Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Градови и занатство
Приликом турских освајања градови у Србији – као и другде – у приличној мери су страдали. Много је зависило од тога како се који град предао. Према опису Константина Јаничара Ново Брдо је јако страдало приликом заузимања. Један део становника су Турци одвели већ приликом заузећа, а неке су одвели нешто касније (1467). Из Новог Брда су се у 15. веку повукли дубровачки и други страни трговци. Одмах после турског освојења почео је опадати и Призрен као трговачко место. На рачун тих старих тргова тада су се развијали Скопљe и Нови Пазар , који је у то време припадао Босни.
Иако је турска власт обратила пажњу на рад рудника и ковница новца, на чему се Ново Брдо и подигло, оно није могло постићи онај полет који је имало за време Деспотовине. Извесно оживљавање рударске делатности крајем 15. и у првој половини 16. века учинило је да Ново Брдо у то време сачува значај као рударско место. До преткрај 15. века Ново Брдо није јаче насељено муслиманским градским становништвом осим управним чиновништвом и војском. Почетком 1525. године оно је имало четири муслиманске махале са 77 кућа, 49 мајстора у ковници без берата и 13 мајстора бератлија, као и 42 хришћанске махале са 294 куће, а свега 170 дућана. Године 1544 у Новом Брду је било 5 муслиманских махала са 86 кућа, 54 мајстора у ковници без берата и 22 мајстора бератлије. Хришћани су становали у 38 махала, а осим тога било је још 6 јеврејских кућа. Тада је у Новом Брду постојала једна џамија и нови хамам, а још увек је постојала «саска црква» и неке друге хришћанске богомоље.
У јужним деловима бивше Деспотовине у 16. веку почела се развијати и Приштина као град, а донекле и Призрен, иако је иначе изгубио свој ранији значај. У време великог везира Рустем-паше Призрен је имао 4 муслиманске веће махале и 12 хиршћанских мањих махал, које су добрим делом населили сточари Арбанаси. У Приштини је 1525. године било 3 муслиманске и 7 хришћанских махала. Тада је у Приштини постојала једна џамија и 5 месџида.
После освајања северне Србије, а нарочито за време борби са Угарском у 15. веку, опажа се опадање мањих тргова. Читав низ мањих тргова је извесно време сасвим изгубио значај. Стабилизација турске власти у Србији и с тим у вези стабилизација привреде довела је до полета у развитку градова. Уклапање градова у турски војно-административни и привредни систем, утицај нових трговачких веза и подручја изазвали су развитак неких градова. У прво време после освајања градови у Србији нису имали оријентални карактер. Иако је приликом освајања и нешто касније становништво делимично одведено у ропство и пресељено, не само да је део старог становништва остајао него су и градови насељавани сеоским живљем, па су се делимично и власи насељавали у неке градове. Преовлађивање муслиманског становништва у градовима у Србији у 15. и 16. веку био је релативно брз и снажан процес. Попуњавање градова муслиманским становништвом вршило се досељавањем из удаљених крајева, али и исламизацијом хришћанског градског становништва. Иако је и у Србији било местимично исламизације сеоског становништва, ипак она није била толико снажна као у граду. Исламизацијом градског становништва један део радног становништва Србије везао се за турску владајућу феудалну класу.
У развитку градова у Србији у другој половини 15. и у првој половини 16. века јасно се разликује развитак градова у унутрашњости од развитка градова на граници, у Подунављу. Градови на граници тада су имали војнички карактер.
Смедерево је 1516. године имало 11 махала у којима су становали муслимани. У тврђави је било 95 кућа у 5 махала и 95 азапа у 3 махале. У вароши је било 3 муслиманске махале са 55 муслиманских кућа. У чаршиској махали се спомиње више занатлиских и трговачких кућа. Поред тога било је 172 хришћанске куће, а од тога 87 удовичких кућа. У Смедереву је тада било 23 дубровачка трговца и занатлије, који су били стално настањени у овом граду, где је тада било главно седиште дубровачких трговаца у Подунављу. Осим хришћана у војничкој служби, тобџија, туфенкчија и мартолоса, којих је било преко 500 било је још и 35 хришћана занатлија за војне потребе, тесара за камену топовску ђулад, дунђера, ковача и окивача. Уз хришћанске војнике и занатлије у војној служби налазило се у Смедереву 115 њихових кућа и 60 удовица као повлашћено становништво.
