Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
До израде пробних количина првог српског папирног новца, и то државног издања, али не и његовог пуштања у оптицај, долази 1876. године.
У 1877. години поново се покреће питање емитовања државног папирног новца. У скупштинској расправи поводом усвајања буџета за расходе учињене те године за време II српско-турског рата, влада је предлагала да се ти расходи покрију или државним новчаницама без металног покрића или завођењем приреза. Том приликом одбачена је идеја о емисији државних новчаница.
Крајем 1878. године, на заседању Народне скупштине, више посланика поново покрећу питања издавања папирног новца. Замисли су различите, не увек и до краја јасне. Тако, посланици темнићки предлажу „да се у нашој држави установи банка (т.ј. новчаница – нап. Аутора) у оноликој суми, у колико државна каса звечећег новца има“ и да се тим новцем исплаћују чиновничке плате, затим да се исплате унутрашње државне обавезе по основу ратне реквизиције, и најзад да се те новчанице дају, као кредит „сваком који је своје имање задужио … те да он своје дугове исплати“, с тим да кредит врети држави за 20 година уз камату од 6% годишње. – Други посланици предлажу да држава изда папирни новац у висини половине годишњег буџета, а да се као подлога издвоји износ у висини једне трећине буџета у звечећем новцу „као неприкосновеност“; да се половина свих државних издатака, осим владаочеве „цивилисте“, исплаћује у том папирном новцу, као и да се трећина пореза и приреза такође плаћа тим папирним новцем. – Група посланика предлаже да влада изда папирни новац у висини приватних дугова (оних преко 1.000 гроша чаршијских) за које је стављена хипотека на непокретно имање; да се тим папирним новцем исплате ти дугови, а да дотадашњи дужници приватним лицима постану дужници држави и да отплаћују 2% дуга полугодишње уз камату од 6% годишње; и да примање тог папирног новца буде обавезно. – Најзад, посланик Илија Милић предлаже „да се за један милијон дуката начини у папирном новцу, који ће циркулирати у опште свуда, изузимајући ђумручину (царину) и порезу“.
До издавања и пуштања у оптицај првих српских новчаница, и то „банкнота“ Привилеговане народне банке Краљевине Србије, долази тек 1884. године, исте године када је Народна банка почела са редовним радом, а непуних годину и по дана по доношењу Закона о Народној банци.
И пре оснивања Народне банке било је формалних предлога да се у Србији установи национална емисиона установа, после оних неформалних и начелних предлога о којима је већ било речи. Почетком 1875. године поднет је Народној скупштини „Предлог закона о установљењу српске народне банке, али до краја тог скупштинског заседања о том предлогу ништа није одлучено.
Четири године касније, 1879, поднет је Скупштини на одобрење уговор који је министар финансија Владимир Јовановић потписао 1. новембра те године са Букио-ом, послаником у белгијском парламенту, о установљењу српске народне банке (т.зв. „Штатут Букијев“), али одобрење није дато, јер се Скупштина није сагласила да се народна банка оснива страним капиталом. Исту судбину и с истих разлога доживело је и неколико понуда страних финансијских кућа да својим капиталом помогну оснивање српске емисионе банке.
Најзад, на свом заседању за 1882. годину, Народна скупштина усваја Закон о Народној банци, који краљ Милан потврђује 6. јануара 1883. године[1].
Доношење закона је био тек први корак ка оснивању, конституисању и почетку рада Народне банке. Први предуслов за то био је, природно, обезбедити потребна средства – капитал за рад Банке. Законом је било одређено да је Народна банка акционарско друштво под надзором државе, а да јој је основни капитал 20 милиона динара, подељен у 40.000 акција од по 500 динара. За конституисање Народне банке било је довољно да буде уписана половина броја акција и да буде уплаћена четвртина вредности тих уписаних акција, дакле 2,5 милиона динара.
Упис акција Народне банке схваћен је у влади Србије као задатак од прворазредне важности. Очекивало се да се оснивањем Народне банке и њеним јевтиним кредитима, насупрот постојећим зеленашким условима, да подстрек привредним делатностима и колико-толико ублажи, бар на том плану опште незадовољство против краља и владе због њихове економске, и не само економске, политике. Припреме за упис акција биле су, мора се признати, темељне. Оне почиу циркуларним писмом министра народне привреде од 9. маја 1883. године, којим се заказује конференција о Народној банци, на коју се позивају бројни виђени српски привредници („трговци и капиталисти“). Конференција почиње с радом 20. маја, а одазив је изванредан: на почетку је било 126 учесника, а током вишедневног рада тај број се повећавао. У раду конференције учествују и министри финансија и народне привреде. После разматрања „пројекта штатута Народне банке“ који је припремљен у Министарству финансија, два министра (а касније и влада) прихватају, осим једне, све примедбе на статут, дате на конференцији. Што је још важније, на конференцији, познатој под називом „мајска конференција“, изражава се мишљење већине учесника „да је не само могућно, него скоро и извесно да ће се та цела серија (20.000 акција – прим. Аутора) у земљи уписати. На крају је обављен пробни упис акција. Резултат је био веома охрабрујући, јер су само учесници ове конференције предуписали 6413 акција.
Средином те 1883. године, министри финансија и народне привреде прописују Штатут Привилеговане Народне Банке Краљевине Србије и истовремено заједнички објављују да упис прве серије од 20.000 акција Народне банке почиње 14. септембра , а расписом препоручују свим окружним начелствима да врше агитацију како би се упис свих ових акција извршио у Србији, при чему и општине треба да из својих средстава уписују акције.
