Турски феудални поседи у Србији, 2.део

Хришћани спахије у Србији

У свима нашим земљама под турском влашћу било је у 15 в. и касније не само исламизираних домаћих феудалаца, него и хришћана феудалаца, турских спахија, а и неких других остатака ранијег феудализма. Исто тако је било хришћана спахија и у Србији, па се чак у Србији домаћи феудализам очувао дуже него у другим нашим крајевима под турском влашћу. Кључне позиције, како војне тако и управне, држали су муслимани. Санџакбези, субаше, диздари тврђава, па и заими, били су муслимани. Али је у 15. веку, па донекле и у 16, у Смедеревском, Крушевачком и другим санџацима на територији Србије било хришћана спахија који ни по величини тимара ни по значају нису заостајали иза спахија муслимана, иако су већи део спахија хришћана претстављали сасвим ситни феудалци.

Док је крајину према Деспотовини и Босни држао Исабег, син Исхак-бега, било је у тој области од 189 тимара 50 у поседу хришћана спахија. У „вилајету Влк“ 1455. године било је од 170 тимара 27 у поседу спахија хришћана. За десеторицу стоји да су били „старе спахије“. Тобџије, пушкари и земберекчије (самосталци) у Новом Брду били су у то време хришћани и свега један муслиман. Они су такође уживали тимаре. После две деценије било је у тој области 21 тимар у поседу спахија хришћана.

С једне стране, држање извесних феудалаца, а нарочито ситних, за време пада Деспотовине, који су образовали протурску странку, а с друге, потреба одбране границе учинили су да се у Србији јавља врло велики број хришћана спахија. У Браничевском субашилуку било је 1467-68. године 33 тимара у поседу спахија муслимана према 64 тимара у поседу хришћана. У то време спахија Вукосав, син Раданов, имао је тимар од пет села са приходом од преко 11.000 акчи. Његова браћа Војин и Јован имала су веће тимаре. Та породица држала је доста велики посед. Око 1476. године Вукосавов син Радан задржао је два села од очевог римара, а тада је Јован, најмлађи брат очигледно већ покојног спахије Вукосава, имао тимар који је доносио преко 10.000 акчи. Ту се очигледно ради о једној старој породици која је задржала свој положај и после турског освајања.

У Смедеревском санџаку око 1476. године било је још увек више спахија хришћана него муслимана. Тада је било 64 спахије муслимана према 85 хришћана. Поред врховног влашког кнеза Малоге и споменутог спахије Јована, у то време је већи тимар имао Милош Белмужевић, који је ускоро пребегао у Угарску. Он је држао Јагодину и приход од ње је износио 8.583 акче. Поред тих бивших крупнијих феудалаца из Деспотовине и манастири Раваница и Ресава су такође делимично задржали своја стара имања и били уведени у дефтере као спахије са тимаром.

Али је знатно већи био број спахија хришћана са тимарима који су доносили мале приходе, и то доста њих са неку стотину акчи прихода. У већини случајева то су били бивши ситни баштиници. Неке такве тимаре спахије су уживале по старом праву и према старим феудалним односима. Укупан приход хришћана спахија био је знатно мањи од укупног прихода спахија муслимана, и онда кад су хришћани спахије бројно преовлађивале. Око 1476. године у Смедеревском санџаку тај однос је изгледао овако: 11 зеамета у муслиманском поседу доносило је у заокруженом броју 332.000 акчи, 64  тимара у муслиманском поседу преко 518.000 акчи, а 84 тимара у хришћанском поседу свега нешто преко 186.000 акчи. У другим санџацима, и касније у Смедеревском санџаку, тај однос је био знатно неповољнији по спахије хришћане.

Крајем 15. и почетком 16. века турски феудализам је својим развитком угрозио положај тих спахија хришћана, старих српских феудалаца. Због тога су они почели да беже у Угарску, а један део је прешао на ислам. У првој половини 16. века број хришћана спаија у Смедеревском санџаку се смањио, али се у том општем опадању домаћег феудализма јавио нови слој спахија хришћана потеклих већином од кнезова насељених влаха. Делимично се попуњавао проређени слој спахија хришћана и другим путем. Године 1516 било је у Смедеревском санџаку 49 тимара у поседу спахија хришћана, а тридесетих година 16. века само 30 кнезова спахија. У другој половини 16. века једино су кнезови имали титуле спахија. Других спахија хришћана могло је бити само изузетно. Хришћани спахије у 16. веку нису имале онако велике тимаре као неке спахије хришћани у 15. веку.

У крушевачком санџаку било је 1516. године 48 тимара у поседу спахија хришћана. Али је број спахија хришћана био већи, јер је 15 тимара упасано на неколико спахија, од 5 до 9. То су заправо у тимаре сједињене слободне баштине са којих су један до двојица поседника на смену одлазили у војску. Тимари спахија хришћана у овом санџаку били су мали, као што су ту уопште преовлађивали ситни тимари. У нахији Измирник био је свага један зеамет и два тимара у поседу муслимана, а 15 тимара у рукама спахија хришћана, од тога 10 са 5 до 9 спахија на једном тимару, а 5 са једним до две спахије. Око 1530. године било је у Крушевачком санџаку 23 тимара у поседу спахија хришћана. Петнаест тимара претстављало је сједињене баштине са по пет до десет спахија, а у једном случају и четрнаест спахија. Веће тимаре имали су бивши команданти „цара“ Јована Ненада, који су пребегли у Турску. Тако је Радован Вучић имао тимар од 7.000 акчи који му је повећан 1531. године са још 10.000 акчи. Још за две спахије, Радана и Цветка, стоји да су „еуди цара Јована“.

Уколико се није радило о сједињеним баштинама или чифтлуцима оглашеним као тимари, хришћанин спахија уживао је исте приходе као и спахија муслима, а раја, хришћанска и муслиманска, имала је исте обавезе на тимару хришћанина спахије као и на тимару муслимана. Сви хришћани спахије у Србији, као и другде, имали су војне обавезе исто као и муслимани. Разлог тако изузетном очувању феудализма у Смедеревском и Крушевачком санџаку, у којима су се чак донекле сачувале, уклопљене у тимарски систем, и старе баштине и односи међу њима, лежи и у положају тих санџака према угарској територији, односно у организацији крајине према Угарској.