Махале муслиманских војника у Смедереву су се већином образовале око џамија, од којих је једну подигао први смедеревски санџакбег Мехмед-бег Минетовић. Све махале у којима су становали хришћани називале су се по свештеничким парохијама. Смедерево је тада почело добијати изглед оријенталног града. До освајања Београда Смедерево је било главно трговачко место у Подунављу због важности свога пристаништа, иако занатство у њему није било нарочито развијено. Развитак Смедерева као трговачког и занатлијског града је баш заустављен преносом седишта санџака у Београд. Нешто пре 1525. године у Смедереву је било у граду 8 махала и 102 муслиманске куће и 4 махале у вароши са 85 муслиманских кућа. У 7 хришћанских махал било је 33 куће са домаћинима и 83 удовичких кућа, а било је и 15 кућа цигана. Међу посадом повећавао се број тобџија и занатлија са службом у тврђави, док се број Дубровчана смаљио на 19. У то време је у граду било десетак џамија и један имарет. У дефтеру је записано да 52 дућана дају кирију царској благајни. Узрок великом броју хришћанских удовичких кућа лежи вероватно у томе што је у Смедереву у то време било много војника хришћана.
Иако је Смедерево после пада Београда, а нарочито освајања Баната, изгубило ранији значај, ипак се оно у другој половини 16. века развијало као лакални центар. Подаци из дефтера показују знатно повећање муслиманских кућа, а тада је и у бројној посади тврђаве било само нешто Срба.
Београд је тешко страдао приликом освајања. Док су већи део српског становништва Турци одвели у Цариград, мађарска војска и остало становништво прешли су у Угарску. У граду је остало само нешто Срба шајкаша. Београд се брзо опорављао и почео развијати као најважнија тврђава, што ће и остати до коначног освојења Будима, а упоредо с тим Београд се почео развијати као центар трговине и занатства.
Године 1536 у Београду су биле 4 муслиманске махале у вароши око 4 џамије са 79 кућа. Већина тих становника еограда били су нови муслимани, али је било доста досељеника из Анадолије, Босне, Новог Пазара, Скопља и других градова и области. Од невојничког муслиманског становништва Београда скоро је половина уписана као занатлије; међу њима је записан један градитељ хамама и царски дунђер. У 12 махала у вароши било је 68 хришћанских кућа. Ти становници су били ослобођени пореза, а дужност им је била да оправљају тврђаву. У вароши је било 72 куће насељених влаха, који су чували царске амбаре, 20 циганских кућа, чија је дужност била да оправљају бродове у луци, па су зато били ослобођени пореза и намета и нешто циганских кућа без тих дужности и права.
У другој половини 16. века Београд се јаче развија и све више добија муслимански карактер. Године 1560 у Београду има 16 муслиманских махала са преко 360 кућа, а хришћанских кућа преко 60. Занатска радиност знатно се развила. Према ранијем стању јављају се и нови, нарочито финији занати, па се спомињу и златари, ливци олова итд. И међу српским становништвом Београда у то време има по који занатлија. Али је Београд још увек у односу на неке веће градове у Македонији, Босни и Војводини заостао. Нагли пораст Београда показују подаци из 1572 године. Тада је било у Београду преко 600 муслиманских кућа у 21 махали и преко 200 хришћанских кућа, 133 циганских кућа, већином муслиманских и 20 јеврејских кућа.
Београд је после средине 16. века постао град оријенталног типа, а ве његове махале биле су око већих џамија. Он је задржао свој стратешки значај, иако се граница помакла, па је у њему и даље био велики број војника у посади тврђаве. Претстављао је важну тачку за концентрацију турске војске приликом похода на запад, али се тада знатно више развијао као трговачки град, нарочито од треће четвртине 16. века. После пада Будима и Темишвара Београд је постао важан центар за транзитну трговину. Тридесетих година 16. века и дубровачка колонија у Подунављу је преселила своје средиште из Смедерева у Београд. Средином и у другој половини 16. века у Београду је било стално настањено тридесетак трговаца и занатлија из Дубровника, али је знатно више долазило повремено послом. Дубровачки трговци правили су највеће послове за време концентрација турских војски у Београду и приликом њихова повратка са војних похода. Дубровник се трудио да очува аутономију својих колонија и да не допусти да се грађани споре пред турским судом. Република је у наколико махова интервенисала кад су турске власти у Београду покушале да повећају и заведу нове царине на робу дубровачких трговаца. Дубровачка колонија у Београду је имала у 16. веку свог капелана, који је уједно био и нотар и писар при дубровачком арбитражном суду. Поред других артикала, неки дубровачки трговци набављали су ћирилске књиге штампане у Италији и продавали их у Србији.
