Положај и улога Српске цркве, 2

1. Обнављање Пећке патријаршије (1557) и њена улога после обнављања

 

Чињеница да је српски народ одиграо значајну улогу приликом турских освајања у јужној Угарској допринела је обнављању Пећке патријаршије. Улога српског народа у турским освајањима нарочито је постала очигледна приликом освајања Баната 1551-52 године.

Да би задовољио српски народ, султан је издао одобрељњ за обнављање Пећке патријаршије 1557. године. Лични утицај везира Мехмеда Соколовића у обнављању патријаршије види се и по томе што је за првог патријарха обновљене српске цркве постављен његов брат Макарије Соколовић. Улога везира Мехмеда Соколовића при том акту била је велика, иако обнављање Патријаршије није био његов лични акт него последица историских збивања. Не само што је Мехмед Соколовић био пореклом Србин, него и то што је на живом примеру видео одважност српског народа приликом освајања и утврђивања турске власти у Подунављу дало му је повода да се на том послу заложи.

Пећки патријарси су држали под својом јурисдикцијом северну Македонију, део Бугарске на истоку, Србију, Црну Гору, Војводину и Босну, као и насеља Срба у Хрватској, Далмацији и Угарској. Патријаршија је имала преко 40 митрополита и епископа.

Српска црква је у своме врху претстављала феудалну организацију. Први српски патријарси обновљене Патријаршије били су у сродству са највишим претставницима тадашње турске власти. Први српски патријарх обновљене Патријајршије Макарије (умро 1574) био је брат Мехмед-паше Соколовића, а други патријарх Антоније (1571 коадјутор; 1574-75) био му је синовац. Други синовац, Герасим (умро 1587) заменио је Антонија. Бивши митрополит херцеговачки Саватије Соколовић, по једном запису, завршио је манастир у Пиви као пећки патријарх 1586. године и исте године умро. Он је свакако био коадјутор за време патријарха Герасима и пре њега умро. Очигледно је да су ти Соколовићи један за другим долазили за херцеговачке митрополите, а са тог места за коадјуторе, па затим за патријархе. О Никанору, Јеротију и Филипу, који се помињу после Герасима као српски патријарси, знамо само њихова имена. Иако ти патријарси можда нису имали за рођаке турске властодршце, српска црква није долазила са турском државом у отворен сукоб до преткрај 16. века.

Не само у 15. и првим деценијама 16. века, када су постојали и тимари дати манастирима, него и касније, после обнављања, када тога није било, српска црква се јавља као највећи хришћански земљопоседник у Србији, Црној Гори, Херцеговини и другим земљама где је српски народ живео под турском влашћу и где је била јурисдикција српске цркве. Да српска црква није имала ту материјалну основу, она не би могла затечене манастире издржавати, а камоли подизати нове на темељима старих, понекад и католичким манастира. Најмање би манастири могли оснивати штампарије. Једна штампарија је пренесен из Млетака у Горажде 1519. године и радила је до 1523. године. У току 16. века радиле су много мање штампарије у разним манастирима и местима.

Седишта црквених власти била су у манастирима, па је издржавање епископата једним делом падало на терет манастирских имања. Али су патријарси и епископат имали и других, важнијих прихода. Патријарху је свака кућа давал годишње 12 акчи, а сваки поп један дукат. Свака кућа и сваки поп су давали исто толико своме митрополиту или епископу, а епископат је имао приходе и од неких црквених обреда. Осим тога су се купили прилози за Патријаршију и чинила завештања. Редовни приходи били су патријарсима и епископима загарантовани бератима које је издавао султан, па је патријархов егзарт и надлежни епископ при купљењу дажбина уживао помоћ локалних власти. У тим бератима била су побројана права која су имали патријарси, митрополити и епископи. За те берате плаћали су таксе патријарси, митрополити не само приликом избора и потврде, него и приликом обнове берата када би нови султан ступио на престо. Касније, у тежим приликама, понекад су сами патријарси тражили потврду берата уз плаћање таксе. То је некада био најлакши пут да се црква одбрани од притисака локалних властодржаца. Иначе је Пећка патријаршија плаћала годишње доста велику суму султану, која је износила у последњој четвртини 16. и у 17. веку 100.0000 акчи.