У припреме за упис и уплату акција Народне банке спада и распис министра финансија да се уплата врши у злату (а до 5% може и у сребру) и да се за уплате примају, поред динара, и стране златне монете (дукати ћесарски, наполеондори, пола наполеона, грчке драхме, руски полуимперијал, немачких двадесет марака и др.), и то по курсу из Тарифе од 9. фебруара 1879. године.
Упис акција и полагање „капаре“ за њих од по 25 динара по акцији, међутим, не почиње у првобитно заказано време (14. септембра), јер влада, у жељи да се овај посао обави што успешније, сматра да треба мало причекати док се не откупи летина, па се почетак уписа акција помера за месец дана (тј. за 15. октобар), услед чега се померају и рокови за прву и другу уплату по 50 динара за 15. новембар, односно за 10. децембар 1883. године.
Упорна пропаганда да се цела прва серија акција Народне банке откупи у земљи наставља се, а сам упис акција проглашава се „патриотичким делом“. Новим расписом министра народне привреде, почетком октобра 1883. године, препоручује се властима да делују на грађане, општине, еснафе и корпорације да уписују што више акција Народне банке.
То исто чини 8. октобра исте године и одбор поменуте „мајске конференције“, шаљући једно циркуларно писмо општинским судовима, а друго свим учесницима конференције, указујући да је упис акција Народне банке „важно народно предузеће“.
Упис акција уз полагање капаре за њих дао је неочекиване резултате. Уместо очекиваног уписа за 20.000 акција, уписано је у првом маху 38.051 акција! Да би се број акција свео у предвиђени оквир, одређује се смањење („редукција“) броја акција онима који су уписали преко 5 акција, у одређеном проценту.
Потом министар народне привреде упућује „позив на прву уплату за акције народне банке“, која почиње 15. новембра 1883. године, при чему „сваки акционар има да положи у име ове уплата 50 динара за сваку акцију коју притежава на основу смањења (редукције)“. Истовремено се даје и упутство свим уписаним местима за поступак при овој уплати.
Друга, последња, уплата за ову прву серију акција Народне банке требало је да почне 10. децембра 1883. године, којом приликом је требало и да се акционарима уруче привремене акције, које гласе на 18. јануара идуће, 1884. године. Пред ову другу уплату за акције Народне банке, којом би се завршила уплата од по 125 динара за сваку од 20.000 акција, такође се акционарима упућује позив, а уписним местима дају упутства.
Како су уплате за акције успешно извршене, чиме је испуњен законски услов за конституисање Народне банке, то министар народне привреде сазива за 26. фебруар 1884. године прву скупштину акционара Привилеговане народне банке Краљевине Србије. Министар грађевина Јеврем Грујовић, који је замењивао министра народне привреде, поднео је скупштини акционара извештај о дотадашњем раду на оснивању Народне банке: о „мајској конференцији“, о резултатима уписа и уплата за акције, о штампању привремених акција и каматних купона у Бечу, о ангажовању Шарла Бошмана, „шефа ђенералног књиговодства у белгијској народној банци“ за организатора Народне банке на шест месеци уз хонорар од 20.000 динара. Следећег дана је скупштина акционара изабрала Управни и Контролни одбор, чиме је Народна банка коначно конституисана. За првог Гувернера је, краљевим указом од 8. марта 1884. године, постављен Алекса Н. Спасић, министар на расположењу. Другим указом истог дана, за владиног комесара у Народној банци постављен је Милисав Миловановић, начелник у Министарству грађевина.
Последњи услов за почетак рада Народне банке испуњен је регистрацојом Банке код суда.
Међу најважнијим пословима у припремама за почетак редовног пословања Народне банке били су доношење „Пословника за унутарњу радњу банчину“ и „Правила за послове с Народном Банком“, а нарочито израда банкнота.
Када су те неоходне припреме за почетак рада Народне банке са клијентелом обављене, Банка својим огласом у „Српским новинама“ објављује да са редовним радом почиње 2. јула 1884. године, а то исто саопштава и Министарство народне привреде. Истога дана пуштена је у оптицај и прва новчаница Привилеговане народне банке Краљевине Србије од 100 динара, платива у злату, која је на себи носила датум – 2. јули 1884. године.
У целој историји новца Србије од 1868. године (први ковани новац) до 1918. године (последња новчаница од 5 динара), у Србији је било пуштено у оптицај:
- кованог новца државног издања:
5 врсти од бакра,
22 врсте од сребра,
3 врсте од злата,
13 врсти од никла,
1 врста од бронзе;
- новчаница Народне банке:
3 врсте плативих у злату, и
6 врсти плативих у сребру.
Јован Хаџи-Пешић „Новац Србије 1868-1918.“ стр. 19-23.
[1] Закон о Народној банци објављен је у Српским новинама бр. 13 од 19. јануара 1883. год., стр. 57-8. – Краљев указ од 22. децембра 1882. године о овлашћењу министра финансија да Народној скупштини поднесе пројект закона о Народној банци прочитан је у Скупштини 27. децембра, а сам пројект закона упућен Финансијском одбору на претходно разматрање. Три дана касније, Одбор предлаже Скупштини да закон прими, што Скупштина и чини, без веће расправе, што је и разумљиво, јер су радикали, противници политике краља Милана, већ раније напустили скупштину.