Озбиљна је то зајебанција

Лијепо је знати, свакако, да би се он, кад не би било шумара, дохватио шуме, па отуда и из патриотских побуда опет у Владу – пут до пакла поплочан је најбољим намјерама. Ипак, да опросте читаоци, није то зајебанција

Озбиљна је то зајебанција

Пише: Горан Даниловић

Не зна он шта је шума.

Не зна да то нема везе са Загоровим Дарквудом, са колибицом у којој Дон Чико Фелипе Кајетано Лопез спрема кромпириће и пилеће батаке, докле Дух са сјекиром бдије над привидним миром отаџбине.

Позивам се на стрип јер сам некако сигуран да се само тако и само тамо можемо разумјети, а било би лијепо да успутни предсједник Црне Горе чује добронамјерност коју није заслужио.

Није лако отићи у шуму.

Нијесу то там-там и димни сигнали након којих главни јунак потамани војске зла, а да се не умори. Извињавам се и читаоцима и предсједнику склоном шуми али, озбиљна је то зајебанција!

Ни они који су из шуме ујахивали директно у палате овоземаљске свемоћи нису се, нажалост, враћали назад – коњи јесу.

Прва реакција на Ђукановићев позив, случајно или не, догодила се синоћ у Толошима када се један вук из кавеза и чопора у приватном власништву отиснуо у неизвјесно. Настала је јурњава за њим, да би га, на крају, шинтерска служба вратила иза решетака. Вуку, који то није, јер му већ скоро четири генерације породице држе у затвору, шинтери нису допустили епску славу. На крају, успутни предсједник је рекао „ако буде требало“, дакле, кондиционал несрећни вуче.

А када каже да ће, ако буде требало, Црну Гору бранити и из шуме, свим средствима, Ђукановић не мисли на своје патриотско ошумљавање у скоријој будућности и под старе дане. То је очигледно прије метафора подстакнута предсједниковим поимањем комитизма. Ако и мисли да оживи комитске чете онда, рекло би се, мисли на Цетињане, а не на себе. Њих је три деценије успјешно истјеривао у свијет, па се нада да ће у повратку, прије него га ишта упитају, бити најсигурније да заметне кавгу између њих и Манастира, око камена који ће ваљда на сред Цетиња да вргне Владика, а он, ако му ко помогне, да развргне.

Боже мили лијепа празника, како би се душе прађедовске над Цетињем тада узвијале?

Као заклети комформиста он под шумом може подразумијевати штошта и свашта али четовање и крваве аљине свакако не.

Како би неко ко је баш, али баш јуче говорио да је „Црна Гора изгубила деценије и вјекове тумарајући по стрампутицама Балкана“, могао да се одметне у шуму? Пошто је „гориво луксуз“, навикао да јаше људе, а не оседлане ате, њега би неко од нововремених буџетских комита морао да укркачи и однесе до скривеног командног мјеста. Мало ће их, међутим, бити спремних да се сјутра понамјесте „шефу“ и одцецају га на Ловћен или Љубишњу. А и да му се посрећи, па насамари некога обузетог вишком љубави и мањком памети, у шуме се нема куд – тамо су давно прије стигли његови омиљени комите-концесионари. Ако ће у шуме као Брковић и његова Вектра биће најурен назад прије него се за зелен бор дохвати.

Значи, буде ли требало, а, благо нама, хвала и не треба, у шуме се нема куд док не зарасту ране од комита, од комита што гоне балване и товаре штека и врећица.

Због реченог предлажем, дакле, да се држимо Горице и да се не размећемо претјераним обећавањем шуме – шта је ту је.

Да се нађемо негдје око оне „ничије куће“, изнад Блажове виле, у „чудесној шумици“ о којој је говорио Душко Кнежевић, алијас Комита from London.

Не мисли предсједник, извјесно, на себе када каже да ће се хиљадугодишња државност бранити и у шуми ако затреба. Не мисли, јер зна да се ми нећемо гонити с њим по странпутицама и ситном растињу миле нам домовине. Напротив – прижрљкујемо чистину и упорност доказног материјала.

Лијепо је знати, свакако, да би се он, кад не би било шумара, дохватио шуме, па отуда и из патриотских побуда опет у Владу – пут до пакла поплочан је најбољим намјерама. Ипак, да опросте читаоци, није то зајебанција.

Мој је искрени и добронамјеран савјет, који успутни предсједник није заслужио, након свега и упркос свему: сједи ђе си, ни за ту нијеси!