Промјена власти, него што!

Улог је огроман – судбина Црне Горе и народа који живи у њој!Од ИН4С – 14/08/2020 17:51 Посљедња измјена: 14/08/2020 17:51 27 Подијелите Facebook Twitter Telegram

Пише: Протојереј Јован Пламенац

У ваздуху се осјећа да се приближила промјена власти у Црној Гори. Режим Мила Ђукановића је у протеклих 30 година нанио огромну штету Црној Гори и црногорском народу.

Руси који долазе у Црну Гору, задивљени њеном љепотом, кажу да је Бог када је стварао свијет ово парче земље оставио за себе. Заиста, на тако малом простору било гдје другдје у свијету тешко је наћи тако лијепу природу, такав спој разуђене обале са пјешчаним плажама и врлетних планина, медитеранске и континенталне климе. Људи који су овдје живјели тај дар од Бога генетски су доживљавали као привилегију и према њему су се односили са посебном одговорношћу, трудећи се да га буду достојни. Из тог осјећаја израсли су честитост и част црногорског народа и његова наглашена потреба за слободом.

Онда је дошао Други свјетски рат и Црна Гора је, под окупаторским „кишобраном“ њемачких нациста и италијанских фашиста, безочном суровошћу окупирана већ раније импортованом комунистичком идеологијом. У Југославију је унијет вирус који је вриједне домаћине угњилио у паразите животно зависне од јасала комунистичког режима. Режим је уништио сељака и претворио га у радника, од домаћина је начинио пролетера, од слободног човјека зависника од режима. Рад, труд да се стекне иметак престао је бити врлина. Идеологија је изњедрила своју „врлину“: „не могу да ме плате толико мало колико мало могу да радим“ и „снаша’ се“. Новац који је Запад упумпавао Брозовом режиму, што кроз помоћ што кроз кредите, да га одвоји од Русије, и тако одвојеног од Русије одржава, кроз социјалну сигурност створио је лажну слику благостања. Али, тим новцем изграђена је и инфраструктура и привреда у држави, па и у Црној Гори.

Држава се задуживала, али је и стварала.

Рушењем Берлинског зида и уједињењем двије Њемачке, 1990. године, симболично је означено потопање комунистичког државног устројства у Европи западњачким либерал-глобализмом. У том „великом потопу“ глобалисти су, изазвавши у њој грађански рат, разбили Југославију и поробили новоуспостављене државице. Поробили су их политички, економски и – идеолошки.

Међу државама које су доживјеле најтеже посљедице глобалистичке окупације свакако је Црна Гора, првенствено зато што њоме већ три деценије влада један режим. Том режиму, својим моралним ликом и дјелањем у складу са њим, печат је ударио Мило Ђукановић. Још док је Црна Гора била у државној заједници са Србијом и док је функционисала као и Србија, по директиви глобалистичког окупатора, Ђукановићев режим уништио је црногорску привреду.

У том процесу испливале су ниске страсти, његове и његових пријатеља, који су да би били у том статусу морали бити истог моралног лика као и он и уз то му до балчака одани. Приватизација државних предузећа била је брутална похара. Фабрике које су комунисти отели у тзв. национализацији након Другог свјетског рата и оне које су сами изградили, трговинске фирме и друго слично државно материјално добро пренијето је у власништво странаца, али и људи режима Мила Ђукановића. Тај процес обављен је по ad hoc успостављеном коруптивном правилу „а ђе сам ту ја“. На врху коруптивне пирамиде, као споменик на постаменту, стоји лично он – Мило Ђукановић. Capo di tutti capi, шеф над шефовима. Тај статус, према Форбсовој листи, донио му је високо 20. мјесто најбогатијих предсједника држава у свијету (уз објашњење да се ради о мистерији), са богатством од 14,8 милиона долара. (Објављено у Индепенденту 20. маја 2010.) „Успјех“ Расточанина Мила Ђукановића је тим већи што се он набогатио у држави која има становника колико једно омање кинеско село, или једна београдска општина.

