Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Насељавање влаха (сточара) у Србију и прве кнежине
Већ приликом заузимања Деспотовине долазило је до већег пустошења у Србији. Али после пада Смедерева, нарочито за владе Матије Корвина, провале угарске војске нанеле су још веће штете. Око 1476 године било је у Смедервском санџаку много опустелих места, јер је раја била пребегла било у Угарску било у унутрашњост. На Дунаву су већином страдала села, а већа места су успела да се одбране, док су дубље у унутрашњости страдала поред села и нека већа места. Око 1476 године Крагујевац је био бивши трг који је угарска војска разорила приликом једне раније провале. Подаци из турских дефтера, који се односе на Смедеревски санџак из 15. и почетка 16. века, јасно показују да су тачни истовремени подаци са угарске стране који говоре о масовном пресељавању становништва из Србије у Угарску. У турским дефтерима из тог времена не само да се јавља велики број села са проређеним становништвом и доста сасвим пустих, него се врло често јавља да су хаса виногради спахија запарложени и да су хаса млинови запуштени и не раде.
У јужним деловима даншње Србије после пада под турску власт дошло је такође до јачања сточарства и насељавања влаха у жупне крајеве. Али тамо тај процес није дао тако важне историјске резултате као у северној Србији.
У првој деценији турске владавине насељавање влаха у северну Србију било је местимично. Њих су насељавали санџакбези и други турски великаши у опустела места на својим хасовима и зеаметима. Најстарији турски закон о власима у тим крајевима из 1467-68. године каже: „Од сваке куће нека дају један дукат (филурију), две овце, једну са јагњетом и једнога овна. Двадесет кућа је један катун. Од сваког катуна нека дају један шатор, један сир, три конопца и шест улара, једну мешину масла и једнога овна. Од осталих дажбина нека ништа не дају. На пет кућа један војник иде на војни поход“. Ти власи су имали искључиво примићуре као старешине, који се у насељеним селима јављају као старешине села.
Али је проређивање ранијег земљорадничког становништва било необично повољно за миграције сточара и за њихово насељавање. У другој деценији турске власти талас влаха је преплавио читав Смедеревски санџак и добар део Крушевачког и Видинског санџака. У Смедеревском санџаку око 1476 године било је 7.600 влашких кућа према 11.400 кућа на тимарима и зеаметима спахија, 1.100 кућа на тимарима мустафхиза и 2.500 кућа на санџакбеговим хасовима. Око 1516. године у Смедеревском санџаку морало је бити преко 12.000 влашких кућа. Од колике су важности за Смедеревски санџак били ти сточари види се из тога што су они у том санџаку пописивни у посебне дефтере. Године 1527 Турци су влахе Смедеревског и једног дела Крушевачког санџака пописали у два велика дефтера.
Ти сточари су се насељавали у земљорадничке крајеве северне Србије и Поморавља из области Старог Влаха и са Дрине, али се добар део њих доселио и из Херцеговине и црногорских брда. Има изричитих сведочанстава о досељавању сточара из тих области у Рудник и околину.
Овај други, снажнији талас насељавања у северну Србију у 15. веку носио је кнежинску организацију. Код тих сточара су постојали кнезови као више старешине и примићури као ниже. Иако је тај талас доносио патријахалне облике живота ипак су се у организацији сточара, већ у време насељавања, јављали први знаци класног раслојавања. У том погледу се овај други слој влаха разликује од првог слоја по томе што је код њега катун као формација у ишчезавању. Иако је катун код ових сточара – по турским законима –обухватао 50, а не 20 кућа као у првом слоју.
