беглербегу, засад се не зна много. И о крају из кога је пореклом постоје различита мишљења. По некима он је родом из Херцеговине, а по другима из Босанске крајине. Он је, уз Малкоча, био несумњиво један од најагресивнијих заповедника у Босни. Својим војним акцијама крајем 16. века озбиљно је био угрозио Хрватску. Пореклом из наших крајева, он је, слично поменутим претходницима, вешто искористио у војне и колонизационе сврхе борбене и окретне сточаре. Његови ратни подухвати завршили су се сломом у чувеној бици код Сиска 1593. године, у којој је знатан део покренуте турске војне силе био потпуно уништен. Та битка је разоткрила нагло слабљење војне силе Турака.
Међу угледне породице у Босни у ово доба треба убројати и оне породице које су давале знатан број заповедника тврђава, диздара и ага. У 17. веку почињу преовлађиватимеђу посадама тврђава и заповедницима домаћи људи. Како су службе у тврђавама временом постале наследне, постепено су прешле у руке домаћих феудалаца. Особито су до великог угледа дошле оне породице које су држале и обезбеђивале пограничне тврђаве. У неким тврђавама Клишког и Крчког санџака посаду тврђава сачињавају читаве родбинске групе.
Хришћани спахије постају све ређи. Понајвише је било хришћана спахија у оним крајевима које је, због планинског карактера и претежно сточарског начина живота, било теже контролисати, као и у граничним крајевима где су поједине спахије хришћани играле видну улогу у одбрани границе и пограничном четовању. То су били планински делови Херцеговачког санџака, Клишки и Крчки санџак.
Али се, с друге стране, после Мохачке битке, нагло повећава број тимара влашких старешина, што је у уској вези са одлуком централне власти да укине влашке повластице и да власима наметне обавезе као и обичним сељацима. Да би одвојила старешине од обичних влаха, централна власт је старешине као спахије уводила у тимарски систем. У Херцеговачком санџаку Турци проглашавају спахијама кнезове, војводе, катунаре, легаторе и теклиће. Поред дужности помагања органима власти у прикупљању пореза, влашке старешине су биле обавезне, ако им је тимар доносио 800 и више акчи прихода, да иду у Румелију на ратни поход. У Зворничком санџаку само су кнезови проглашени спахијама. Кнезови, чији је тимар доносио приход од 1000 и више акчи, били су дужни да иду лично у војни поход према Будиму, а кнезови, чији је тимар мањи од 1000 акчи, слали су заменика. И у Босанском и Клишком санџаку су многи кнезови добили тимаре. Влашке старешине тиме нису добиле ништа. Њима су урачунати и признати као тимарски приход њихове баштине, чифтлуци и доприноси њихових ратаја, што су они за своје службе уживали још пре успоставе тимара.
У вези са овом мером стоји још једна друга одлука централне власти. То је наредба о укидању повластица војнука, мартолоса и акинџија. Основу, из које су, углавном, израстали ови редови, претстављали су слободни власи. Укидањем влашких повластица ликвидирана је и основа из које су ти редови израстали. Многи од њих, примивши ислам, настојали су, и често успевали, да уђу у класу спахија.
У току 16. века, особито у другој половини, све је мањи број кнезових тимара. Тако док је 1530. године у Зворничком санџаку постојао 31 кнезовски тимар са укупним приходом од 36.950 акчи, већ 1567. године ту се налазило само 11 кнезовских тимара са укупном рентом од 7.500 акчи. Кнезовски тимари прелазе у руке других лица, углавном муслимана. Кнезови као поседници баштина и чифтлука дају новим поседницима тимара дужну ренту. Осим тога, у току 16. века њихове баштине и чифтлуци прелазе полако, у оквиру чифтлучења, у руке муслимана поседника. Та је појава дошла нарочито до изражаја у Зворничком санџаку, док ће у брдовитим крајевима Херцеговачког санџака извесне влашке куће задржати своје тимарске поседе до у касније време. Исто тако су Турци на западним границама Босанског елајета оставили у рукама неких влашких кућа тимаре.
Тимарски систем у Босни био је већ крајем Сулејманове владавине ушао у фазу пуне зрелости. Имућније спахиске породице у Босни могле су покривати ратне трошкове, али ситније спахије нису могле. Стога су све чешћи случајеви изостајања са ратних похода и од других служби. Последица тога су биле честе измене у поседу тимара и све већи утицај бирократије у додељивању тимара. Истакнуте спахиске куће одржавала је њихова борбеност и заслуге на домаћем и удаљеним ратиштима. Ратови против хрватских земаља и млетачких поседа, ма како тешки били у првим деценијама друге половине 16. века, још су доносили ратни плен и извесно проширење турске територије. Али пораз под Сиском у лето 1593. године нанео је тежак ударац спахиској класи Босанског елајета.