Мистериозно стечено богатство учинило је Ђукановића слугом глобалистичког банкарског капитала, а преко њега и оне који чине његов режим. Огроман новац који посједује омча је око његовог врата. Крај тог канапа је у рукама глобалиста. Они га цимну и кажу: признај Косово за државу, уведи Црну Гору у НАТО, уведи санкције Русији, улиј у свијест дјеце кроз школски систем квир (педерску) идеологију, обрачунај се са Православном црквом… Омча се мало притегне и – завршено. Какви закони, каква Скупштина, какви референдуми, каква црна демократија… Какви бакрачи! Закулисним господарима свијета свако безакоње којим се остварује њихов интерес је легитимно. Нема криминала на који су гадљиви.

Ђукановић је, у складу са моралним начелима својих господара, на којима и сам бивствује, подјармио црногорске институције система, сва три стуба власти: законодавну, извршну и судску. Црну Гору је учинио марионитском државом, само номинално независном.

У претакању државне имовине у Ђукановићеве и џепове њему оданих људи десетине хиљада радника остало је без посла. Слободни сељак, који је у комунистичкој ери постао зависник од плате у предузећу, сада је постао – глобалистички роб, завистан од мрвица са трпезе не глобалистичких господара, него њихових овдашњих слугу. Његова егзистенција више не зависи од његовог рада, него од онога што ће му бити удијељено. А то што ће му бити удијељено није милостиња; то је најпрљавија трговина властодржаца са онима којима су одузели могућност да свој хљеб зараде.

У врједносном систему Ђукановићеве Црне Горе, народ се раздијелио на оне који су чврстином карактера остали досљедни својим прецима, који не продају своју част, слободу и вјеру, који чувају достојанство своје личности, и на оне који су се свега овога одрекли, поклекнувши пред привилегијама, у суштини тако биједним, па чак и пред обећањима о тим привилегијама које им нуди режим.

У својој полетној замјени теза, осмишљеној у главама његових пропагандиста, режим прве назива Србима, четницима и фашистима, а друге, њима супротстављене, Црногорцима и антифашистима. У истом бунилу, свако противљење својим поступцима, ма колико они били противзаконити, криминални, проглашава нападом на Црну Гору, угроженошћу њене независности. У стању сужене свијести, изазваном ужасним страхом од губитка власти, односно од могућности да њихов злочин према Црној Гори и црногорском народу буде процесуиран, режим се поистовјетио са државом и њене ресурсе користи као своје, па и у предизборном процесу.
„Црногорци“, „антифашисти“ груписали су се у Демократској партији социјалиста и њеним сателитским политичким групацијама.

ДПС и није политичка партија у класичном смислу; она је интересна групација без идеологије и емоција, у ствари то је – гусарска дружина. Та дружина живи у снажним унутрашњим трвењима. У јединству је држе привилегије које је стекла послушношћу режиму, али и страх да би те привилегије могла да изгубе.

Историја парчета земљине кугле које је „Бог оставио себи“, насељено углавном Црногорцима, непрекидна је пловидба између аждаја овога свијета. Тај величанствени брод пропловио је многе освајаче, силне и лукаве, очувавши слободу и вјеру од којих је саздан.

„Ђе је врело, ту ће и капати“, искуствена је црногорска изрека. Па и данас, када је Црна Гора поробљена сопственим издајничким режимом, и ври и капље. Ври црногорско достојанство у многима који се супротстављају криминогеном режиму, безрезервно спремни на лично страдање. За дивљење је колико младих је у том отпору. Они га великим дијелом и воде. А одрасли су у ропству под режимом Мила Ђукановића. Никада нијесу живјели у слободи. Слободу нијесу ни окусили. Али слободу носе у својим генима! То је та слобода коју ниједан освајач не може да утре, па ни глобалисти преко својих слугу у Црној Гори.