Иако је Београд у другој половини 16. века постао град оријенталног типа, ипак је то био један од културних центара српског народа. Средином 16. века кнез Радиша Дмитровић основао је у Београду штампарију у којој је радио јеромонах Мардарије из Мркшине цркве, и касније познати штампар. После смрти кнеза Радише штампарију је преузео Дубровчанин Трајан Гундулић и дао да се заврши штампање „Четворојеванђеља“ (1552). Мада је седиште београдског митрополита било у манастиру близу Београда, његова јурисдикција била је везана за Београд као центар епархије. Путописац Герлах (1573 и 1578) спомиње српску цркву у Београду у којој су служила четири свештеника. У тој цркви су биле дрвене утвари. Прота у Београду бавио се бојаџинским занатом, а занатима су се бавила и остала три свештеника. Герлах пише да су остале хришћанске цркве Турци разорили. Мехмед-паша Соколовић је од материјала –три српске цркве и једне синагоге –како то саопштава Марк Антонио Пигафета – дао направити безистан и каравансарај.
Неки градови у унутрашњости раније су се почели развијати у градове муслиманског типа него градови у Подунављу. Природно је што је Ниш 1516. године био већи и развијенији занатлијски центар него Смедерево, иако је у спољној трговини Смедерево, као пристаниште на Дунаву, имало већи значај. Тада је Ниш имао близу 250 муслиманских кућа, од тога преко 50 занатлиских, а свега 43 хришћанске куће и 40 насељених влаха. Али се и Ужице већ тада развило као већи занатлиски центар него Смедерево. Тада је у Ужицу било преко 160 муслиманских кућа. Од тога око 40 занатлиских, а хришћанских кућа било је 95 домаћинских и 16 удовичких, док је неожењених било 37 хришћана. Године 1536 у Ужицу је било 294 муслиманске куће, а хришћанских свега 33 са 15 неожењених становника. Већ у првој половини 16. века Ужице се почело развијати у град са многим занатима, који су по источном начину били концентрисани у појединим деловима града. Нарочито је била развијена прерада коже. Године 1572 Ужице је имало преко 550 муслиманских кућа у 15 махала и 44 хришћанске куће. У погледу броја муслиманских кућа и занатлија Ужице је једва нешто заостајало за Београдом, који је иначе имао више хришћанског становништва и нарочито знатно више војске.
У другој половини 16. века су се и неки ранији тргови почели подизати као локална средишта. Међутим, занатство на селима није се много разликовало од сеоског занатства пре турског освојења. Еснафска организација, која се почела уводити по узору на занатску организацију у осталим турским градовима, била је у 16. веку ограничена на градове.
Неки становници градова имали су чифтлуке у околним селима. Држаћи чифтлуке на мириској земљи шехирлије су давале спахијама дажбине које су теретиле земљу, али нису били обавезни да плате отштету за напуштену земљу ако су је напустили. Спахије нису могле повратити одбеглу рају после њеног десетогодишњег боравка у граду, па је временом добијала право градског становништва.
КРАЈ ПОГЛАВЉА
У Цариградским архивама има још необјављених и непроучених дефтера који садрже пописе сакупљеног харача, овчарине, закупа итд., затим пописе војних посада и њихових плата, као што има и других извора који говоре о стању у Србији у 16. веку. Ти извори нису овде употребљени. У Народној библиотеци у Бечу има турских финансиских, војних и катастарских дефтера из Будимског пашалука од који известан број даје податке о Србији у 16. веку. У тој збирци постоји и један недатирани катастарски дефтер за Смедеревски санџак у две свеске са канун-намом.
Податке о градовима у Србији и о пословању дубровачких трговаца у 16. веку дају дубровачке књиге. Дубровачку грађу о Београду од 1521 до 1571. године објавио је Ј. Тадић, Дубровачка архивска грађа о Београду 1, Београд 1950.