Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Територијализација кнежина у северној Србији средином 16. века
Пуни прелаз насељених влаха на земљорадњу условио је образовање кнежина као територијалних организација. Како се турска управна власт завршавала у нахији, морала се јавити локална самоуправа народа, чија организација по карактеру морала бити сеоска самоуправа одоздо а феудална организација одозго. У Србији – као и у неким другим нашим земљама – образовање кнежина је било резултат комбиновања оживелих патријархалних облика живота, које су уносили насељени власи, и наслеђеног и од Турака одржаваног феудално-територијалног уређења.
И пре насељавања сточара, непосредно после освајања, постојала је титула кнеза, наслеђена из Средњег века. Ти кнезови се јављају искључиво у градовима и трговима. Иако о њиховој функцији не знамо готово ништа, ипак се може наслутити да је била ограничена на место у коме су се они налазили. Између дужности таквог кнеза и каснијих кнежина нема континуитета, уколико се ради о неким рударским местима, у којима се очувала дужност таквог кнеза. Зна се за неке функције тих кнезова у рударским центрима. Године 1526 кнез Новог Брда водио је бригу о извлачењу воде из рудничких јама, што је око 1459. године спадало у дужност неких спахија хришћана. По османској кодификацији саских закона, у рударским местима је, поред кнеза, постојао и теклић. Кнез и теклић имали су неке приходе од производње рудника и од тржишта. Године 1502 спомиње се «господар и кнез новобрдски» Михајло Комнен Црнојевић, али и у рударским местима стара функција кнеза комбиновала са дужношћу влашког кнеза, јер су и рударска места населили власи. Око 1527. године су се у руднику Железник налазили насељени власи. Сточари су иначе снабдевали руднике угљем (ћумуром), поред сељака, којима је то била обавеза, имали су дужност да црпу воду из јама и томе слично.
Оживљавање патријахалних облика живота у Србији у 15. и 16. веку наступило је насељавањем сточара. Оживљавање и јачање задруга је последица тих таласа, насељавања сточара, који су за време турске владавине плавили земљорадничке крајеве. Кнежинску организацију донеле су такође масе насељених сточара. Али се та њихова организација до 1536. године ограничавала на њих, иако су власи увелико прешли на земљорадњу. Изједначавањем влаха са осталом рајом створени су услови за територијализацију кнежина и кнежинске организације. Та се појава није ограничавала само на северну Србију него је то био општији процес, повезан са суседним областима.
Приликом насељавања влаха у северну Србију кнезови и примићури су добијали села и нахије да их населе и да насељеност влашким становниптвом одржавају. Територијализацијом кнежинске организације, та је дужност кнезовима и примићурима поверена над читавом рајом. Према канун-нами из 1536. године и канун-нами из 1560. године кнезови и примићури у Смедеревском санџаку имали су за дужност, поред помагања у скупљању пореза и дажбина, да пронађу и поврате рају која је побегла из села где је записана.
Примићури су за вршење своје дужности имали баштине ослобођене плаћања пореза и рајинских дажбина. Њихови неожењени синови и браћа, уколико нису држали рајинску земљу, уживали су такође повластице. Дужност примићура била је наследна и није могао бити постављен за примићура нико од раје. Примићури у северној Србији били су у то време обавезни да у случају потребе поведу хиљаду људи који ће оправљати мостове и бродове, као и то да са својом родбином и скупљеним људима чувају земљу у време ратних похода. У северној Србији није било у сваком селу примићура, а у другој половини 16. века било је нахија са врло мало примићура.
Кнезови у Смедеревском санџаку преузели су гаранцију за примићуре. За своју дужност неки од њих су имали тимаре, а неки слободне баштине. Дужност кнеза је такође била наследна. Ако би се кнезу одузео тимар као спахији, кнежина и баштина су му остајале. Он није могао добити обични спахиски тимар него само кнежински и нико се од раје није могао огласити кнезом. Кнезови у северној Србији ишли су у војне походе са санџакбегом.
У другој половини 16. века по правилу су једино кнезови у Србији били спахије хришћани, али се по сада познатом материјалу не може са сигурношћу тврдити да су се кнежине у Србији територијализацијом поклопиле са нахијама.