Убирање црквених прихода вршило се уз помоћ турских власти. У време добрих и сношљивих односа са турском државом црква се знала користити добијеним привилегијама. Она је тада покушавала да подвргне дажбинама и католике на територији под својом јурисдикцијом. Изгледа да је у бератима дрпдких патријарха и епископа била одредба да сви хришћани (мислило се ваљда на православне) на територији српске цркве траба да њој плаћају дажбине. Изгледа да су се непрецизно одређене одредбе могле тумачити и онако како су захтевали српски патријарси. И пре укидања Пећке патријаршије има вести из 15. и почетком 16. века да су српски патријарси тражили дажбине од католика у Босни. После обнављања српске цркве појава има знатно више, а нарочито за време патријараха из куће Соколовића. Тако су се судили пред шеријатским судом у Сарајеву 1564. године заступници патријарха Макарија са католицима. Патријархови заступници су рекли: „Ми имамо у својим рукама високе наредбе полог који тражимо од Латина црквене пристојбе, пристојбе за венчање и све друге даће и пристојбе, као што смо и до сада примали“. Али је суд захтев патријархових заступника одбио. Међутим, и поред Фермана (1566) којим се православном свештенству забрањује прикупљање дажбине од католика, ипак су слични поступци настављени и за патријарха Макарија и његовог наследника, синовца му Антонија. Католици се туже на Саватија Соколовића, тада херцеговачког митрополита, овим речима: „Сад међу нама кода митрополит Саватин са дванаест царских коњаника, те од сваког села по петнаест, по двадесет и још више гроша узима, а многе нас муче затвором и глобом, узимајући по пет и десет гроша…“ Тужитељи су придодали неке друге грехе митрополиту Саватију. На то је султан поново издао ферман којим се то спречава.

Српска црква је била феудална држава и по свом државно-правном положају. Тај положај црква није имала само зато што су патријарси и епископи добијали берате, нити само зато што је цркви редовне и нередовне приходе гарантовала турска држава, него и зато што је цркви била призната самоуправа и право да бира патријарха и епископа, које је затим султан потврђивао. Црква је имала јурисдикцију у брачном праву и у неким другим споровима, а има спомена да су црквене старешине судиле и у неким другим споровима и регулисале неке односе, нарочито градског становништва.

Обновљена српска црква није била само верска него у извесном смислу и политичка организација српског народа. Самоуправне јединице српског народа под турском влашћу, кнежине и племенске заједнице, са својим огранима, нису могле имати улогу ујединитеља српског народа. У томе их је спречавао њихов ограничен локални карактер. Међутим, српска црква је обухватила својом организацијом сав српски народ под турском влашћу, па је чак обухватила и део македонског и један мали део бугарског народа. Како су се у турској феудално држави народи делили по вери, што је и природно за једну феудалну и теократску државу, то је црква постала прави политички представник српског народа. Баш то што је она била организација феудалног карактера у свом врху, а повезана с народом преко свог нижег свештенства, омогућило је да српска црква одигра важну улогу у окупљању српског народа под турском влашћу. Преузимајући улогу политичког претставника српског народа, она је снажно деловала на очување јединства српског народа под турском влашћу. Припадност Пећкој патријаршији је одвајала од осталог становништва и оне делове српског народа који су се населили у Хрватској и Угарској, па је та припадност православној цркви претстављала и припадност српском народу.

Српска црква је оживљавала немањићку традицију и уносила ју је у живот српског народа, заснован на задружној и племенској структури. Она је уносила феудалне политичке идеје у идеологију српског народа, али у ово време она није била једини њихов носилац, јер су те идеје имале ослонца и у феудалном и полуфеудалном слоју који је постојао још увек у српском народу. Врхови српске цркве били су повезани са оним феудалним елементима који су се очували.

Али се улога цркве до преткрај 16. века сводила на то да окупи српски народ и утиче на формирање његове идеологије. Српска црква није до предкрај 16. века ступила у борбу са османском влашћу. Напротив, она је гледал да се користи добијеним привилегијама. Али промене у друштвеном положају српског народа под турском влашћу, односно промене у положају феудалних и полуфеудалних елемената које су наступиле крајем 16. и почетком 17. века, нагнале су српску цркву на пут борбе.