Ekonomska politika Stjepana Radića i intervencija Narodne Banke

http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan_Ducic_Verujem_u_Boga_i_srpstvo.pdf

 

У борби против Устава, управо против Београда, Радић је, како смо раније споменули, био занемарио сваку бригу о свом сељаштву, и водио борбу као каква буржоаска странка, чак странка велике буржоазије. За разлику од његовог пријатеља др Корошца, он је углавном уживао у своме вербализму. Економски програм странке Радићеве, био је – не може бити гори. Финансијски, тако исто.

Ево доказа.

Стјепану Радићу се приписује што нису на време направљене наше државне железнице и водени путеви, а што је донело пуно штете послератном промету и саобраћају. Светски рат је био искварио наше пруге и оставио у крајњој мизерији наш железнички парк, скоро неупотребљив након рата. Ово је била Београду главна брига. Највише је ово погађало баш Хрватску и Далмацију, које нису ни за време хабсбуршке монархије никад добиле везе са Приморјем, осим пруге која од Љубљане иде преко Загреба за Београд. Направљена је једино, већ у аустријско време започета, уска пруга ЗагребКнин-Сплит, али је ипак требало 24 сата до нове престонице! Београд је имао у глави два железничка правца: Београд-Ниш-Солун, што је делом и урадио, добивши онамо и своју слободну зону; а затим правац Београд-Сарајево-Сплит, коју линију није Радић ни спомињао! Саме луке на Јадрану су биле једва у стању да задовоље домаће потребе; а кад се у нас показала готовост да дадну једну слободну луку Мађарској на нашој обали, онда се показало да ни Шибеник ни Сплит не одговарају овој потреби! Везу обале далматинске са Дунавом није нико ни покушавао да популарише… Не треба обилазити врло велику кривицу Хрватске сељачке странке, што су сви њени протагонисти већма волели да буду законодавци као Солон и Ликург.

Ово су Радићеви слушаоци највише платили новцем. Југославија је ово хрватско ометање изградње железница платила падом своје валуте, а то значи милијардама штете.

Са финансијском политиком Хрватске сељачке странке било је још горе. Радићев Загреб је већ од почетка добио амбиције да постане градом богате буржоазије. Тако је дошло до инвазије туђег капитала, већином из Пеште и Беча (који, и поред њихових домаћих невоља, нису пренебрегавали ни велику политику). Посредством онамошњих великих јеврејских капиталиста, Хрвати су набављали капитале и на већим европским пијацама. И то толико да је Загреб постао главним новчаним тржиштем у Југославији.

Али је у овом поступљено са пуно незнања. Загребачка новчана пијаца била је експозитура туђих капитала, највише мађарских и бечких банака, и зато је Загреб изгубио равнотежу, што је изазвало онамо праву психозу. Неки мисле да је таква страшна криза била завела у психозу и политичаре који су водили познату разуздану опструкцију у Скупштини, и довели до атентата. Кад је дошло до краха бечког Кредит Ансталт, и затим и до новог кредитног система у Америци, како каже један добар познавалац загребачких прилика, цела је она земља са новчаним Загребом била из темеља потресена… Краткорочни се кредити уопште повукоше, који су већ од 1918. до 1928. били пласирани у несолидну индустрију, већином на систему заштитних царина. Кад је дошло да се ту и капитали повлаче уздрма се и загребачко банкарство, и земља дође до катастрофе. – У ово доба је Радић изговорио своје најдуже говоре на својим митинзима о балканизму и византизму Срба. Никад није напао загребачко банкарство, које је упропастило малог сопственика.

Говорио је о корупцији Београда. Међутим, данас и Хрвати увиђају да су Срби у корупцију могли научити само од својих нових суграђана. Јер се видело да од свију корупционашких афера (бар доказаних) није била ниједна равна корупционашкој афери трговина са уложним књижицама Прве хрватске штедионице, највећег новчаног завода у Југославији. Та банка је омогућила да читава једна организација буржоаских профитера купује од неуких улагача уложне књижице за 30%-40% њихове номиналне вредности, и да их препродавају за 60% до 70%, а каткад и 90% номинале. Тако су малим улагачима из варошица и сељацима из Радићеве странке украдене стотине милиона динара, бар пола милијарде! (Овако је писао и један Хрват.) А ми смо у Београду добро знали да је већ прва диктатура, која се зове и ауторитативни режим, имобилизовала овај велики хрватски новчани завод да би се користио мораторијумом. Видели су сви Хрвати да је једина београдска Народна банка, у којој ваљда има и спрског новца, и то више него ичијег, положила пола милијарде да спасе њину банку од катастрофе и националне срамоте пред целом Европом.

Никад Београд није показао овакву неукост и овакав политички морал. Никад се он није протезао дуже него што је био његов губер. И Београду су из Пеште и Беча, и пре него Загребу, нуђени овакви капитали, али их је он одбио. Ни предратна Србија није знала за банкротства ни погађање са кредиторима. Турска је доживела некад три банкротства, и толико исто и Грчка, а Румунија је била уопште изгубила кредит на свима странама. Србија је, напротив, била свуда позната са својих уредних финансија. И Југославија, међутим, имала је већ одмах 2 милијарде дуга (истина, половину ратног Француској, Енглеској и Америци; и с овом последњом регулисала отплаћивање, а са других такођер на време покушавала да то исто уради). Сматрала је да ће златна подлога олакшати ове отплате. Немачки писци су први приметили да је врло вешто урађено и са стабилизирањем монете, без стране помоћи, на 9.12 до 9.15 швајцарских франака за 100 динара. Они су тврдили да наша влада чека само активан биланс да се уведе и златна валута! Од горњег регулисања дугова, после тога, било је могућно очекивање и инвестиционих зајмова. – Хрватски политичари никад нису пред Скупштину изнели ни свој финансијски, ни економски, ни просветни програм, него, и кад су правили највеће економске и финансијске погрешке, они су вапили да их други покрадоше!