Да је организација катуна у ишчезавању код ових сточара види се и по томе што су натуралне дажбине, које је некада давао читав катун, сад дају распоређене на кућу и то у новцу. С филуријом, дажбинама катуна и осталим дажбинама власи у Смедеревском санџаку у то време плаћали су 83 акче од сваке куће. То су сада плаћали султановој благајни, јер су сви власи у Смедеревском и Крушевачком саннџаку оглашени царским власима, па и они које су на својим добрима раније населили турски великаши. На сваку влашку кућу било је уписано по 15 акчи скендербегу на име глоба. Осим тога на 50 кућа, односно од једног катуна, давали су власи санџакбегу једног слугу, а на сваких 5 кућа су давали једног војника за војничку службу, то јест за чување границе и опасних места у унутрашњости. Они су се у тој служби смењивали сваких шест месеца. Власи су, у случају војног похода, ишли на војну на коњу, а свака кућа је морала дати једног војника. У турским канун-намама гарантује се сталност њиховим старешинама. У време насељавања у северну Србију власи су имали велика права. Тада турски закони говоре о томе како „кадија међу њих не долази и не узима крварину“ и да се „власи не смеју испитивати о стању у непријатељској земљи“. Ова последња одредба односи се ваљда на то кад они у време мира прелазе ради сточарења у другу земљу. Такве крупне повластице се касније не спомињу, иако постоје одредбе из прве половине 16. века покојима кнезови узимају десетину од глоба. Власи су били ослобођени рајинских дажбина и радних обавеза. До 1536. године власи су давали само половину ушура, уколико су преузели да раде рајинску земљу на тимарима спахија. У том случају понекад су плаћали мукату, односно извесну врсту закупа у новцу. Тим повластицама се очигледно тежило да се створе повољни услови за насељавање сточара на опустелим земљама.
Унутрашња организација тих сточара, иако потиче из патријархалних и војно-демократских облика живота, није остала нетакнута. На развитак њихове организације утицала је феудална средина у којој су се кретале и шириле те раније на високе планине ограничене сточарске групе, које су стицајем историјских збивања постале најважнији фактор у развитку српског и црногорског народа у 15. и 16. веку. Феудална средина, у коју су они у своме ширењу и развитку упали, довела је до класног раслојавања. Власи, који се у другој деценији турске власти у Србији лепезасто шире из области Старог Влаха и са средње Дрине у земљорадничке крајеве, не само да су почели да губе неке изразите одлике своје патријахалне организације, него су и њихове старешине, кнезови и примићури, имали подложне људе који су им давали дажбине, односно обрађивали земљу. Ти подложни људи се називају ратајима, термином који се срета у нашим старим повељама, а писари дефтера их називају и чифчијама. На тој основи, из патријахалне средине коју су стварали ти сточари рађао се нови слој турских спахија.
Турској управи тај продор сточара добро је дошао, и то како ради колонизације тако и ради одбране граница.
Среидном друге половине 15. века турска управа је хтела да створи јединствену организацију од насељених влаха са једним старешином, врховним кнезом. То је био кнез Малога, син Николин. За ту дужност он је имао пре свега тимар са приходом од 10.246 акчи. А изван свохг спахиског тимара, који му је дат као врховном влашком кнезу у Смедеревском санџаку, кнез Малога је имао и своју кнежину. У њој је имао 21 подложног примићура, а под својом непосредном управом 8 села. У тим селима имао је 14 својих ратаја (чифтчија) и један самоков. Кнез Малога је имао и једног теклића, за кога стоји у дефтеру да је „слуга“ (hizmetkar).
У Смедеревском санџаку је било у то време 21 кнез. Сви су они имали слободне баштине, а били су ослобођени пореза и дажбина. Исто тако су и примићури имали слободне баштине и били ослобођени пореза и дажбина. Неки кнезови су држали мале кнежине, али је већина имала већи број примићура, а највише кнез Радован Бакић, чија је кнежевина била у кадилуку Брвеник. Кнезови и примићури су имали ратаје, а кнезови – редовно – и примићури – често – и теклиће. Највећи број кнежина је био у кадилуку Брвеник, а многе кнежине су се једним својим делом налазиле у кадилуку Брвеник, а другим делом у Поморављу или у другим крајевима северне Србије, где су кнезови и примићури добијали на управу поста села да их населе власима. То је време продирања сточарске организације, и кнежине у насељеним областима су биле везане са исходном облашћу.
