Карл Маркс: Фабричка буржоазија у Француској

Цело наше излагање показало је како република од првог дана свог постојања није рушила финансиску аристократију, него ју је учвршћивала. Али она јој је чинила уступке против своје воље, потчињавајући се судбини. С Фулдом се владина иницијатива вратила у руке финансиске аристократије.

Неко ће запитати: како је коалирана буржоазија могла да трпи и подноси господство финансиске аристократије, која се под Лујем Филипом заснивала на искључењу или потчињавању осталих буржоаских фракција?

Одговор је прост.

Пре свега, сама финансиска аристократија чини одлучујући део ројалистичке коалиције, чије се заједничка власт зове република Зар орлеанистички прваци и капацитети нису стари савезници и сукривци финансиске аристократије? Зар сама финансиска аристократија није златна фаланга ореланизма? Што се тиче легитимиста, они су већ под Лујем Филипом узимали практичног учешћа у свим оргијама берзанских, рудничких и железничких шпекулација. Савез крупног земљопоседа с финансиском аристократијом је уопште нормална појава. Доказ: Енглеска, доказ: и сама Аустрија.

У земљи као што је Француска, где величина националне производње стоји несразмерно ниско према величини државног дуга, где је државна рента најзначајнији предмет шпекулације, а берза главно тржиште за улагање капитала који хоће да се оплођује на непроизводан начин, – у таквој земљи мора небројена маса људи из свих буржоаских или полубуржоаских класа бити заинтересована  у државном дугу, у игри на берзи, у финансијама. А зар сви ти подређени учесници не налазе своја природна упоришта и шефове у оној фракцији која тај интерес заступа у највећим размерама, која га заступа уопште и у целини?

Чиме је условљен прелаз државне имовине у руке финансиске аристократије? Све већим задуживањем државе. А задуженост државе? Сталном превагом њених расхода над њеним приходима, несразмером која је у исти мах и узрок и последица система државних зајмова.

Да би избегла то задуживање, држава мора или ограничити своје расходе, тј. упростити, смањити свој државни апарат, што мање управљати, запошљавати што мање персонала, ступати што мање у однос према буржаоаском друштву. Тај пут није био могућ за странку реда, чија су репресивна средства, чије је званично мешање у име државе, чија је свеприсутност у име државних органа морала расти у истој мери у којој су њено господство и животни услови њене класе били свестраније угрожавани. Жандармерија се не може смањивати у истој мери у којој расту напади на личности и својину.

Или држава мора покушати да избегне задуживање и да створи одмах, макар и пролазну равнотежу буџета тиме што ће свалити ванредне порезе на леђа најбогатијих класа. А зар да странка реда, да би национално богатство избавила од берзанске експлоатације, жртвује своје властито богатство на олтар домовине? Pas si bete! (Тако глупа она није!)

Дакле, без потпуног преврата у француској држави нема преврата ни у француском државном газдинству. С тим државним газдинством нужно је повезано државно задуживање, а с државним задуживањем – шпекулације с државним дуговима, господство поверилаца државе, банкара, мењача, берзанских вукова. Само једна фракција странке реда била је непосредно заинтересована у обарању финансиске аристократије, – фабриканти. Ми не говоримо о индустриским магнатима, који су под Лујем Филипом чинили широку базу династичке опозиције. Њихов интерес несумњиво тражи смањење трошкова производње, дакле смањење државних дугова чије камате улазе у порезе – обарање финансиске аристократије.

У Енглеској – а највећи француски фабриканти су ситни буржују у поређењу са својим енглеским супарницима – ми стварно видимо фабриканте, једног Коблена, једног Брајта, на челу крсташког похода против банке и берзанске аристократије. Зашто тога нема у Француској? У Енглеској преовлађује индустрија, у Француској – пољопривреда. У Енглеској, индустрији је потребна free trade (слободна трговина), а у Француској – заштитне царине, национални монопол, поред других монопола. Француска индустрија не господари над француском производњом, француски индустријалци не господаре стога француском буржоазијом. Да би одбранили своје интересе од осталих фракција буржоазије, они не могу као Енглези стати на чело покрета и уједно истаћи свој класни интерес на прво место; они морају ићи за револуцијом и служити интересима који су супротни општим интересима њихове класе. У фебруару они нису схватили свој положај, и фебруар их је научио памети. А ко је непосредније угрожен од радника него послодавац, индустриски капиталист? Зато је у Француској фабрикант нужно постао најфанатичнији члан странке реда. Кресање његовог профита од стране финансијера – шта је то према укидању профита од стране пролетаријата?

У Француској ситни буржуј чини оно што би нормално морао чинити индустриски буржуј; радник чини оно што би нормално био задатак ситног буржуја. А ко решава радников задатак? Нико. Он се у Француској не решава, он се у Француској само прокламује. Он се нигде не решава у оквиру националних граница; класни рат у оквиру француског друштва претвара се у светски рат у ком се сукобљавају нације. Решење ће почети тек у тренутку кад светски рат стави пролетаријат на чело оног народа који господари светским тржиштем, на чело Енглеске. Али револуција, која овде налази не свој крај, него свој организациони почетак, неће бити револуција кратког века. Садашње поколење личи на Јевреје које је Мојсије водио кроз пустињу. Оно има не само да освоји један нови свет, оно мора да сиђе с позорнице, да би учинило место људима који су дорасли новом свету.

Карл Макрс „Класне борбе у Француској 1848-1850“ Стр. 111-113. Култура, 1949.