Турски феудални поседи у Србији, 3.део

Војнуци и дербенџије

У Србији је било у свим санџацима у другој половина 15. века и у првој половини 16. века много војнука. Иако је пореклом војнучки ред влашко-сточарски, ипак је у нашим земљама у војнучки ред ушао добар део ситних баштиника. За неке војнуке, иако ретко, стоји означено да су „бивше спахије“. У Србији у ово време војнуци нису били само коњушари него и џебелије (оклопни коњаници).

По једном попису из 1486-1487 године у санџацима Ћустендил, Знепоље (Изнебол) и Крушевац (Алаџа Хисар) било је много војнука. Војнуци и њихови јамаци, који сносе заједно обавезу сваке треће године, уписани су у том попису са баштинама које претстављају чешће посед са виноградом, млином и ливадама. У Крушевачком санџаку било је 1516. свега 1.000 џебелија војнука и њихових јамала- Тридесетих година 16. века у Крушевачком санџаку било је 160 војнука и 828 јамака. У Браничевском субашилуку 1467-1468. године било је 6 лагатора, 217 војнука и 513 јамака. У Смедеревском санџаку било је око 1476. године санџакбегових војнука 28 са 102 јамака, војнука черибашеСмедерева 10 са 28 јамака, војника черибаше Лепенице 26 са 82 јамака, војнука черибаше Јагодине 2 са 10 јамака и у Браничевском субашилуку 4 лагатора са 208 војнука и 470 јамака. У Браничеву је било још 145 кућа војнучког заваида (резерве), од којих су испенџе и бадухава уписани као приход Али-бегу, субаши Браничева. Нешто пре 1525. године у кадилуку Браничево и у нахијама Омоље и Ресава било је 203 војнука са 818 јамака.

У Браничевском субашилуку 1467-1468 године било је 51 шахинџија и 15 доганџије, који су били у служби румелиског берлегбега. Они су, као и војнуци, били особођени давања пореза и намета са својих баштина. Али око 1476 свих 78 кућа бивших соколара румелиског бегберлега уписано је у тимаре, и соколари су постали раја.

Као и у свима освојеним крајевима под Турцима, и у Србији су постојала дербенџиска села чија је дужност била да чувају путеве и обезбеђују саобраћај кроз тешко проходне планинске крајеве и кланце. Примера ради може се навести да је село Мутиловци у Јагодинској нахији заведено у дефтер из 1516. године као дебреџинско село. Његови становници су плаћали 10 акчи испенџе од сваког човека, од сваке куће пола лукна пшенице и пола лукна јечма, а од винограда су давали једну меру вина. Иначе су за своју службу били ослобођени изванредних и диванских намета. Таква су дербеџинска села била Жабари и Миросава у Ресави, Крушевица у Нишком кадилуку, Брезовица, Свети Никола или Казакли и Беле Стене у Крушевачком санџаку и многа друга места на територији Србије.

Осим дербенџиских села постојала су и друга села која су имала нарочите обавезе, а зато била ослобођена извесних пореза, дажбина и намета. То су била села на главним путевима која су давала коње и другу опрему за мензилхане. Затим то су била села чија је дужност била да оправљају и снабдевају тврђаве, да катранишу бродове, оправљају мостове, чувају скеле и томе слично. Село Стрелари у Крушевачкој нахији било је ослобођено пореза и дажбина, осим глоба, свадбарине и таксе на вино. Оно је имало 29 кућа које су давале 30.000 стрела годишње за тврђаву Козник у Крушевачком санџаку. Заповешћу султана Селима првог одређено је да то село даје исти број стрела за тврђаву Смедерево.