И капље. Капље предачка слобода, и вјера, и у самом ДПС-у. Нијесу сви у тој дружини у септичкој јами глобалистичке идеологије до гуше. Већина њих се само уфлекала својим подаништвом режиму и тај смрад јој нагриза ноздрве. Осјећају се лоше, буни се у њима ђед, прађед… Најхрабрији се из тог глибежа извлаче јавно; јавно признају да су се унередили. Други ће то урадити када уђу у кабину са гласачким листићем у рукама. А има и оних који ће наставити да слиједе своје комбинације сналажења у тренутним условима живота, па ће се искрцати са бушног брода и прећи на неки који има будућност. Такође, има их и који ће срљати до краја
ДПС одавно не побјеђује на изборима. Он власт отима, док му леђа држе моћне газде закулисних свјетских владара. Њихови привјесци са црногорске политичке сцене не помажу им значајно. Значајно им помажу политичке партије овдашњих националних мањина, без чијих посланика ДПС не би имао скупштинску већину.

Та чињеница мањинама омогућава да, уцјењујући ДПС, стекну неке додатне користи, не водећи рачуна о будућности Црне Горе, као да она није и њихова кућа. Али ни та подршка није довољна да ДПС регуларно освоји власт, па прибјегава изборним крађама, али и насиљу над грађанима: уписом „фантомских“ гласача у бирачке спискове, довођењем људи са Косова и из Абаније, али и дијаспоре, да гласају иако немају то право, куповином личних карата, поткупљивањем гласача, уцјенама послом, пријетњама…

Овога пута опозиција је, дубоко осјећајући своју историјску одговорност за судбину Црне Горе, нашла неки заједнички језик у предизборној кампањи. Што је најважније, међусобно се не напада. Није заједнички иступила, али тако је вјероватно и боље. Подјеле у Црној Гори које све вријеме своје владавине изазива и његује режим Мила Ђукановића смутиле су народ, па једни неће са овом политичком групацијом, други са оном. Ако успије да поткреше изборне крађе ДПС-а, опозија ће убједљиво побиједити на предстојећим изборима. А тада може да формира скупштинску већину која ће Црној Гори извидати тешке ране које јој је задао садашњи режим. Као цивилизовани људи, свако са својом подршком у народу, под заједничким небом, могу од Црне Горе начинити рај на земљи, онај који је Бог предвидио „остављајући то парче земље себи“.

Црна Гора има око 650 хиљада становника. Па то је само једна велика породица. Да би овај народ могао лијепо, мирно, у здрављу тјелесном и духовном да живи, потребно је двоје: да власт у Црној Гори врше људи који воле своју државу и свој народ, који неће своју позицију да користе да би стекли богатство на рачун народа него ће им богатство бити богатство свих, којима ће Црна Гора бити отаџбина а не штампарија новца, и да ти људи не спроводе интересе било којег страног центра моћи!

Ако нова власт испуни ова два услова, вратиће и огромне кредите којима је режим Мила Ђукановића задужио црногорску државу, не да би у њој стварао народни иметак него да би се одржавао на власти уз задовољење свог пљачкашког порива; опоравиће привреду и ослободити је потпуне зависности од страног капитала и капитала овдашњих криминалаца у коју је увео режим Мила Ђукановића; вратиће Црној Гори њене институције које је присвојио режим Мила Ђукановића и учинити је истинском државом, у којој ће бити поштовани закони, наравно; ослободиће медије и црногорском народу пружити објективну слику живота; вратиће достојаство породици и институцији домаћина; његоваће моралне, културне и духовне вриједности на којима је Црна Гора опстала кроз вјекове…

Слободан народ чине слободни појединци. Под режимом Мила Ђукановића деморалисани и дезоријентисани црногорски народ Бог је ослободио. То су показале величанствене, никада и нигдје у свијету до сада виђене литије. Показало се да Бог није заборавио на „своје парче земље“, али ни на народ свој. На овој божијој интервенцији, опозиција МОРА на предстојећим изборима да порази богоборни, Црној Гори и Црногорцима непријатељски режим Мила Ђукановића! Сваки грађанин Црне Горе који има право гласа носи и своју личну одговорност у овом судбинском тренутку, одговорност да изађе на изборе и допринесе детронизовању криминигеног режима Мила Ђукановића. Улог је огроман – судбина Црне Горе и народа који живи у њој!