Kladovo: jedina sigurna luka za Jevreje u Evropi 1940. godine

http://www.kulturakladovo.rs/vest-70-godina—-KLADOVO-TRANSPORT-%E2%80%93-NEUSPELO–BEKSTVO-U-PALESTINU_98

Istorijske činjenice vezane za Kladovo transport:
Krajem oktobra 1939. godine, oko 1200 Jevreja iz Nemačke, Austrije i Čehoslovačke krenuli su organizovano, preko svojih cionističkih omladinskih organizacija i preko organizacija koje su se posebno bavile pokušajem spašavanja Jevreja, na veliko putovanje do Palestine, kako bi se izvukli od nacističkog pakla u Nemačkoj.

Bilo je predviđeno da se dalje putuje Dunavom do Suline, gde je trebalo da čeka veliki prekomorski brod koji bi izbeglice prebacio do Palestine. Problem je bio u tome što ovi putnici nisu imali tranzitne vize i nisu imali sertifikate, odnosno vizu za ulazak u Palestinu. Sertifikate su izdavali Britanci koji su tada držali teritoriju Palestine, a oni su ograničavali ulaz Jevreja. Tako je zapravo ovo bio jedan od brojnih ilegalnih pokušaja ulaska u Palestinu.

Krenula su tri broda “Car Dušan”, Car Nikola II”, i “Kraljica Marija”.

Flotila brodova krenula je prema Crnom moru. Zaustavili su se u Vukovaru na kratko i u Beogradu. Zatim su krenuli dalje ka Donjem Milanovcu. Tamo je trebalo da stigne telegram koji potvrđuje da ih u Sulunu čeka morski brod. Ali taj telegram nije stizao.

Posle skoro mesec dana bez nade, iznenada iz magle, iz Turn Severina došao je ogroman šlep “Penelopi” koga je vukao mali rečni remorker i putnici-emigranti su se oduševili u nadi da se put nastavlja. Čim je stigao, brod se okrenuo i vratio nazad prazan, jer mu je tako naknadno javljeno.

“Dva cara i kraljica” su stalno bili na otvorenoj reci, po hladnom vremenu i neizvesnosti. Pošto se čekanje oteglo, a na Dunavu počeo da hvata led, brodovi su morali da se sklone u zimovnik za brodove u Kladovu. U Kladovu su boravili od kraja 1939. sve do septembra 1940.godine, gde su srdačno primljeni od meštana malog ribarskog gradića.

Pošto veliki brod i dalje nije stizao, a u Kladovu je zbog blizine Nemaca u Rumuniji postalo opasno, šlepovi su putnike vratili natrag do Šapca na reci Savi. To je bilo septembra 1940. godine.

Kako je vreme prolazilo, a Nemci se približavali, ljude je sve više napuštala nada da će otići iz Šapca. Pojedinci su bežali preko nekih veza koje su sami pronašli. Oko dve stotine dece, bez roditelja, uspelo je da ode u dva transportera sa šabačke železničke stanice za Palestinu.

Posle 06. aprila 1941.g. sve nade su napuštene. Nemci su okupirali Srbiju, ušli u Šabac i zaveli iste one mere od kojih su svi ti Jevreji dve godine ranije pobegli.

Zbog nekih partizanskih akcija, Nemci su se posebno okomili na stanovništvo Šapca. Iživljavali su se na muškom delu stanovništva uključujući Srbe i Jevreje. Nekoliko dana su ih držali zatvorene i terali ih da trče i marširaju od sela Klenka do sela Jarka. Iznemogle i posrnule su ubijali. Posle desetak dana mučenja, Jevreji izbeglice, šabački Jevreji i šabački Cigani odvedeni su iz grada i streljani kod mesta Zasavica.

Žene iz logora u Šapcu su sa decom po izuzetnoj hladnoj zimi, februara 1942.g. oterane iz Šapca za Beograd. Išle su pešice po snegu i vetru noseći u rukama i vodeći za sobom decu koja su se usput smrzavala i umirala od jake hladnoće. Majke su po svedočenju očevidaca, ludele od bola za decom i čupale kosu. One koje su stigle do logora Sajmište, bile su likvidirane u kamionu sa gasom.

Posle rata napravljen je spisak od 1057 imena pobijenih muškaraca i žena, austrijskih, nemačkih, slovačkih i šabačkih Jevreja.