Насељавање сточари у земљорадничке крајеве условило је њихов прелазак на земљорадњу. Године 1516 за већину села у Смедеревском и добар део села у Крушевачком санџакустоји у дефтерима ознака да земљу раде власи. А с друге стране, неки кнезови су постали и спахије. Интересантни су подаци о породици Бакић, из које је Павле Бакић, потоњи деспот српски у Угарској. У турским дефтерима из 15. века уписан је Радован Бакић као један од кнезова у кадилуку Брвеник. Његова кнежина обухватала је села западно од Пожеге. У дефтеру из 1516. године уписан је Тодор, син Дмитра Бакића, као спахија са тимаром. Укупно је Тодор Бакић имао 9 хришћанских и 3 муслиманске рајинске куће, једну баштину и 6 млинова. Од тога тимара он је имао приход у вредности од 2.398 акчи. Он је 1527. године уписан као кнез у Ужичкој нахији. У исто време је један од кнезова у Београдској нахији Вукан Бакић. Нешто касније се спомиње из те породице кнез – спахија Никола, син вука Бакића. После бекства у Угарску Павле Бакић је одржавао везе са својим рођацима у Турској.
Али нису само Бакићи постали спахије него и неки други кнезови. Тај нови слој хришћана спахија насталих од кнезова попунио је проређени слој старих српских феудалаца, који су постали под турском влашћу спахије.
У време пада Београда и турског продирања преко Саве и Дунава власи су насељавали већину села Смедеревског и добар део села Крушевачког санџака. Многа села у Смедеревском санџаку у неким турским дефтерима у то време уписана су тако да су прво уписани власи, а затим раја тог санџака. У то време власи су давали у Смедеревском санџаку половину ушура са земље коју су обрађивали на тимарима. Али су се њихове дажбине, на име филурије и других ранијих дажбина, повећале од 83 на 92 акче од куће. Осим тога су санџакбези, поред законом прописаних прихода од глоба, почели да узимају од влаха извесне количине пшенице и јечма. Закон из 1527. године је огласио те дажбине као супротне старим законским одредбама, али је ипак допустио да санџакбег изузетно може да узме мање количине пшенице и јечма.
Утврђивање крајине, ослањањем на тврђавске посаде са плаћеном војском и плаћеним мортолосима, довело је до тога да су власи постали важнији као колонизаторски елемент, погодан за попуњавање пољопривреде радном снагом, него као чувари граница. Стога у првој половини 16. века не постоји врховни кнез влаха у Смедеревском санџаку као што је то био кнез Малога, јер су Турци очигледно одустали од намере да све влахе подвргну јединственом самоуправном органу. Али зато у то време постоји велики број кнезова. Године 1527. било је у Смедеревском и једном делу Крушевачког санџака 104 кнеза. У неким нахијама је постојао само један кнез, а у неким нахијама је било 12 до 19. Њима је био подложан велики број примићура, који су држали једно до два села, ређе више. Под кнежином има врло различити број села, од 3 – колико их је имала најмања кнежина – до преко 100 – колико их је имала највећа. Од кнезова у Смедеревском и Крушевачком санџаку у то време било је 11 муслимана, а од примићура 29. Међу тим новим муслиманима је и Мустафа, син Малогин. Било је нешто муслимана и међу обичним власима. Неки кнезови и примићури су држали чифтлуке у закупу. Кнезови у Мачви и Подрињу у Зворничком санџаку су своје баштине држали као тимаре, а касније као чифтлуке.
Те кнежине у трећој деценији 16. века нису се још потпуно територијализирале, јер су обухватале само влахе који још нису постали права раја, иако су већ створени услови за претварање влаха у праву рају и кнежина у територијалне организације сеоске управе.